07. мај 2016.

Писмо по Ђурђеву дану

Драга Дина
Синоћ сам поново звекнуо
Литар вина
Самосталним снагама
Док сам мислио о
Пролазности живота
И несносним људима
И томе да нисам
Славио славу
Нисам имао с ким
Али је музика била
Пријатна
Или пријатно непријатна
И то је некако
Морало да се реши
Пред спавање

Драга Анице
Све је то настало оног дана
Када сам пао
Са прозора
У висини таванице
Право на леђа
У небране јагоде
Изгледало је
Да сам крвав
Али само сам кмечао
А црвени јастук је био
Удобан
Отад ми смета
Кад ме неко дира
Иза ушију

Драга Гроздана
Тело ми посустаје
Од болних рана
Невидљивих
Које ми задаје мајстор
Сваки пут кад ме туче
Последњи пут то беше
Јуче
Ал тако мора
Да би постао мајстор
За наношење бола
Најбољи начин је да
Примиш толико
Да ти више не падне на памет
Да задаш другоме бол

05. мај 2016.

Боље бити пијан него стар

Породични скуп прошао је изненађујуће добро. Онда сам узео да гледам годишњаке. Знам да ми фали један, онај зелени, не знам где сам га загубио. У црвеном сам већ матурант.

Кренуо сам да читам и да препознајем лица. Неких се ликова сећам, имена сам заборавио. Неких се не сећам уопште. Неки су ми посебно драги, мада се нисмо видели ни чули годинама. Ускоро ће десет година матуре, не знам ни који ће доћи, ни да ли ћу их препознати. Дешава ми се да ми прилазе људи које сам некад знао и да се нађем у оној непријатној, али добро познатој ситуацији... Само кад би ме подсетили, ко су и одакле их знам. Или само ко су, то је обично довољно ако смо провели негде заједно више од два дана у збиру.

Запитам се шта су ти људи урадили од себе, где се налазе, шта су завршили. Као ономад кад сам с Делићем срео Јоксу, било ми драго, лепо је кад видиш да се неко бори за себе у животу и да напредује. Питам се шта је са онима што су остављени на разредне испите. Читам биографије, понекад сам изненађен, нешто пријатно, нешто непријатно.

Бар половину њих никад нисам видео, или можда јесам, али се не сећам. Ко зна и да ли се мене неко сећа, није то ни битно толико, мада мислим да је штета што се нисмо познавали више. Док ово пишем, падају ми на памет екскурзије. Било је то добро време. Тј. највећи део времена. На матурантску нисам ишао, сећа се овај блог и тога.

Листам тако, специјалци, па прво, друго, треће, четврто... Ти људи су ми и више него познати, са некима сам читаве дане проводио. Питам се шта ради Бојовић. Онда пето одељење. Сетим се неке Тамаре што сам јој писао сонет, тамо негде после Порторожа. Балван. Не знам ни да ли сам је познао на слици, али још памтим кад су је другари цимали у сред ноћи толико да ми је рекла да јој се више не обраћам. Годину-две касније чуо сам од Бојовића да је ваљда заборавила на то, да ме зна по томе што личим на Харија Потера. Све остале из тог одељења не знам. Затворим годишњак, не знам ни ове што су после петог одељења.

Баба ми каже да сам се доста променио јер сам са 15 отишао од куће. Ја сам се много више осамосталио тек кад сам отишао и из Крагујевца. Сад их виђам на пет година, неки су сусрети срдачни, неки мање. За Крагујевац ме веже и РАФ: такмичења из информатике, драге колеге које је некад усмеравао Гуки (као и мене), а сада је дошло дотле да их и ја учим нечему. Трудим се да не разочарам Гукија, али некад баш пукнем, као и он. Тако сам пукао оног марта, после чега је настао претходни текст.

Ене, доста расплитања прошлости. Ово сам хтео да напишем још ономад, али тек сад сам добио неки елан. Или је то од неиспаваности.

Никад објављено, или: прежвакавање већ постојећих идеја о мушком и женском принципу

Кад је човек болестан и сам, лако му дође да уз неке давне песме поквари који лист папира неким својим мислима које не желе да заспу. Кад су мисли будне и човек је свестан, тешко је да оде на починак пре него што успе да их успава.

Данас сам чуо идеју да човек може да посматра свој живот као једну дугу, сталну грешку, коју стално исправља, правећи после тога другу, изнова и изнова, наизменично исправљајући грешке и правећи нове. Из тих грешака учи шта је добро за испуњење његове сврхе, а шта не иде у прилог том испуњењу.

На том путу уобичајено је да су заправо жене те које га својим присуством и својим реакцијама терају да погледа у себе, да види да је кренуо у погрешном смеру и да се након тога врати на прави пут. Својим женским принципом, жена ће пратити само човека који зна куда иде, који има зацртану сврху и својим акцијама ради на њеном испуњењу, али само ако је човек прихвата као партнера на том путу, ако јој пружи неизмерну љубав и ако је осећа боље него и она себе саму, јер она често може осетити њега боље него он сам и може му указати на странпутице.

Размишљајући данас о томе, схватио сам да сам имао много да научим од свих жена које сам упознао и за које сам икада помислио да би живот с њима, или бар неко време проведено с њима, могло добро утицати на мене. У свему томе, покушавао сам нешто руководећи се погрешним, себичним принципима, и зато сам сваки пут остављен. С многима нисам остао ни у контакту, јер су се односи завршавали лоше, углавном зато што сам био себичан или зато што сам био реактиван и понашао се крајње незрело. Нисам желео да прихватим одговорност, смишљао сам изговоре и често нисам препознавао своје грешке, када би ми оне указивале на њих.

Нисам схватао колико је заправо важно бити умешан, не посматрати свој живот са стране, као неки друштвени експеримент, већ га живети онако како доликује. Бити умешан и емотивно, поклањати све од себе, не штедети своје присуство за даривање онога што имаш. Да би се каква веза остварила, није довољно бити само логичан, рационалан, радити све "по пропису", по неком нахођењу "зато што тако треба". Мисли, осећања, речи и дела морају бити у сагласности. Тешко је бити конзистентан. Али ако све радиш тако да на крају дана имаш богат и испуњен живот, ако си урадио све да испуниш своју најдубљу сврху и да даш свету оно најбоље од себе, и више од тога, онда је конзистентност природна.

Много потешкоћа ми придаје присутност у тренутку. То је оно што отвара јаму неконзистентности, јер ако у једном тренутку радиш једно, говориш друго и истовремено размишљаш о нечему трећем, онда нема конзистентности, нема искрености, нема присутности. То је лако уочити, али је врашки тешко исправити. А бити ту где јеси оно што јеси је једини исправан начин да се посветиш и стварима које волиш и стварима које су ти мрске.

Колико ми је сећања данас прошло кроз главу, јако их је тешко систематизовати, или макар пописати на папиру. Ваљда би цела једна енциклопедија грешака, углавном неисправљених када је требало, могла да се састави. Двадесет шест година може деловати као кратак период, али када се измноже мерне јединице, преко 804 милиона секунди, за то време могло се десити стварно много.

Није лако прихватити промену. Свест је оно што нам остаје, свест да смо то ми, да је то наш живот, али живот је промена и ми већ сваке следеће секунде ни физички ни ментално ни емотивно нисмо исти. Једина извесност је коначност живота и оно што имамо завршиће се смрћу. Наша сврха, оно што смо чинили, оно што је остало иза нас, све ће једном нестати. Да би пут ка сврси био што ефикаснији, остаје нам да прихватимо смрт, да прихватимо коначност и да у животу не траћимо подарено време на ствари које не служе сврси, већ да се посветимо њој највише што можемо и након сваког дана можемо да спавамо мирно, јер смо дали све од себе.

Лоше навике заменимо добрим праксама, тако да сваки дан имамо ствари у којима уживамо због самог процеса, а не због крајњег циља. Уживање у процесу је врховна форма уживања, јер подразумева присутност у тренутку, без жеља и стремљења за нечим што је далеко, а што проистиче као производ тог процеса, што обезбеђује потпуну смиреност и присебност за време одвијања процеса. Тиме добијамо да смо увек присебни, да нам конзистентност постаје природна и отклањамо потешкоће које потичу од заблуда које су прошлост или будућност. У сваком тренутку бити то што јеси - бити љубав и давати све од себе - давати љубав, то је оно што нам омогућује да у односима према себи, према другим људима, према природи - богу, увек будемо задовољни и испуњујемо своју сврху. То је оно што нас умирује на крају дана и што нас радује на почетку новог дана који нам је поклоњен.

(11.03.2016.)

Blog Archive