28. новембар 2016.

Дуго нисам написао песму

... а 15 минута одвојених за писање
већ је прошло.

Јутро сам дочекао
раније него уобичајено.

Мучиле су ме мисли
оне исте
о пријатељима
породици
родбини
нерешеним односима
незатвореним поглављима

Понекад размишљам
како би изгледао филм
или представа
о мени
или свима нама
и ко би играо главну улогу

Не би то написао
неки Ежен Јонеско

Колико се уклапа
у вудиаленовско
црно-бело предграђе
само на српски начин
имало би и сличан хумор
и кап мизерије

Или би то изгледало
више линчовски
(последња два сата несанице
провео сам мучећи се
да се сетим
ко је режирао
Малхоланд Драјв)
са катастрофалним последицама
и потпуно неразумљиво
после првог
другог
можда чак и петог
гледања

Требало би честитати
рођендане
славе
рођења
крштења
ђачке књижице
дипломирања
веридбе и венчања

Можда и понеки развод
ако је тако боље

Водити рачуна о свима
чак и кад они не воде
баш толико
рачуна о вама

Бити угодан
брату
сестри
мајци
оцу
конобару
скитници
продавцу иконица "за помоћ болесној деци"
професору
студенту
девојци
станодавцу
послодавцу
продавцу
полицајцу
комуналцу

и свима
а да си угодан себи

26. новембар 2016.

Let live

Причам данас са једним пријатељем... И рече ми: "Биће све кул". То је нешто што ја имам обичај да кажем. Ево шта сам на то одговорио.

Ако још једном чујем да ће све бити кул, има да се рокнем.

Нисам то мислио стварно. Али стварно.

Доста ми је и позитивности и негативности и једнакости и неједнакости и нервозе и смирености и тако даље... У суштини само хоћу да функционишем и да не размишљам о томе.

О томе да ли сам се данас при буђењу насмејао, да ли сам устао на леву или на десну ногу, да ли сам синоћ слушао хипнозу, медитацију, звуке природе или звук тишине. Да ли сам легао у 21 или у 3, да ли сам устао пре аларма или без аларма.

Хоћу да завршавам ствари и да идем даље без много помпе. Да се не жалим, да се не хвалим и да не размишљам о томе да ли је то баш тако требало и куда све то води.

У бити, много сам нервозан, а нема валидног разлога за то. Мени се чини да сам нервозан јер нешто дебело не штима у целом том систему. Ако хоћу да будем нервозан, вероватно ми је то потребно. Смирићу се кад ме прође.

Не личи на мене да сам нервозан. Или сам срећан, или сам уморан, или сам исцрпљен, али углавном сам смирен. То је зато што кад пиздим, пиздим изнутра. Ваљда је дошло време да више не пиздим изнутра.

Не личи на мене ни да псујем у јавности. Али ето.

Требало ми је да ово напишем. Сад идем на тренинг и биће све кул :D

18. новембар 2016.

Опет се оглашавам

Али мало другачије. Направио сам дан паузе од писања. То је добар знак, значи да живот тече у позитивном смеру.

Једино чега се понекад плашим је одлазак да спавам. Кад спавам, тад сам најсрећнији, али у исто време ми се са сваким одласком чини да сам нешто пропустио. Схватам да дан који сада одлази неће више да се врати. Све је пролазно, ми смо потрошни.

Јуче сам се сетио Бесмртне песме, сад ми је опет прошло кроз главу, док сам писао претходну реченицу: "зато живи, ал сасвим". То ми стоји у подсвести. И поднаслов овог блога каже то, само једном речју - живите.

Живите своје животе, искористите то време које вам је подарено, ако уопште и верујете да тако нешто постоји. Оно што је данас прошло, ствар је прошлости. Нема места за очајање. Све се мења.

Размишљам како неке једноставне ствари функционишу. Кад ми је и најгори дан, ако већ нисам физички исцрпљен, обично тренирам. На улазу у дођо све престаје, почињем неки други ја, без проблема, чист, као тек рођен. И то ме стање држи још неколико сати по изласку из дођоа. Може да ме држи и данима, мада обично проблеми реалности теже да се врате. Али на том чаробном месту, у храму, све престаје.

Програмиран сам тако и радујем се томе. Кад је и најтеже, тренинг ме ослобађа. Тренингом полако постајем једно са вештином. Чак и на овом нивоу мале бебе то могу да осетим. Ко зна како је некоме ко се са вештином сједињује целог свог живота.

Хтедох рећи, кад се све то догоди, и кад изађем напоље, некако ствари добију другачији облик. То значи да све оно што сам умислио као проблеме може често бити решено врло једноставно, само ако се посматра са дистанце. Ако то нисам ја, него неко мој о коме бринем.

Важна је та слобода. Важно је ослободити себе. Важно је бринути се о себи. Важно је осећати себе. Важно је упознати себе. Важно је бити то што јеси. Ето тако. Сутра кад погледам ово, сетићу се.

16. новембар 2016.

Разглабања са Д

Људи ме игноришу, као да сам дух. Нема тог човека који досад није помислио да сам фејк. Бар једном. Ако и има, помислиће кад прочита ово.

Чак и ја помислим понекад да сам фејк. Онда ми стигне порука и прекине ми ток мисли. Морам да одговорим на поруку.

Кад одговорим, мало је лепша ситуација, можда. Или мало ружнија. Помирим се са тим.

Можда, само можда, јбт требало би да се запиташ која је сврха свега овога што пишеш?

Оно, одеш код психијатра. Имаш бар 3 особе које могу да ти препоруче доброг, и све три би ти препоручиле различитог. Одеш код сва три.

Али не. Теби је драже да будеш патетичан и да кењаш нешто, по цену да се избламираш пред свима.

Као да већ ниси довољно пута.

Људи цене кад си искрен.

И жале те кад си искрен.

Често јер они нису искрени.

Они што јесу искрени неће да те жале.

Ене-де, опет исто.

Није ли добро да си жив?

11. новембар 2016.

Нешто се чудно

Не знам колико, домаће, златне...

Помислим понекад на овај спрат изнад себе. Било је хладно. Мада, кад боље размислим, после 4 литра пива у тим годинама, кад схватиш да ниси више ни за шта, само размишљаш како да заспиш. А сутра је испит.

Мада, она је била ту. Негде, на овом спрату. И заузела је моје место, као сваки валидни гост. Гошћа, политички коректно говорећи.

Сутрадан смо јели неко ситно пециво из пекаре у којој ја скоро сваки дан једем у последњих 6 година.

Колико је све то било вредно, и оно мучење, и оно пиво, и онај Борац, и све што је било иза тога, пре неких 6-7 година, више и не знам тачно. Мада знам да је било.

Ако парафразирам Марчела, рекао бих онај фазон: "сад се жалим Шкабу о Ани, Шкабо се мени жали о Беци". Или шта год.

Смориш се кад сконташ колико је година прошло улудо, и сад си прешао у категорију маторих пијандура које не могу да нађу своје годиште јер су све удате или очајне. Ниједно није добро.

Оно, некад сутра ћу бити доктор наука, опет ћу ићи у исту кафану, опет ће Милош да ме пита шта има, Милун ће да ми свира "16 ти лета беше", ја ћу да пукнем 50€ и све ће да буде у реду.

Само што неће.

Blog Archive