24. децембар 2016.

Крупица

Прелазак свог пута од једне крајности до друге никако није трновит. Напротив, увек се деси нагло, неочекивано, некад кад желите, некад кад подсвесно желите, никад кад не желите.

Тако и ова потреба да запишем неку реч, чак иако је то потпуно непотребно, кад би требало да само легнем, закунтам и чекам сутрашњи час у подне, опет - вуче те нешто, кад си у крајности, да идеш у још већу крајност.

Није толико битно ни кад немаш шта да кажеш. Стандардно се жалиш на глупости које те окружују. На глупости које живиш. Свакодневно, из навике.

На крају крајева, уче нас да или јеси или ниси, да нема другог начина... Све су то прилично екстремистички погледи на свет, бар колико и Велика Србија и Велика Албанија, шта год то било.

Кад постанеш екстремиста, некако природно бараташ крупним мислима, крупним идејама, сматраш се узвишеним. А ништа од тога није реално. Нарочито не да си узвишен, колико год те други уздизали у небеса.

То се понекад потопи у најприступачнијем депресанту, златном, са укусом неке крупице, да ли јечмене или кукурузне, само твоја глава зна кад се пробуди после свега.

И није да се нешто жалим, све је то супер. Понекад налети период кад не могу да слушам никога, ал неко се увек појави и онда се тобоже смирујем, не знам ни сам. Чини ме нервозним то што се смирујем, и тако у круг. У суштини није добро дирати ме док ми се бубице врте по глави.

Неке ствари не могу да кажем. Тад се закуцам, жестоко. Као пред фотографисање за личну, само ми се укочи врат и крене да ми се тресе глава. Не могу то да задржим.

Често имам нереална очекивања. То је све што човека гура напред. Нереална очекивања. Неки то зову надом, оптимизмом, неки мисле да је предвиђање. Али то је само траг могуће будућности пресликан на садашњост. Важно је остати присебан.

Био сам дежурно пискарало, неко време, док је све ово функционисало како треба. Негде је запело. Сад и да се излијем по овом екрану као никад, не би то било исто. Као да не би било ни аутентично, мада нико и не гледа на то у данашње време. Али свакако, додатно усавршавање наставља се истим темпом. Као и спавање за столом.

Дешава се, тако.

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive