03. март 2017.

Морају се пронаћи боље речи

...кад ти је литерарни израз толико лош да све што напишеш није довољно добро. Мисли се роје, превише их је, не можеш да се фокусираш. Јесте, све друго иде како ваља. Ал не иде то тако.

Неки се једнорози не дају дефинисати. Привидно безосећајни, закопани у мору квази-коректности и изобиљу бесмислених правила која су ту само да би отежали живот и спречили да се нешто тек тако – деси.

Неке се мисли не дају исказати. Оне што се роје, што ти не дају да спаваш, или када коначно заспиш изазивају неке луцидне снове, толико добре да ти дође да се не будиш уопште. Или толико лоше да желиш да побегнеш, али немаш где. Бежиш од снова, бежиш од мисли, бежиш од себе. Од истине.

Нека су срца пуна. Нека су празна. Неке очи имају сјај, неке га губе. Неке се усне спајају, неке не љубе вековима. Неки су сати секунде, неки минути године. Неке прилике никад не пролазе, неке никад и не дођу, иако су ти врашки потребне.

Морају се, дакле, пронаћи боље речи да се искаже неизрециво.

Blog Archive