01. фебруар 2017.

Дужи јутарњи текст

Требало је да данас настане краћи текст, тамо негде на фејсу, уз музичку пратњу, али није се то десило. Погледао сам статистику блога и запитао се ко стварно чита ово, немогуће је да су све само пузачи и индексери, а опет можда и могуће, откуд знам. Има сигурно троје људи које читају шта сам написао, од тога један људ сам ја. Усуђујем се да убрајам себе у људе.

Неком магијом у суботњу младу ноћ сам се толико деградирао у очима својим и у очима једне другарице. Осталима је то моје стање већ прешло у навику, тако да нису много обратили пажњу. Али ја сам обратио пажњу. И тада сам рекао себи да је то пре свега срамота. Онда сам схватио и да сам прилично себичан, на шта ми је и она указала, додуше не директно, али ја се лако повезујем са стварима које ме дотичу. Схватио сам и да све то што радим нема никаквог смисла, јер не мења ништа, само вуче надоле. Синоћ сам, чини ми се први пут у животу, пред спавање изговорио ствари у које желим да верујем. Можда и убедим себе, ако то стално понављам.

Нисам знао како да јој се извиним. Није ни желела то од мене, знам тачно. Али из огромног терета који сам видео у њеним очима док сам је посматрао како доручкује и пије кафу, а који само једна мајка може да има, из огромног поштовања према њој (које опет није било довољно да се ја не запијем као стока и закуцам у вецеу, из мени знаних-незнаних разлога незадовољства собом) и пре свега из неке жеље да променим ту катастрофу у којој сам се нашао, решио сам да мало о'ладим. Бар на шест месеци. Чујем да кад задаш себи циљ, лакше је јер знаш докле идеш и имаш снаге да издржиш. Можда се тих шест месеци продужи после.

Само то хлађење ми не пада толико тешко ментално. Ваљда зато што сам свакодневно ракијање кад никог нема у близини заменио преједањем слаткишима (што сам и иначе радио док сам пио). Оно што ми пада теже је да сву ту горчину која се скупила некако елиминишем, да престанем да пливам у њој, ако се ово уопште може назвати пливањем. Можда је то ипак дављење.



Сањам неке глупости. Подсвест ми поручује да сам још увек слаб. Да сам кукавица. Да сам себичан и да сам неправедан. Да бринем само о својој гузици. Да не знам да се одбраним и да не ускачем да одбраним неког другог. И сад, сви они хипнотички и аутосугестивни текстови које сам слушао и читао у суштини не вреде ништа. Све ја то "знам", али, како би рекао Брус Ли, није довољно знати, потребно је то и применити. Није довољно ни желети, потребно је урадити.

Трудим се да се поставим као одлучан, али неке одлуке ми баш тешко падају. Неке одлуке које су ми од животног значаја, ваљда. Све остало могу да решим релативно брзо, како дође, тако и прође.

Решио сам да што више могу избацим псовке из свог свакодневног говора. Нарочито кад разговарам сам са собом, пошто ме остали мало ређе чују да опсујем. Мислим да је то врло битна ставка - посматрати себе кроз позитивни филтер. Све док то радим свесно, вероватно се ништа битно неће променити, али ако пређе у навику, можда, једног дана, постанем бољи према себи. Можда та горчина испари.

Врашки сам усамљен. Не морам да будем. Желим да будем захвалан на свему што јесам и свему што имам. А имам све. Али опет...

Врашки сам усамљен.

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive