01. фебруар 2017.

Ово није истинита прича

Седео сам опружених ногу на каучу, куцкао по црним излизаним типкама, већ готово растопљеним од прстију који су неуморно летели по њима. Око мене разбацана гомила ситних ствари, углавном електронских уређаја, неке слагалице, неколико празних чаша и једна скоро до краја испијена, остаци смокија и чајног кекса са чоколадом произвољне робне марке. Седео сам и размишљао о томе колико дуго нисам написао ништа фиктивно. Колико ми се мозак затворио за сваку маштарију која прелази границе уобичајеног кењкања о томе како ме хоће или неће.

Јелена ме је терала да кренем на креативно писање. Каже да бих се баш допао Зорану Живковићу. А мене срамота да признам да нисам прочитао ни 30 књига кад се све сабере, а да знам да их набројим. Наравно, у глави ми је много тога, имам референце ко зна одакле и од кога. Малопре сам размишљао какав виц би могао да се заврши стихом "И Тебе сам сит, кафано", где би нпр. Рамзес II упао у кафану и испричао свима како ће да премести престоницу Египта. Појма немам да ли би ико разумео фору, ја можда и не бих, пошто ми је тај део историје непознат, али пошто сам ја смишљао виц, мени је већ сад смешан.

Зар такав да пише роман? Није да нисам покушавао. Нај(не)успешније је то било још док сам ишао у гимназију. Имао сам и блогова пре овог, чини ми се. Али овај је мој заштитни знак. Заправо, овај блог је толико неодвојив део мене, да не знам шта би се десило кад би све то нестало. Из овог блога моћи ће да се проучава цео мој живот, једног дана када одем. И људи ће се питати зашто сам о свему томе ћутао. А ја се поверавао свима, само што није имао ко да чује.

Била је ту и једна подужа пауза. Тај мрачни период је био... Па, мрачан.

И, док сам тако седео, размишљао сам о томе колико ја као човек волим своју патњу. Нађем оно што је немогуће и баш за то се вежем. Што рече Флафи ономад, тј. није рекла него је само пренела питање, да ли се заљубљујемо у некога или у саму идеју да тог некога волимо. Флафи је, знате, моја сродна душа. Не знам да ли верујете у сродне душе и те бакраче, ја свакако верујем, пошто ја верујем у све што је необјашњиво. Као Буаа у ванземаљце. А ову ствар са сродним душама и ову ствар са заљубљеношћу у идеју сам прочитао на Psychology Today. Они су стручњаци за те паранормалне појаве као што је психологија. А ово да се људи везују за своју патњу, о томе је писао неки од ових опасних типова који разумеју све и капирају како да напредујеш у животу, типа Тони Робинс. Лупио сам, можда није он, има их још пар комада.

И није она моја једина сродна душа. Тј. имам утисак да није, јер ако јесте, то баш није добро. Онако, баш није добро. Пошто сам се ја ономад заљубио у осећај да је волим. А то је прилично зајебано, јер тај осећај неће да попусти. Чак ни сада, када сам престао да пијем. Или да кажем - поготову сада, када сам престао да пијем. Знате, ја се понашам као дете, а детињастост у мојим годинама је дозвољена само кад си већ ћале па имаш рецимо сина, или имаш рецимо кћер, па се са њима играш и тад си најбољи ћале на свету. Кад си сам и опичен као ја, то никако није добро. Што би рекли Амери, вероватно сам сајко.

Седећи тако, размишљајући о свему, нестало ми је светла. Онда је слепи миш улетео кроз прозор. Слетео ми на раме. Шапутао ми нешто чудно. Да сам одабрани клинац и да мора да ме уништи. Онда ме је угризао. Мој лењи џукац са доњег спрата ништа није приметио. Ускоро су од мене остале само кости за њега. Лешинари који су у међувремену прошли кроз ову собу све су покупили. Једино оно мало душе остало је да лебди негде, тражећи сродну.

4 коментара:

  1. ,,Znate li zašto još niste spremni da išta promenite? Zato što vam se još nije smučilo. Onda kad osetite ono-e sad je dosta, tad ćete se i pomučiti da nešto napravite."-jedan od motivacionih govornika i sve što o tome treba znati,ukratko

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Е, то може да буде истина за оне којима воља није на -100%. Неки људи никад немају тај "аха" моменат. Ја сам са тим моментом решио да уведем неке промене у живот. Али много ми значи што сам написао овај текст, ноћас сам мирно спавао, јутрос сам имао чак и леп сан. А и овај дан данас је био диван, досад :)

      Све у свему, ту има истине, само што неки никад не дођу до ње.

      Избриши
  2. Onda nastavi da pišeš dok svaki dan ne postane divan! Piši dok sve loše ne pobegne daleko :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Претпостављам да знаш и сама како ово функционише, кад је све потаман - углавном ме нема :) Не знам, пишем кад имам потребу, првог фебруара сам баш имао потребу да пишем, сада немам... Треба се повезати са собом.

      Избриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive