09. фебруар 2017.

Зоне

Данас сам пробио све могуће зоне комфора. И натерао сам себе да истрајем. Чак и кад сам све време правио глупости (дакле, од јутра, практично), натерао сам себе да истрајем до краја и да се извадим из тих апсурдних ситуација. И било је добро.

Сада ме боли глава. Немогућ бол, бургија, кроз чело, кроз слепоочнице.

Свеједно, истрајаћу још који минут. Ваљда ћу успети да заспим. Сутра је потребно да радим цео дан. Да пробијем неке друге зоне комфора. И да се поново извадим.

Све што сам радио вероватно није ни друштвено прихватљиво, можда чак ни етички, мада сам о томе увек марио. Не могу више ни да проценим. Вероватно ми је потребан одмор.

У исто време, осећам се некако испуњено. Не могу да објасним то, али имам енергије да и сам бургијам, главом кроз зид, док не остане џиновска рупа, пошто је моја глава исто тако џиновска. Ето, тако неки чудан осећај.

Гоблини појачани на пригодну јачину, на слушкама које се чују до ходника. Можда је време да одспавам.


Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive