18. април 2017.

Цртице после седам и по

Ускоро напуштам Земун и после толико времена помало ми је и драго и жао. Возио сам се данас градским и размишљао о томе како сваку станицу знам напамет. Познајем пречице, преседања, гужве, знам када вреди чекати троцифрени, а када је то бесмислено. Знам и када вреди мало препешачити да би се стигло на време.

Познати су ми ти људи. Не сви, али неки. Знам те возаче, знам како који вози и да ли да очекујем труцкање или трку. Знам и касирке, која је спора, која ради савесно, која отаљава, која много прича, која је увек љубазна, која се увек мршти. Знам и понеког комшију, из виђења. Лика који стоји испред максија скоро сваки дан и жицка 20 динара. Милета, који немам појма шта ради, али некако му успева да увек буде весео и расположен. Знам неке клинце, хулиганчиће, ко зна шта ће од њих постати. И једну породицу коју ми је увек драго да видим, на окупу, насмејане, чак и кад им се на лицу види да их нешто опасно мучи.

А све је то само Галеника. На северу Батајница, возови, пољане, ветар. На југу центар и Доњи град, пијаца, Гардош, кеј, калдрма, старе кафане и занатлијске радње. И све то ће ми недостајати кад одем, јер сам свестан да ту и нисам толико боравио колико сам могао, а да ћу тада навраћати само још ређе.

Заволео сам Земун, људе у њему, спори начин живота. Мирније је кад пређеш Саву и издвојиш се. Осећаш се као код куће.

Шта ме надаље чека, не знам, али било је већ одавно време да се ствари мењају. Па ето, осетићу мало ритам живота са оне стране реке. Не волим промене, али верујем да могу донети освежење. Ова година је почела променама набоље, па нека се тако и настави.

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive