28. децембар 2016.

Весела ретроспектива пред још један нови почетак

Ова година је била необично лепа, иако сви једва чекају да прође јер се десило безброј следова догађаја који су довели до тога да неке личности више нису са нама. Ипак, ова година је мени била необично лепа, и кад помислим на све ствари које су се промениле, могу да осетим само захвалност. Ону мрву поноса која се јавља врло лако могу да угасим својим поступцима којих се сећам а којима нисам баш задовољан, тако да је захвалност ипак једино реална.

2016. је започела за мене необично, али онако како сам сам хтео - фантастичним новогодишњим концертом у Сава центру. Пар ствари које су ми упале у очи су да није била пуна сала и да су људи били болешљиви па се повремено чуло кашљуцање са свих страна, али то није омело ни наше сјајне пијанисте ни цео оркестар да врхунски и са уживањем донесу радост новог почетка. Потоња седељка у кућној варијанти код другара није била ништа спектакуларно, а и био сам уморан.

Јануар је протекао у добром расположењу и сусретима са људима с којима се раније нисам толико виђао, али свакако са свима с којима бих чешће да се виђам. Таква је била и цела година, углавном. Имао сам и свој први митап, после чега сам ваљда схватио да ме митапи генерално не занимају. 30. јануар био је дан за годишњи састанак Лиге и Рале и ја смо се нашли са Дарканом у Новоме Саду, било је обиласка књижара и заседања у ирском пабу. Биће опет.

Јануар је послужио и да коначно прихватим да је веза у којој сам био 4 године окончана, то саопштим и другима који то дотад нису знали и пронађем начин да унапређујем себе.

Шестог фебруара сам имао састанак са Јованом без неког великог договора, седмог сам имао свој први тренинг, у соби у Пенезићу. Радили смо поштено, он и ја, на томе да од кладе кренем да се претварам у функционалну машину. Никад није било лако, неће ни бити у наставку, али је изузетно забавно и не желим да престанем. Штавише, не могу да престанем, кад нема тренинга неколико дана, почнем да лудим. У сваком случају, открио сам један нови део себе, отворио сам се за нову могућност и кренуо да се мењам. Куђи дођо у Београду отворен је званично у октобру, дођите у Булевар деспота Стефана 101 да се дружимо :)

Март је протекао у јурњави са пословима, поред рада на факултету, рада у дотадашњој фирми, рада на пројекту са стране, имао сам још неке понуде које на крају нисам прихватио. Сајам образовања у Крауни плази је био занимљив. У посети су ми били Владимир и Делић, што ће рећи и да је био неки сајам аутомобила или тако нешто... С њима увек буде добро, шта год да је било. Мада мислим да сам дан пре био у некој катастрофи од пића унетог на некој журци и да сам био ненаспаван и да ми је било мука. Али такав је живот.

Почетком априла сам држао предавање за средњошколце на семинару RAF IT Days, тема је била стеганографија. Тема као тема им је била занимљива, али мислим да је требало још мало да прилагодим и да интерактивни део буде мало сликовитији. Знам за убудуће. Април је донео још неке промене, лагано сам почео да одлазим из фирме, доста ми се смањио темпо рада. Више времена за себе и неке нове сусрете.

Седмог маја сам био на једној од најлуђих свадби у животу, утолико што после онолико дуње ни сам не знам с ким се све нисам дружио. Био у сватовима код нашег Декија. Ред је био да се то прослави јуначки. 19. маја сам први пут летео авионом, први пут сам потпуно сам излазио из земље, први пут био у Копенхагену и обишао нека импресивна места. Такође, то је био мој први турнир у Тетрису, па ништа друго до европско првенство у класичном тетрису. Екипа тамо је била сјајна, многи су били зачуђени што сам дошао из Србије (у ствари што сам летео до Данске само да бих играо Тетрис, чак и Немци не воле да то раде), али била су то три незаборавна дана. Купио сам гејм бој и оригиналну игру. А и храна у Етихаду - Ер Србији је баш кул. Имам вољу да идем поново, ваљда ће бити и пара.

Јун је био посвећен испитима и припремама, мењао сам колегу који је отишао, била је гунгула. Одржао сам и своје прве приватне часове. Шести јун је светски дан Тетриса. У јуну сам наставио да се виђам са људима које одавно нисам видео, ишао на одличну изложбу "Звук ока" коју је приредио мој школски Данило Црногорац и неке његове колеге и колегинице. Ако некад имате прилику да је видите и чујете, топла препорука. У јуну су тренинзи били интензивни, а радили смо напољу, у парку.

Јул је започео обиласком Старе планине са колегама. Викенд је протекао брзо, у пешачењу и друштвеним играма. Сваки одлазак у природу је огромно задовољство, о томе не треба ни причати, само грабити сваку прилику :) У јулу сам имао и супер свирку са Салетом, у кућној варијанти, много више галама него свирка, али је било екстра забавно. Данас ме је подсетио на ту прилику, преслушали смо снимак :D Такође, крај јула је обележио један луди целоноћни излазак од кога ћу до краја живота носити ожиљак на десној потколеници. Добро је да је само то.

Август је започео искренутим скочним зглобом и физикалном терапијом. Пре физикалне гледао сам Звезду са запада, са натеклом ногом. Изгубили смо од Бугара, дешава се. Пет термина терапије у три дана, скоро да је све решено, поздрав за сестре Даницу, Светлану, Ивану и целу екипу на челу са др Матејић из ординације Матејић М, чувале су ме као очи у глави :) У наставку продужени викенд са фамилијом у Пролом бањи, где је све било супер, осим лошег времена. Август се завршио свадбом мушком од три дана подно Паланке, оженисмо нашег Перу иако је млад. Мало је рећи да ме зна цела шира фамилија. Видео сам се и са Бо, непланирано, јели смо супер колаче у Делти.

Септембар је био посвећен убрзаном завршавању мастер рада. Деветог септембра сам, под околностима које су јасне само мени и још двема особама које су ми прирасле срцу, успео да оборим свој лични рекорд у спринту 40 линија на 0:48.16. Налет хормона среће. У септембру смо имали и годишње РАФ420 крмљ окупљање. Купио сам и свој нинтендо (НЕС), први пут сам ишао у Бешку и упознао сјајног човека мојих година који ваља све могуће игре и конзоле које сам ја икада видео. Искрено дивљење и капа доле, и велико хвала мом имењаку што је седео са мном на станици и чекао воз који сам омашио за сат времена иако је имао посла по кући. Бар нам није било досадно, волимо ретро игре, истих смо година :) Неки људи које знам су у септембру запалили из Србије, неки од њих трајно. Постао сам и дипломирани информатичар - мастер, коначно. Септембар бих завршио речима: "Зашто ти само стојиш и смејеш се, што не кажеш нешто?" - "Ја не умем да говорим". Најтежи фејл икада. Чисто да не буде да је све савршено.

Првог октобра отворили смо дођо. Онда оженисмо Благоја, мало не погинух с Пером на путу због погрешно обележеног коловоза, али све је прошло супер. Вратили су ми се неки стари послови, појавили су се и неки нови. У октобру сам кренуо да стварам навику да редовније идем у позориште. Све у свему, низ ситнијих промена, али набоље.

Новембар је обележио концерт "The show must go on" групе Bohemians у Сава центру. Количину проживљених позитивних емоција не могу да пренесем на папир, некада сам то можда умео, али рећи ћу само да ме је Barcelona довела до суза. Оно што је Фреди живео и оставио иза себе може се назвати ремек-делом, са само једном поентом - слобода. Велика ствар је и што сам почео да истражујем родослов, упознао сам деду који се тиме бави. Много сазнања, нека не баш пријатна, али у сваком случају неопходна за проналажење себе. И после 10 година поново сам видео сестру из Бара. И, од новембра званично радим као асистент.

Децембар је започео одласком у Крагујевац, у покушају да средим неке ствари. Покушај није успео, али сам се провео фантастично и драго ми је да сам опет видео старо друштво, као и тетку и брата. Из свег тог решавања проблема проистекло је обнављање још једног врло драгог контакта, који се сада одржава свакодневно. У децембру нам је долазио у посету LP Pasura из Тајланда, имао сам прилике да га слушам, медитирао сам 35 минута, послушао сам одговоре на питања, на крају су и мене интервјуисали, мада су мој тарзански енглески вероватно избацили из снимка (узалуд се надам). Фантастични Огњен Готовчевић свирао је у УК Вук Караџић за пријатеље, у циљу прикупљања још нешто новца које му фали за одлазак на академију у Беркли. Врло талентован млад човек, ни моменат нисам зажалио што сам се вратио из Параћина раније да бих био ту. Потом сам се видео и са својим ментором - Бобо, хвала на позиву, Боки, добар си ћалац, ал овај мој братић ће да те уништи :) Полагао сам у Новом Саду за 8. кју, у дођоу Сатори. Имао сам прилике да опет слушам Срђана како прича, изузетан човек. Хвала свима који су били тамо и показали да је Буђинкан заиста једна велика породица.

Још ми је остало да се чујем с комшијама у Хрватској, нисам заборавио, само не стижем. Реализоваћемо то. Ову нову годину чекам са својима, после ко зна колико. Све у свему - и да је могло боље, вероватно би било, али ова 2016. је била испуњена сјајним стварима. Хвала гугл календару који ме је подсетио на све то и хвала свим драгим људима који су у томе учествовали. Дружимо се још више и у 2017 :)

24. децембар 2016.

Крупица

Прелазак свог пута од једне крајности до друге никако није трновит. Напротив, увек се деси нагло, неочекивано, некад кад желите, некад кад подсвесно желите, никад кад не желите.

Тако и ова потреба да запишем неку реч, чак иако је то потпуно непотребно, кад би требало да само легнем, закунтам и чекам сутрашњи час у подне, опет - вуче те нешто, кад си у крајности, да идеш у још већу крајност.

Није толико битно ни кад немаш шта да кажеш. Стандардно се жалиш на глупости које те окружују. На глупости које живиш. Свакодневно, из навике.

На крају крајева, уче нас да или јеси или ниси, да нема другог начина... Све су то прилично екстремистички погледи на свет, бар колико и Велика Србија и Велика Албанија, шта год то било.

Кад постанеш екстремиста, некако природно бараташ крупним мислима, крупним идејама, сматраш се узвишеним. А ништа од тога није реално. Нарочито не да си узвишен, колико год те други уздизали у небеса.

То се понекад потопи у најприступачнијем депресанту, златном, са укусом неке крупице, да ли јечмене или кукурузне, само твоја глава зна кад се пробуди после свега.

И није да се нешто жалим, све је то супер. Понекад налети период кад не могу да слушам никога, ал неко се увек појави и онда се тобоже смирујем, не знам ни сам. Чини ме нервозним то што се смирујем, и тако у круг. У суштини није добро дирати ме док ми се бубице врте по глави.

Неке ствари не могу да кажем. Тад се закуцам, жестоко. Као пред фотографисање за личну, само ми се укочи врат и крене да ми се тресе глава. Не могу то да задржим.

Често имам нереална очекивања. То је све што човека гура напред. Нереална очекивања. Неки то зову надом, оптимизмом, неки мисле да је предвиђање. Али то је само траг могуће будућности пресликан на садашњост. Важно је остати присебан.

Био сам дежурно пискарало, неко време, док је све ово функционисало како треба. Негде је запело. Сад и да се излијем по овом екрану као никад, не би то било исто. Као да не би било ни аутентично, мада нико и не гледа на то у данашње време. Али свакако, додатно усавршавање наставља се истим темпом. Као и спавање за столом.

Дешава се, тако.

28. новембар 2016.

Дуго нисам написао песму

... а 15 минута одвојених за писање
већ је прошло.

Јутро сам дочекао
раније него уобичајено.

Мучиле су ме мисли
оне исте
о пријатељима
породици
родбини
нерешеним односима
незатвореним поглављима

Понекад размишљам
како би изгледао филм
или представа
о мени
или свима нама
и ко би играо главну улогу

Не би то написао
неки Ежен Јонеско

Колико се уклапа
у вудиаленовско
црно-бело предграђе
само на српски начин
имало би и сличан хумор
и кап мизерије

Или би то изгледало
више линчовски
(последња два сата несанице
провео сам мучећи се
да се сетим
ко је режирао
Малхоланд Драјв)
са катастрофалним последицама
и потпуно неразумљиво
после првог
другог
можда чак и петог
гледања

Требало би честитати
рођендане
славе
рођења
крштења
ђачке књижице
дипломирања
веридбе и венчања

Можда и понеки развод
ако је тако боље

Водити рачуна о свима
чак и кад они не воде
баш толико
рачуна о вама

Бити угодан
брату
сестри
мајци
оцу
конобару
скитници
продавцу иконица "за помоћ болесној деци"
професору
студенту
девојци
станодавцу
послодавцу
продавцу
полицајцу
комуналцу

и свима
а да си угодан себи

26. новембар 2016.

Let live

Причам данас са једним пријатељем... И рече ми: "Биће све кул". То је нешто што ја имам обичај да кажем. Ево шта сам на то одговорио.

Ако још једном чујем да ће све бити кул, има да се рокнем.

Нисам то мислио стварно. Али стварно.

Доста ми је и позитивности и негативности и једнакости и неједнакости и нервозе и смирености и тако даље... У суштини само хоћу да функционишем и да не размишљам о томе.

О томе да ли сам се данас при буђењу насмејао, да ли сам устао на леву или на десну ногу, да ли сам синоћ слушао хипнозу, медитацију, звуке природе или звук тишине. Да ли сам легао у 21 или у 3, да ли сам устао пре аларма или без аларма.

Хоћу да завршавам ствари и да идем даље без много помпе. Да се не жалим, да се не хвалим и да не размишљам о томе да ли је то баш тако требало и куда све то води.

У бити, много сам нервозан, а нема валидног разлога за то. Мени се чини да сам нервозан јер нешто дебело не штима у целом том систему. Ако хоћу да будем нервозан, вероватно ми је то потребно. Смирићу се кад ме прође.

Не личи на мене да сам нервозан. Или сам срећан, или сам уморан, или сам исцрпљен, али углавном сам смирен. То је зато што кад пиздим, пиздим изнутра. Ваљда је дошло време да више не пиздим изнутра.

Не личи на мене ни да псујем у јавности. Али ето.

Требало ми је да ово напишем. Сад идем на тренинг и биће све кул :D

18. новембар 2016.

Опет се оглашавам

Али мало другачије. Направио сам дан паузе од писања. То је добар знак, значи да живот тече у позитивном смеру.

Једино чега се понекад плашим је одлазак да спавам. Кад спавам, тад сам најсрећнији, али у исто време ми се са сваким одласком чини да сам нешто пропустио. Схватам да дан који сада одлази неће више да се врати. Све је пролазно, ми смо потрошни.

Јуче сам се сетио Бесмртне песме, сад ми је опет прошло кроз главу, док сам писао претходну реченицу: "зато живи, ал сасвим". То ми стоји у подсвести. И поднаслов овог блога каже то, само једном речју - живите.

Живите своје животе, искористите то време које вам је подарено, ако уопште и верујете да тако нешто постоји. Оно што је данас прошло, ствар је прошлости. Нема места за очајање. Све се мења.

Размишљам како неке једноставне ствари функционишу. Кад ми је и најгори дан, ако већ нисам физички исцрпљен, обично тренирам. На улазу у дођо све престаје, почињем неки други ја, без проблема, чист, као тек рођен. И то ме стање држи још неколико сати по изласку из дођоа. Може да ме држи и данима, мада обично проблеми реалности теже да се врате. Али на том чаробном месту, у храму, све престаје.

Програмиран сам тако и радујем се томе. Кад је и најтеже, тренинг ме ослобађа. Тренингом полако постајем једно са вештином. Чак и на овом нивоу мале бебе то могу да осетим. Ко зна како је некоме ко се са вештином сједињује целог свог живота.

Хтедох рећи, кад се све то догоди, и кад изађем напоље, некако ствари добију другачији облик. То значи да све оно што сам умислио као проблеме може често бити решено врло једноставно, само ако се посматра са дистанце. Ако то нисам ја, него неко мој о коме бринем.

Важна је та слобода. Важно је ослободити себе. Важно је бринути се о себи. Важно је осећати себе. Важно је упознати себе. Важно је бити то што јеси. Ето тако. Сутра кад погледам ово, сетићу се.

16. новембар 2016.

Разглабања са Д

Људи ме игноришу, као да сам дух. Нема тог човека који досад није помислио да сам фејк. Бар једном. Ако и има, помислиће кад прочита ово.

Чак и ја помислим понекад да сам фејк. Онда ми стигне порука и прекине ми ток мисли. Морам да одговорим на поруку.

Кад одговорим, мало је лепша ситуација, можда. Или мало ружнија. Помирим се са тим.

Можда, само можда, јбт требало би да се запиташ која је сврха свега овога што пишеш?

Оно, одеш код психијатра. Имаш бар 3 особе које могу да ти препоруче доброг, и све три би ти препоручиле различитог. Одеш код сва три.

Али не. Теби је драже да будеш патетичан и да кењаш нешто, по цену да се избламираш пред свима.

Као да већ ниси довољно пута.

Људи цене кад си искрен.

И жале те кад си искрен.

Често јер они нису искрени.

Они што јесу искрени неће да те жале.

Ене-де, опет исто.

Није ли добро да си жив?

11. новембар 2016.

Нешто се чудно

Не знам колико, домаће, златне...

Помислим понекад на овај спрат изнад себе. Било је хладно. Мада, кад боље размислим, после 4 литра пива у тим годинама, кад схватиш да ниси више ни за шта, само размишљаш како да заспиш. А сутра је испит.

Мада, она је била ту. Негде, на овом спрату. И заузела је моје место, као сваки валидни гост. Гошћа, политички коректно говорећи.

Сутрадан смо јели неко ситно пециво из пекаре у којој ја скоро сваки дан једем у последњих 6 година.

Колико је све то било вредно, и оно мучење, и оно пиво, и онај Борац, и све што је било иза тога, пре неких 6-7 година, више и не знам тачно. Мада знам да је било.

Ако парафразирам Марчела, рекао бих онај фазон: "сад се жалим Шкабу о Ани, Шкабо се мени жали о Беци". Или шта год.

Смориш се кад сконташ колико је година прошло улудо, и сад си прешао у категорију маторих пијандура које не могу да нађу своје годиште јер су све удате или очајне. Ниједно није добро.

Оно, некад сутра ћу бити доктор наука, опет ћу ићи у исту кафану, опет ће Милош да ме пита шта има, Милун ће да ми свира "16 ти лета беше", ја ћу да пукнем 50€ и све ће да буде у реду.

Само што неће.

07. септембар 2016.

Смех непријатности

Не знам како је са вама, али мени се редовно дешава та ужасна, неконтролисана реакција на све најгоре што може човека да задеси. Крене тај смех спонтано и не могу да га зауставим неко време. Оно, довољно је и само да крене и да већ пропадам у земљу. Смејем се кад је то најмање прикладно. Као неки зли психо који ужива у људској несрећи.

А опет, кад се све слегне, нешто се стегне у срцу, па се тај смех много касније претвори у плач. Треба неко време да прође, да мозак обради ту негативност. И немам појма зашто је то тако, то је неки одбрамбени механизам, ваљда, тако су нас нешто учили у школи пре десетак година.

Имам велики проблем због тога. Не желим да ме људи погрешно схвате, да им се смејем у лице док ми причају о невољи у коју су упали. Зато се из петних жила уздржавам, и онда буде још горе, буде неприродно и непријатно, као да немам никакву реакцију, као да сам равнодушан. Најчешће то бива кад неко умре, или кад је неко болестан. И што се више смејем, то ми касније буде теже.

Кад се исплачеш с неким, том неком буде боље. Емпатија лечи душу. Али како, ако те мозак тера да се смејеш усред опште жалости, да представиш оно што је стварно у теби... Одем на сахрану, стеже ме срце, сузе ми иду, скрхан сам, тресем се, једва ходам, а успут се смејем. Десило се више пута, симптоматично је.

И тако, кад год је најгоре, не мора бити другима, кад год је и мени тешко, мени опет крене тај неиживљени смех. После њега иде пад, па нормализација.

Не знам зашто сам ово исписао, о томе размишљам већ неколико дана, па је било време. Не знам да ли да се радујем или да жалим ако се још неко од вас препозна у овом мом проблему. У сваком случају, волите људе, макар они били себични, неиживљени и друштвено неприлагођени као ја. Свака емотивна реакција је боља од равнодушности, не узимајте то за зло.

01. септембар 2016.

Нисмо више тако млади

Ни мој блог, ни ја. Мада сам се ја доста олењио по питању писања, или покушавам да не замрљам каријеру неким погрешним текстом сад кад сам у успону. Оно, кад се негде ухлебиш, све ти је кул. Класична овца која блејећи иде на клање, ако се сетите оног чувеног филма који се сваке године репризира. А то се од мене не очекује.

Ето, сад више немам права на многе омладинске бенифиције. Немам више права ни на студентску повластицу за вожњу. Па шта сад, више и нисам неки студент. Док је трајало, трајало је, ваљда ваља прерасти и ту фазу некад.

Почео сам поново да проналазим себе у стварима које радим. Почео сам да радим ствари које заиста волим и да се осећам добро. По томе се ова моја двадесет и шеста разликовала од многих претходних.

Направио сам менталну мапу свог живота, тежњи, циљева. Свакодневно радим на унапређивању практично свих сфера. Пронашао сам се у подучавању и у стварању младих људи. Пронашао сам се у вештини. Пронашао сам се у музици. Пронашао сам се и у тетрису. Пазим на породицу и на драге људе. Једино још нисам нашао љубав, ал ето, договорио сам се с Митоманом да сутра утврдимо датум до кога и он и ја морамо да се оженимо, и да напорно радимо на томе. Фали ми још мало опуштености и природности, мало мање роботизованости, доћи ће све то на своје.

И тако, још једна година прође, нисам најзадовољнији, али сам задовољан што сам свестан свих ствари које сам могао другачије и на којима ћу наставити да радим, а то је већ пола успеха. Осмех, и нема предаје :D

01. јун 2016.

Још један јутарњи текст

Данас је први јун, а ја сам будан још од ономад. Паји је јуче био рођендан, Бојана се породила, ваљало је то прославити.

Даница ми је поклонила "најлепше жеље". Врхунски укус у коцкицама чоколаде. Морате пробати.

Упознао сам Просветитеља. Тако добар лик, а возио ме је кући. Нешто је труло у држави Србији. Или ипак није. Кад можеш да се возиш са Симкетом, и обојица слушате причу возача, то је прави доживљај.

Нисам пратио дневну политику већ данима. Ни ноћну. Сада је пет и петнаест, ишао бих да спавам, ако дозволите. Неко мора и да ради сутра од 8. Нпр. Симке. Ја морам да га будим.

Сиромашан је овај текст, али шаљем вам најбогатији поздрав. Боље и то него да сам вам послао "Вади, вади паре". Ако ништа, има већу уметничку вредност.

07. мај 2016.

Писмо по Ђурђеву дану

Драга Дина
Синоћ сам поново звекнуо
Литар вина
Самосталним снагама
Док сам мислио о
Пролазности живота
И несносним људима
И томе да нисам
Славио славу
Нисам имао с ким
Али је музика била
Пријатна
Или пријатно непријатна
И то је некако
Морало да се реши
Пред спавање

Драга Анице
Све је то настало оног дана
Када сам пао
Са прозора
У висини таванице
Право на леђа
У небране јагоде
Изгледало је
Да сам крвав
Али само сам кмечао
А црвени јастук је био
Удобан
Отад ми смета
Кад ме неко дира
Иза ушију

Драга Гроздана
Тело ми посустаје
Од болних рана
Невидљивих
Које ми задаје мајстор
Сваки пут кад ме туче
Последњи пут то беше
Јуче
Ал тако мора
Да би постао мајстор
За наношење бола
Најбољи начин је да
Примиш толико
Да ти више не падне на памет
Да задаш другоме бол

05. мај 2016.

Боље бити пијан него стар

Породични скуп прошао је изненађујуће добро. Онда сам узео да гледам годишњаке. Знам да ми фали један, онај зелени, не знам где сам га загубио. У црвеном сам већ матурант.

Кренуо сам да читам и да препознајем лица. Неких се ликова сећам, имена сам заборавио. Неких се не сећам уопште. Неки су ми посебно драги, мада се нисмо видели ни чули годинама. Ускоро ће десет година матуре, не знам ни који ће доћи, ни да ли ћу их препознати. Дешава ми се да ми прилазе људи које сам некад знао и да се нађем у оној непријатној, али добро познатој ситуацији... Само кад би ме подсетили, ко су и одакле их знам. Или само ко су, то је обично довољно ако смо провели негде заједно више од два дана у збиру.

Запитам се шта су ти људи урадили од себе, где се налазе, шта су завршили. Као ономад кад сам с Делићем срео Јоксу, било ми драго, лепо је кад видиш да се неко бори за себе у животу и да напредује. Питам се шта је са онима што су остављени на разредне испите. Читам биографије, понекад сам изненађен, нешто пријатно, нешто непријатно.

Бар половину њих никад нисам видео, или можда јесам, али се не сећам. Ко зна и да ли се мене неко сећа, није то ни битно толико, мада мислим да је штета што се нисмо познавали више. Док ово пишем, падају ми на памет екскурзије. Било је то добро време. Тј. највећи део времена. На матурантску нисам ишао, сећа се овај блог и тога.

Листам тако, специјалци, па прво, друго, треће, четврто... Ти људи су ми и више него познати, са некима сам читаве дане проводио. Питам се шта ради Бојовић. Онда пето одељење. Сетим се неке Тамаре што сам јој писао сонет, тамо негде после Порторожа. Балван. Не знам ни да ли сам је познао на слици, али још памтим кад су је другари цимали у сред ноћи толико да ми је рекла да јој се више не обраћам. Годину-две касније чуо сам од Бојовића да је ваљда заборавила на то, да ме зна по томе што личим на Харија Потера. Све остале из тог одељења не знам. Затворим годишњак, не знам ни ове што су после петог одељења.

Баба ми каже да сам се доста променио јер сам са 15 отишао од куће. Ја сам се много више осамосталио тек кад сам отишао и из Крагујевца. Сад их виђам на пет година, неки су сусрети срдачни, неки мање. За Крагујевац ме веже и РАФ: такмичења из информатике, драге колеге које је некад усмеравао Гуки (као и мене), а сада је дошло дотле да их и ја учим нечему. Трудим се да не разочарам Гукија, али некад баш пукнем, као и он. Тако сам пукао оног марта, после чега је настао претходни текст.

Ене, доста расплитања прошлости. Ово сам хтео да напишем још ономад, али тек сад сам добио неки елан. Или је то од неиспаваности.

Никад објављено, или: прежвакавање већ постојећих идеја о мушком и женском принципу

Кад је човек болестан и сам, лако му дође да уз неке давне песме поквари који лист папира неким својим мислима које не желе да заспу. Кад су мисли будне и човек је свестан, тешко је да оде на починак пре него што успе да их успава.

Данас сам чуо идеју да човек може да посматра свој живот као једну дугу, сталну грешку, коју стално исправља, правећи после тога другу, изнова и изнова, наизменично исправљајући грешке и правећи нове. Из тих грешака учи шта је добро за испуњење његове сврхе, а шта не иде у прилог том испуњењу.

На том путу уобичајено је да су заправо жене те које га својим присуством и својим реакцијама терају да погледа у себе, да види да је кренуо у погрешном смеру и да се након тога врати на прави пут. Својим женским принципом, жена ће пратити само човека који зна куда иде, који има зацртану сврху и својим акцијама ради на њеном испуњењу, али само ако је човек прихвата као партнера на том путу, ако јој пружи неизмерну љубав и ако је осећа боље него и она себе саму, јер она често може осетити њега боље него он сам и може му указати на странпутице.

Размишљајући данас о томе, схватио сам да сам имао много да научим од свих жена које сам упознао и за које сам икада помислио да би живот с њима, или бар неко време проведено с њима, могло добро утицати на мене. У свему томе, покушавао сам нешто руководећи се погрешним, себичним принципима, и зато сам сваки пут остављен. С многима нисам остао ни у контакту, јер су се односи завршавали лоше, углавном зато што сам био себичан или зато што сам био реактиван и понашао се крајње незрело. Нисам желео да прихватим одговорност, смишљао сам изговоре и често нисам препознавао своје грешке, када би ми оне указивале на њих.

Нисам схватао колико је заправо важно бити умешан, не посматрати свој живот са стране, као неки друштвени експеримент, већ га живети онако како доликује. Бити умешан и емотивно, поклањати све од себе, не штедети своје присуство за даривање онога што имаш. Да би се каква веза остварила, није довољно бити само логичан, рационалан, радити све "по пропису", по неком нахођењу "зато што тако треба". Мисли, осећања, речи и дела морају бити у сагласности. Тешко је бити конзистентан. Али ако све радиш тако да на крају дана имаш богат и испуњен живот, ако си урадио све да испуниш своју најдубљу сврху и да даш свету оно најбоље од себе, и више од тога, онда је конзистентност природна.

Много потешкоћа ми придаје присутност у тренутку. То је оно што отвара јаму неконзистентности, јер ако у једном тренутку радиш једно, говориш друго и истовремено размишљаш о нечему трећем, онда нема конзистентности, нема искрености, нема присутности. То је лако уочити, али је врашки тешко исправити. А бити ту где јеси оно што јеси је једини исправан начин да се посветиш и стварима које волиш и стварима које су ти мрске.

Колико ми је сећања данас прошло кроз главу, јако их је тешко систематизовати, или макар пописати на папиру. Ваљда би цела једна енциклопедија грешака, углавном неисправљених када је требало, могла да се састави. Двадесет шест година може деловати као кратак период, али када се измноже мерне јединице, преко 804 милиона секунди, за то време могло се десити стварно много.

Није лако прихватити промену. Свест је оно што нам остаје, свест да смо то ми, да је то наш живот, али живот је промена и ми већ сваке следеће секунде ни физички ни ментално ни емотивно нисмо исти. Једина извесност је коначност живота и оно што имамо завршиће се смрћу. Наша сврха, оно што смо чинили, оно што је остало иза нас, све ће једном нестати. Да би пут ка сврси био што ефикаснији, остаје нам да прихватимо смрт, да прихватимо коначност и да у животу не траћимо подарено време на ствари које не служе сврси, већ да се посветимо њој највише што можемо и након сваког дана можемо да спавамо мирно, јер смо дали све од себе.

Лоше навике заменимо добрим праксама, тако да сваки дан имамо ствари у којима уживамо због самог процеса, а не због крајњег циља. Уживање у процесу је врховна форма уживања, јер подразумева присутност у тренутку, без жеља и стремљења за нечим што је далеко, а што проистиче као производ тог процеса, што обезбеђује потпуну смиреност и присебност за време одвијања процеса. Тиме добијамо да смо увек присебни, да нам конзистентност постаје природна и отклањамо потешкоће које потичу од заблуда које су прошлост или будућност. У сваком тренутку бити то што јеси - бити љубав и давати све од себе - давати љубав, то је оно што нам омогућује да у односима према себи, према другим људима, према природи - богу, увек будемо задовољни и испуњујемо своју сврху. То је оно што нас умирује на крају дана и што нас радује на почетку новог дана који нам је поклоњен.

(11.03.2016.)

26. март 2016.

Моја социјализација

Прошло је много времена откад сам последњи пут пожелео да поделим нешто са вама. И ово је стандардни почетак текста.

Данас (сад је 23.43) сам био напољу, са људима. Пре свега са пајтосима на митапу (Python Belgrade Meetup, данас бр. 3), а потом са Брђијем заглавио на РАФ420 гајбу. Оба пута са људима који се могу убројати у интелектуалну елиту, само кад би то хтели, али (срећом) нису елитисти.

Од укупно 60-ак потпуно нових сјајних људи које сам видео, данас нисам упознао никога. У упознавање не рачунам конверзацију краћу од минут, а и тога је било свега можда 2 (словима: две).

Неко би рекао - зона комфора левел овер најн таузенд.

Мени је било ок, на митапу сам научио свашта ново, свакако ћу испробати неке нове ствари, а на журци сам по ко зна који пут сконтао да је кул кад се дружиш с људима, нарочито кад су они у стану, а ти на тераси или из ћошка посматраш шта се дешава и слушаш разговоре.

Не, то није начин.

Али то је оно што ја радим на журкама, чак и кад знам више од 50% присутних.


Поглед са терасе РАФ420 гајбе, док се опет не преселе...

Није једини начин да започнем разговор са неким да останемо сами у просторији, али се генерално држим подаље од разговора. Осим ако могу само да слушам, али то и није неки разговор. Постане монотоно. Опадајуће. Осим ако је неко комичар, што ја нисам.

Иначе, прошле недеље сам се супер провео са неким сјајним људима. Колеге с посла, па другари из школе, па драги пријатељ Топи с којим сам се коначно упознао, и још двојица, сад слободно могу рећи, пријатеља... Два дана испуњена уживањем до исцрпљености :D Видео сам се и с Ралетом у среду, није се животно осигурао па се сад пати. Али Рале је то, увек изнађе начина да на крају дође до врха. Као и ја, уосталом. Зато смо браћа по рођендану.

Имају Амери неку реч... Енгејџинг... Заправо и немам појма шта тачно значи, али знам да то углавном нисам, нарочито кад сам окружен гомилом енергија које функционишу сасвим добро и без мене. Лепо је посматрати.

Blog Archive