16. новембар 2016.

Разглабања са Д

Људи ме игноришу, као да сам дух. Нема тог човека који досад није помислио да сам фејк. Бар једном. Ако и има, помислиће кад прочита ово.

Чак и ја помислим понекад да сам фејк. Онда ми стигне порука и прекине ми ток мисли. Морам да одговорим на поруку.

Кад одговорим, мало је лепша ситуација, можда. Или мало ружнија. Помирим се са тим.

Можда, само можда, јбт требало би да се запиташ која је сврха свега овога што пишеш?

Оно, одеш код психијатра. Имаш бар 3 особе које могу да ти препоруче доброг, и све три би ти препоручиле различитог. Одеш код сва три.

Али не. Теби је драже да будеш патетичан и да кењаш нешто, по цену да се избламираш пред свима.

Као да већ ниси довољно пута.

Људи цене кад си искрен.

И жале те кад си искрен.

Често јер они нису искрени.

Они што јесу искрени неће да те жале.

Ене-де, опет исто.

Није ли добро да си жив?

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive