05. мај 2016.

Боље бити пијан него стар

Породични скуп прошао је изненађујуће добро. Онда сам узео да гледам годишњаке. Знам да ми фали један, онај зелени, не знам где сам га загубио. У црвеном сам већ матурант.

Кренуо сам да читам и да препознајем лица. Неких се ликова сећам, имена сам заборавио. Неких се не сећам уопште. Неки су ми посебно драги, мада се нисмо видели ни чули годинама. Ускоро ће десет година матуре, не знам ни који ће доћи, ни да ли ћу их препознати. Дешава ми се да ми прилазе људи које сам некад знао и да се нађем у оној непријатној, али добро познатој ситуацији... Само кад би ме подсетили, ко су и одакле их знам. Или само ко су, то је обично довољно ако смо провели негде заједно више од два дана у збиру.

Запитам се шта су ти људи урадили од себе, где се налазе, шта су завршили. Као ономад кад сам с Делићем срео Јоксу, било ми драго, лепо је кад видиш да се неко бори за себе у животу и да напредује. Питам се шта је са онима што су остављени на разредне испите. Читам биографије, понекад сам изненађен, нешто пријатно, нешто непријатно.

Бар половину њих никад нисам видео, или можда јесам, али се не сећам. Ко зна и да ли се мене неко сећа, није то ни битно толико, мада мислим да је штета што се нисмо познавали више. Док ово пишем, падају ми на памет екскурзије. Било је то добро време. Тј. највећи део времена. На матурантску нисам ишао, сећа се овај блог и тога.

Листам тако, специјалци, па прво, друго, треће, четврто... Ти људи су ми и више него познати, са некима сам читаве дане проводио. Питам се шта ради Бојовић. Онда пето одељење. Сетим се неке Тамаре што сам јој писао сонет, тамо негде после Порторожа. Балван. Не знам ни да ли сам је познао на слици, али још памтим кад су је другари цимали у сред ноћи толико да ми је рекла да јој се више не обраћам. Годину-две касније чуо сам од Бојовића да је ваљда заборавила на то, да ме зна по томе што личим на Харија Потера. Све остале из тог одељења не знам. Затворим годишњак, не знам ни ове што су после петог одељења.

Баба ми каже да сам се доста променио јер сам са 15 отишао од куће. Ја сам се много више осамосталио тек кад сам отишао и из Крагујевца. Сад их виђам на пет година, неки су сусрети срдачни, неки мање. За Крагујевац ме веже и РАФ: такмичења из информатике, драге колеге које је некад усмеравао Гуки (као и мене), а сада је дошло дотле да их и ја учим нечему. Трудим се да не разочарам Гукија, али некад баш пукнем, као и он. Тако сам пукао оног марта, после чега је настао претходни текст.

Ене, доста расплитања прошлости. Ово сам хтео да напишем још ономад, али тек сад сам добио неки елан. Или је то од неиспаваности.

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive