07. септембар 2016.

Смех непријатности

Не знам како је са вама, али мени се редовно дешава та ужасна, неконтролисана реакција на све најгоре што може човека да задеси. Крене тај смех спонтано и не могу да га зауставим неко време. Оно, довољно је и само да крене и да већ пропадам у земљу. Смејем се кад је то најмање прикладно. Као неки зли психо који ужива у људској несрећи.

А опет, кад се све слегне, нешто се стегне у срцу, па се тај смех много касније претвори у плач. Треба неко време да прође, да мозак обради ту негативност. И немам појма зашто је то тако, то је неки одбрамбени механизам, ваљда, тако су нас нешто учили у школи пре десетак година.

Имам велики проблем због тога. Не желим да ме људи погрешно схвате, да им се смејем у лице док ми причају о невољи у коју су упали. Зато се из петних жила уздржавам, и онда буде још горе, буде неприродно и непријатно, као да немам никакву реакцију, као да сам равнодушан. Најчешће то бива кад неко умре, или кад је неко болестан. И што се више смејем, то ми касније буде теже.

Кад се исплачеш с неким, том неком буде боље. Емпатија лечи душу. Али како, ако те мозак тера да се смејеш усред опште жалости, да представиш оно што је стварно у теби... Одем на сахрану, стеже ме срце, сузе ми иду, скрхан сам, тресем се, једва ходам, а успут се смејем. Десило се више пута, симптоматично је.

И тако, кад год је најгоре, не мора бити другима, кад год је и мени тешко, мени опет крене тај неиживљени смех. После њега иде пад, па нормализација.

Не знам зашто сам ово исписао, о томе размишљам већ неколико дана, па је било време. Не знам да ли да се радујем или да жалим ако се још неко од вас препозна у овом мом проблему. У сваком случају, волите људе, макар они били себични, неиживљени и друштвено неприлагођени као ја. Свака емотивна реакција је боља од равнодушности, не узимајте то за зло.

3 коментара:

  1. Mozda bi pretposlednju recenicu trebalo da kazes tom kome se smejes u datom trenutku, ne nama..:) Imam slican problem,to nije smejanje vec blagi osmeh,navikla sam na njega ali uvek upozorim ljude da nisam idiot vec je to moja reakcija na neocekivanu vest.Bolje podnesu i oni,i ja.

    ОдговориИзбриши
  2. Mozda bi pretposlednju recenicu trebalo da kazes tom kome se smejes u datom trenutku, ne nama..:) Imam slican problem,to nije smejanje vec blagi osmeh,navikla sam na njega ali uvek upozorim ljude da nisam idiot vec je to moja reakcija na neocekivanu vest.Bolje podnesu i oni,i ja.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Можда би требало то рећи већ на упознавању, за сваки случај. Има више добрих страна, једна од њих је и да лакше постајеш истински близак са неким ако му од почетка откључаш неки део себе који није нешто стереотипно. Тако бар каже теорија :)

      Избриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive