28. децембар 2016.

Весела ретроспектива пред још један нови почетак

Ова година је била необично лепа, иако сви једва чекају да прође јер се десило безброј следова догађаја који су довели до тога да неке личности више нису са нама. Ипак, ова година је мени била необично лепа, и кад помислим на све ствари које су се промениле, могу да осетим само захвалност. Ону мрву поноса која се јавља врло лако могу да угасим својим поступцима којих се сећам а којима нисам баш задовољан, тако да је захвалност ипак једино реална.

2016. је започела за мене необично, али онако како сам сам хтео - фантастичним новогодишњим концертом у Сава центру. Пар ствари које су ми упале у очи су да није била пуна сала и да су људи били болешљиви па се повремено чуло кашљуцање са свих страна, али то није омело ни наше сјајне пијанисте ни цео оркестар да врхунски и са уживањем донесу радост новог почетка. Потоња седељка у кућној варијанти код другара није била ништа спектакуларно, а и био сам уморан.

Јануар је протекао у добром расположењу и сусретима са људима с којима се раније нисам толико виђао, али свакако са свима с којима бих чешће да се виђам. Таква је била и цела година, углавном. Имао сам и свој први митап, после чега сам ваљда схватио да ме митапи генерално не занимају. 30. јануар био је дан за годишњи састанак Лиге и Рале и ја смо се нашли са Дарканом у Новоме Саду, било је обиласка књижара и заседања у ирском пабу. Биће опет.

Јануар је послужио и да коначно прихватим да је веза у којој сам био 4 године окончана, то саопштим и другима који то дотад нису знали и пронађем начин да унапређујем себе.

Шестог фебруара сам имао састанак са Јованом без неког великог договора, седмог сам имао свој први тренинг, у соби у Пенезићу. Радили смо поштено, он и ја, на томе да од кладе кренем да се претварам у функционалну машину. Никад није било лако, неће ни бити у наставку, али је изузетно забавно и не желим да престанем. Штавише, не могу да престанем, кад нема тренинга неколико дана, почнем да лудим. У сваком случају, открио сам један нови део себе, отворио сам се за нову могућност и кренуо да се мењам. Куђи дођо у Београду отворен је званично у октобру, дођите у Булевар деспота Стефана 101 да се дружимо :)

Март је протекао у јурњави са пословима, поред рада на факултету, рада у дотадашњој фирми, рада на пројекту са стране, имао сам још неке понуде које на крају нисам прихватио. Сајам образовања у Крауни плази је био занимљив. У посети су ми били Владимир и Делић, што ће рећи и да је био неки сајам аутомобила или тако нешто... С њима увек буде добро, шта год да је било. Мада мислим да сам дан пре био у некој катастрофи од пића унетог на некој журци и да сам био ненаспаван и да ми је било мука. Али такав је живот.

Почетком априла сам држао предавање за средњошколце на семинару RAF IT Days, тема је била стеганографија. Тема као тема им је била занимљива, али мислим да је требало још мало да прилагодим и да интерактивни део буде мало сликовитији. Знам за убудуће. Април је донео још неке промене, лагано сам почео да одлазим из фирме, доста ми се смањио темпо рада. Више времена за себе и неке нове сусрете.

Седмог маја сам био на једној од најлуђих свадби у животу, утолико што после онолико дуње ни сам не знам с ким се све нисам дружио. Био у сватовима код нашег Декија. Ред је био да се то прослави јуначки. 19. маја сам први пут летео авионом, први пут сам потпуно сам излазио из земље, први пут био у Копенхагену и обишао нека импресивна места. Такође, то је био мој први турнир у Тетрису, па ништа друго до европско првенство у класичном тетрису. Екипа тамо је била сјајна, многи су били зачуђени што сам дошао из Србије (у ствари што сам летео до Данске само да бих играо Тетрис, чак и Немци не воле да то раде), али била су то три незаборавна дана. Купио сам гејм бој и оригиналну игру. А и храна у Етихаду - Ер Србији је баш кул. Имам вољу да идем поново, ваљда ће бити и пара.

Јун је био посвећен испитима и припремама, мењао сам колегу који је отишао, била је гунгула. Одржао сам и своје прве приватне часове. Шести јун је светски дан Тетриса. У јуну сам наставио да се виђам са људима које одавно нисам видео, ишао на одличну изложбу "Звук ока" коју је приредио мој школски Данило Црногорац и неке његове колеге и колегинице. Ако некад имате прилику да је видите и чујете, топла препорука. У јуну су тренинзи били интензивни, а радили смо напољу, у парку.

Јул је започео обиласком Старе планине са колегама. Викенд је протекао брзо, у пешачењу и друштвеним играма. Сваки одлазак у природу је огромно задовољство, о томе не треба ни причати, само грабити сваку прилику :) У јулу сам имао и супер свирку са Салетом, у кућној варијанти, много више галама него свирка, али је било екстра забавно. Данас ме је подсетио на ту прилику, преслушали смо снимак :D Такође, крај јула је обележио један луди целоноћни излазак од кога ћу до краја живота носити ожиљак на десној потколеници. Добро је да је само то.

Август је започео искренутим скочним зглобом и физикалном терапијом. Пре физикалне гледао сам Звезду са запада, са натеклом ногом. Изгубили смо од Бугара, дешава се. Пет термина терапије у три дана, скоро да је све решено, поздрав за сестре Даницу, Светлану, Ивану и целу екипу на челу са др Матејић из ординације Матејић М, чувале су ме као очи у глави :) У наставку продужени викенд са фамилијом у Пролом бањи, где је све било супер, осим лошег времена. Август се завршио свадбом мушком од три дана подно Паланке, оженисмо нашег Перу иако је млад. Мало је рећи да ме зна цела шира фамилија. Видео сам се и са Бо, непланирано, јели смо супер колаче у Делти.

Септембар је био посвећен убрзаном завршавању мастер рада. Деветог септембра сам, под околностима које су јасне само мени и још двема особама које су ми прирасле срцу, успео да оборим свој лични рекорд у спринту 40 линија на 0:48.16. Налет хормона среће. У септембру смо имали и годишње РАФ420 крмљ окупљање. Купио сам и свој нинтендо (НЕС), први пут сам ишао у Бешку и упознао сјајног човека мојих година који ваља све могуће игре и конзоле које сам ја икада видео. Искрено дивљење и капа доле, и велико хвала мом имењаку што је седео са мном на станици и чекао воз који сам омашио за сат времена иако је имао посла по кући. Бар нам није било досадно, волимо ретро игре, истих смо година :) Неки људи које знам су у септембру запалили из Србије, неки од њих трајно. Постао сам и дипломирани информатичар - мастер, коначно. Септембар бих завршио речима: "Зашто ти само стојиш и смејеш се, што не кажеш нешто?" - "Ја не умем да говорим". Најтежи фејл икада. Чисто да не буде да је све савршено.

Првог октобра отворили смо дођо. Онда оженисмо Благоја, мало не погинух с Пером на путу због погрешно обележеног коловоза, али све је прошло супер. Вратили су ми се неки стари послови, појавили су се и неки нови. У октобру сам кренуо да стварам навику да редовније идем у позориште. Све у свему, низ ситнијих промена, али набоље.

Новембар је обележио концерт "The show must go on" групе Bohemians у Сава центру. Количину проживљених позитивних емоција не могу да пренесем на папир, некада сам то можда умео, али рећи ћу само да ме је Barcelona довела до суза. Оно што је Фреди живео и оставио иза себе може се назвати ремек-делом, са само једном поентом - слобода. Велика ствар је и што сам почео да истражујем родослов, упознао сам деду који се тиме бави. Много сазнања, нека не баш пријатна, али у сваком случају неопходна за проналажење себе. И после 10 година поново сам видео сестру из Бара. И, од новембра званично радим као асистент.

Децембар је започео одласком у Крагујевац, у покушају да средим неке ствари. Покушај није успео, али сам се провео фантастично и драго ми је да сам опет видео старо друштво, као и тетку и брата. Из свег тог решавања проблема проистекло је обнављање још једног врло драгог контакта, који се сада одржава свакодневно. У децембру нам је долазио у посету LP Pasura из Тајланда, имао сам прилике да га слушам, медитирао сам 35 минута, послушао сам одговоре на питања, на крају су и мене интервјуисали, мада су мој тарзански енглески вероватно избацили из снимка (узалуд се надам). Фантастични Огњен Готовчевић свирао је у УК Вук Караџић за пријатеље, у циљу прикупљања још нешто новца које му фали за одлазак на академију у Беркли. Врло талентован млад човек, ни моменат нисам зажалио што сам се вратио из Параћина раније да бих био ту. Потом сам се видео и са својим ментором - Бобо, хвала на позиву, Боки, добар си ћалац, ал овај мој братић ће да те уништи :) Полагао сам у Новом Саду за 8. кју, у дођоу Сатори. Имао сам прилике да опет слушам Срђана како прича, изузетан човек. Хвала свима који су били тамо и показали да је Буђинкан заиста једна велика породица.

Још ми је остало да се чујем с комшијама у Хрватској, нисам заборавио, само не стижем. Реализоваћемо то. Ову нову годину чекам са својима, после ко зна колико. Све у свему - и да је могло боље, вероватно би било, али ова 2016. је била испуњена сјајним стварима. Хвала гугл календару који ме је подсетио на све то и хвала свим драгим људима који су у томе учествовали. Дружимо се још више и у 2017 :)

24. децембар 2016.

Крупица

Прелазак свог пута од једне крајности до друге никако није трновит. Напротив, увек се деси нагло, неочекивано, некад кад желите, некад кад подсвесно желите, никад кад не желите.

Тако и ова потреба да запишем неку реч, чак иако је то потпуно непотребно, кад би требало да само легнем, закунтам и чекам сутрашњи час у подне, опет - вуче те нешто, кад си у крајности, да идеш у још већу крајност.

Није толико битно ни кад немаш шта да кажеш. Стандардно се жалиш на глупости које те окружују. На глупости које живиш. Свакодневно, из навике.

На крају крајева, уче нас да или јеси или ниси, да нема другог начина... Све су то прилично екстремистички погледи на свет, бар колико и Велика Србија и Велика Албанија, шта год то било.

Кад постанеш екстремиста, некако природно бараташ крупним мислима, крупним идејама, сматраш се узвишеним. А ништа од тога није реално. Нарочито не да си узвишен, колико год те други уздизали у небеса.

То се понекад потопи у најприступачнијем депресанту, златном, са укусом неке крупице, да ли јечмене или кукурузне, само твоја глава зна кад се пробуди после свега.

И није да се нешто жалим, све је то супер. Понекад налети период кад не могу да слушам никога, ал неко се увек појави и онда се тобоже смирујем, не знам ни сам. Чини ме нервозним то што се смирујем, и тако у круг. У суштини није добро дирати ме док ми се бубице врте по глави.

Неке ствари не могу да кажем. Тад се закуцам, жестоко. Као пред фотографисање за личну, само ми се укочи врат и крене да ми се тресе глава. Не могу то да задржим.

Често имам нереална очекивања. То је све што човека гура напред. Нереална очекивања. Неки то зову надом, оптимизмом, неки мисле да је предвиђање. Али то је само траг могуће будућности пресликан на садашњост. Важно је остати присебан.

Био сам дежурно пискарало, неко време, док је све ово функционисало како треба. Негде је запело. Сад и да се излијем по овом екрану као никад, не би то било исто. Као да не би било ни аутентично, мада нико и не гледа на то у данашње време. Али свакако, додатно усавршавање наставља се истим темпом. Као и спавање за столом.

Дешава се, тако.

Blog Archive