22. јануар 2017.

Неколико редова којих се сутра нећу сећати

Нешто сам данас био расположен, необично. Дан је почео рано.

Искочио сам из традиционалне зоне комфора и ван ње остао, па, цео дан. Најгоре је што сам се осећао толико комфорно ван те зоне, да мислим да ћу вероватно тек сутра схватити да сам нешто зајебао.

И цео дан сам умирао, гласно, насмејано. Па све тише и тише. На крају сам се уморио.

Уморио сам данас још неке драге особе. Једну посебно.

Али добро, такав је живот у севдаху. Ко кога умори.

Мене су Амира, пар Дубравки, Даница, Цуне, Миле, Раде, Живан, Легенде... Ваљда ћу ноћас лепо да спавам. Тако ми и треба кад недељом седим код куће.


Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive