09. фебруар 2017.

Зоне

Данас сам пробио све могуће зоне комфора. И натерао сам себе да истрајем. Чак и кад сам све време правио глупости (дакле, од јутра, практично), натерао сам себе да истрајем до краја и да се извадим из тих апсурдних ситуација. И било је добро.

Сада ме боли глава. Немогућ бол, бургија, кроз чело, кроз слепоочнице.

Свеједно, истрајаћу још који минут. Ваљда ћу успети да заспим. Сутра је потребно да радим цео дан. Да пробијем неке друге зоне комфора. И да се поново извадим.

Све што сам радио вероватно није ни друштвено прихватљиво, можда чак ни етички, мада сам о томе увек марио. Не могу више ни да проценим. Вероватно ми је потребан одмор.

У исто време, осећам се некако испуњено. Не могу да објасним то, али имам енергије да и сам бургијам, главом кроз зид, док не остане џиновска рупа, пошто је моја глава исто тако џиновска. Ето, тако неки чудан осећај.

Гоблини појачани на пригодну јачину, на слушкама које се чују до ходника. Можда је време да одспавам.


06. фебруар 2017.

Искреност, игра и друге нетрадиционалне методе

Играмо се сваки дан. Кроз игру се најлакше учи. Кад цео живот посматрамо као игру, али не као такмичење, можемо да се опустимо, експериментишемо, падамо, устајемо, повређујемо се, учимо правила и напредујемо. Све то, али тако да ништа не узимамо лично, јер је све део игре. У игри треба уживати, јер кад се игра заврши, победа или пораз, исто је. Једини начин да заправо победите је да стално напредујете, све до краја. Предуслов за то је да учествујете у игри, да поштујете правила (јер ко не поштује правила не може бити учесник) и да уживате у томе.

Кад се стварно упустимо у игру, заборавимо да смо уопште у њој. Ако је живот игра коју играмо, најбољи начин (као и у свакој другој игри) је да испробавамо стално нове могућности и да никад не престајемо да се играмо. Није то једноставно, под утицајем екстерних фактора које треба одбацити, јер многи од нас су научени другачије. Навикли смо да тражимо сигурност, да се уљуљкујемо и да не размишљамо превише. Али тада игра постане рутина и нема више уживања. Кад поновиш једну исту стратегију милион пута, више и не размишљаш о томе као о примени стратегије, постане ти навика.

Потребно је одучити се од навика. Бити искрен према себи (да, допустити себи да будеш искрен према себи, још једна велика мистерија човечанства) и деловати у складу са тим. Бити искрен и према другима, зашто да не, шта је то што губимо? Игра је таква да свакако не награђује оне који су слепи послушници и који не уживају у томе што раде. Искрен, али тактичан, јер можда неке ствари не требају да знају сви у сваком тренутку? Или искрен и суров у својој искрености? Свакако, искреност је цењена. Лицемерно је не волети људе због њихове искрености. Боље је да се неком не свиђате такви какви јесте, него да вас воли због онога што заправо нисте. Вама ће бити лакше.

Свако ко чита ово, може сазнати гомилу трица и кучина о мени. И све је то страва. Нешто од онога што сам писао може се разумети ван контекста. Неке ствари може у потпуности да разуме само неко коме је упућено. Све остало је магловита, нејасна слика.

И кад на основу тога закључите да сам имао врло нестабилну емотивну ситуацију, врло тешке тренутке слабости, неке снажне реакције, гротескне испаде и турбулентне тренутке, није то разлог за забринутост. Поклонио сам вам део себе. Себи сам допустио да откријем део себе. Онај део који кријем од већине и који доводи до мог понекад чудног и неоправданог понашања. Претпостављам да, уколико сте дошли да читате ово, заправо желите да ме упознате боље. Најбоља ствар од свега је што никога није брига. Схватићете то, данас ћете осетити понос, бес, сажаљење, пакост, горчину... Колико сутра, или за недељу дана, заборавићете да се то десило. Сви ће заборавити. И ја заборавим, на крају крајева.

Ако некад разлог томе што сте урадили буде нешто што овде пише, сетите се. Никога није брига. Укључујући мене.

Хајде да се играмо :)

01. фебруар 2017.

Ово није истинита прича

Седео сам опружених ногу на каучу, куцкао по црним излизаним типкама, већ готово растопљеним од прстију који су неуморно летели по њима. Око мене разбацана гомила ситних ствари, углавном електронских уређаја, неке слагалице, неколико празних чаша и једна скоро до краја испијена, остаци смокија и чајног кекса са чоколадом произвољне робне марке. Седео сам и размишљао о томе колико дуго нисам написао ништа фиктивно. Колико ми се мозак затворио за сваку маштарију која прелази границе уобичајеног кењкања о томе како ме хоће или неће.

Јелена ме је терала да кренем на креативно писање. Каже да бих се баш допао Зорану Живковићу. А мене срамота да признам да нисам прочитао ни 30 књига кад се све сабере, а да знам да их набројим. Наравно, у глави ми је много тога, имам референце ко зна одакле и од кога. Малопре сам размишљао какав виц би могао да се заврши стихом "И Тебе сам сит, кафано", где би нпр. Рамзес II упао у кафану и испричао свима како ће да премести престоницу Египта. Појма немам да ли би ико разумео фору, ја можда и не бих, пошто ми је тај део историје непознат, али пошто сам ја смишљао виц, мени је већ сад смешан.

Зар такав да пише роман? Није да нисам покушавао. Нај(не)успешније је то било још док сам ишао у гимназију. Имао сам и блогова пре овог, чини ми се. Али овај је мој заштитни знак. Заправо, овај блог је толико неодвојив део мене, да не знам шта би се десило кад би све то нестало. Из овог блога моћи ће да се проучава цео мој живот, једног дана када одем. И људи ће се питати зашто сам о свему томе ћутао. А ја се поверавао свима, само што није имао ко да чује.

Била је ту и једна подужа пауза. Тај мрачни период је био... Па, мрачан.

И, док сам тако седео, размишљао сам о томе колико ја као човек волим своју патњу. Нађем оно што је немогуће и баш за то се вежем. Што рече Флафи ономад, тј. није рекла него је само пренела питање, да ли се заљубљујемо у некога или у саму идеју да тог некога волимо. Флафи је, знате, моја сродна душа. Не знам да ли верујете у сродне душе и те бакраче, ја свакако верујем, пошто ја верујем у све што је необјашњиво. Као Буаа у ванземаљце. А ову ствар са сродним душама и ову ствар са заљубљеношћу у идеју сам прочитао на Psychology Today. Они су стручњаци за те паранормалне појаве као што је психологија. А ово да се људи везују за своју патњу, о томе је писао неки од ових опасних типова који разумеју све и капирају како да напредујеш у животу, типа Тони Робинс. Лупио сам, можда није он, има их још пар комада.

И није она моја једина сродна душа. Тј. имам утисак да није, јер ако јесте, то баш није добро. Онако, баш није добро. Пошто сам се ја ономад заљубио у осећај да је волим. А то је прилично зајебано, јер тај осећај неће да попусти. Чак ни сада, када сам престао да пијем. Или да кажем - поготову сада, када сам престао да пијем. Знате, ја се понашам као дете, а детињастост у мојим годинама је дозвољена само кад си већ ћале па имаш рецимо сина, или имаш рецимо кћер, па се са њима играш и тад си најбољи ћале на свету. Кад си сам и опичен као ја, то никако није добро. Што би рекли Амери, вероватно сам сајко.

Седећи тако, размишљајући о свему, нестало ми је светла. Онда је слепи миш улетео кроз прозор. Слетео ми на раме. Шапутао ми нешто чудно. Да сам одабрани клинац и да мора да ме уништи. Онда ме је угризао. Мој лењи џукац са доњег спрата ништа није приметио. Ускоро су од мене остале само кости за њега. Лешинари који су у међувремену прошли кроз ову собу све су покупили. Једино оно мало душе остало је да лебди негде, тражећи сродну.

Разглабања са Ј.

Нисам о томе писао. Мада, тематски, јесам. Сад читам последњих неколико текстова и видим да се мотиви понављају. И видим да су ми расположења баш, баш променљива. Ево, сад сам погледао биоритам, сва три циклуса су ми скоро синхронизована, синхронизовано опадају. Прекосутра ће ми вероватно бити један од најтежих дана у животу. Добро је да сам се спремио.

Ок, овако нешто нисам проверавао већ годинама, али сад сам осетио потребу. И резултати су 98% позитивног утицаја - мислим да сам нашао сродну душу. Ето, толико о мом сну с почетка године. Него ко још верује у комбинацију математичких законитости и псеудонауке. Некако сам временом и у хороскоп почео да верујем (и хороскоп каже слично), али биоритам ми је био омиљена занимација док сам био клинац.

Долази ми пријатељ Рале да пикамо Нинтендо и пијемо тоник. Рале ме увек разуме, као да ме одувек и зна. Уосталом, то је због рођендана који делимо. Опет тај хороскоп.

Но, шта сам оно хтео да кажем. А да, наслов рече... Ево шта сам закључио. Да стварно поверујеш у нешто, треба ти много мање аналитички мозак од мог. Ја све преиспитујем и преиспитујем и никад ни у шта не верујем до краја, увек имам зрнце сумње.

А пре тога ми је Ј. рекла да одем код психолога, коначно. Само што ја у то не верујем. Тј. верујем, али не истински. Као ни у све оне мотивационе приче које читам свакодневно. Знам их напамет, ето, синоћ сам их рецитовао. Морам да поверујем заиста у све то што самом себи свакодневно причам. И у оно што ми други кажу. Ваљда 1000 пута поновљена лаж постаје истина. До тог тренутка нећу моћи да имам намеру да одем, јер не верујем.

Ни то није толико страшно. Буаа не верује у машине за прање посуђа. Ја сам ваљда донекле нормалан.

Дужи јутарњи текст

Требало је да данас настане краћи текст, тамо негде на фејсу, уз музичку пратњу, али није се то десило. Погледао сам статистику блога и запитао се ко стварно чита ово, немогуће је да су све само пузачи и индексери, а опет можда и могуће, откуд знам. Има сигурно троје људи које читају шта сам написао, од тога један људ сам ја. Усуђујем се да убрајам себе у људе.

Неком магијом у суботњу младу ноћ сам се толико деградирао у очима својим и у очима једне другарице. Осталима је то моје стање већ прешло у навику, тако да нису много обратили пажњу. Али ја сам обратио пажњу. И тада сам рекао себи да је то пре свега срамота. Онда сам схватио и да сам прилично себичан, на шта ми је и она указала, додуше не директно, али ја се лако повезујем са стварима које ме дотичу. Схватио сам и да све то што радим нема никаквог смисла, јер не мења ништа, само вуче надоле. Синоћ сам, чини ми се први пут у животу, пред спавање изговорио ствари у које желим да верујем. Можда и убедим себе, ако то стално понављам.

Нисам знао како да јој се извиним. Није ни желела то од мене, знам тачно. Али из огромног терета који сам видео у њеним очима док сам је посматрао како доручкује и пије кафу, а који само једна мајка може да има, из огромног поштовања према њој (које опет није било довољно да се ја не запијем као стока и закуцам у вецеу, из мени знаних-незнаних разлога незадовољства собом) и пре свега из неке жеље да променим ту катастрофу у којој сам се нашао, решио сам да мало о'ладим. Бар на шест месеци. Чујем да кад задаш себи циљ, лакше је јер знаш докле идеш и имаш снаге да издржиш. Можда се тих шест месеци продужи после.

Само то хлађење ми не пада толико тешко ментално. Ваљда зато што сам свакодневно ракијање кад никог нема у близини заменио преједањем слаткишима (што сам и иначе радио док сам пио). Оно што ми пада теже је да сву ту горчину која се скупила некако елиминишем, да престанем да пливам у њој, ако се ово уопште може назвати пливањем. Можда је то ипак дављење.



Сањам неке глупости. Подсвест ми поручује да сам још увек слаб. Да сам кукавица. Да сам себичан и да сам неправедан. Да бринем само о својој гузици. Да не знам да се одбраним и да не ускачем да одбраним неког другог. И сад, сви они хипнотички и аутосугестивни текстови које сам слушао и читао у суштини не вреде ништа. Све ја то "знам", али, како би рекао Брус Ли, није довољно знати, потребно је то и применити. Није довољно ни желети, потребно је урадити.

Трудим се да се поставим као одлучан, али неке одлуке ми баш тешко падају. Неке одлуке које су ми од животног значаја, ваљда. Све остало могу да решим релативно брзо, како дође, тако и прође.

Решио сам да што више могу избацим псовке из свог свакодневног говора. Нарочито кад разговарам сам са собом, пошто ме остали мало ређе чују да опсујем. Мислим да је то врло битна ставка - посматрати себе кроз позитивни филтер. Све док то радим свесно, вероватно се ништа битно неће променити, али ако пређе у навику, можда, једног дана, постанем бољи према себи. Можда та горчина испари.

Врашки сам усамљен. Не морам да будем. Желим да будем захвалан на свему што јесам и свему што имам. А имам све. Али опет...

Врашки сам усамљен.

Blog Archive