16. децембар 2015.

Ноћна

Као у стара добра времена, кад сам се будио у 21 и седео у друштву ЕКВ-а и сада већ неког рачунара у пензији. Скоро па мртва тишина, само тастатура се чује. Ова лупа више него икада.

Опет сам изгубио концентрацију. Током дана је баш незгодно, да не кажем зајебано, али баш. Приспава ми се само од превише топлоте. На факултету, код куће, исто је. Спава ми се.

И сад ми се спава, али посао мора да се заврши, рок је данас. Заправо... Већ јуче. Не знам ни сам.

Сећам се, тада сам време проводио пишући овде, читајући текстове других блогера и колико-толико учећи за понеки испит, кад затреба. Времена се мењају, можда и актери, али ситуације остају необично исте. Чак сам се вратио и у исту кућу у којој сам живео пре 6 година... И пре 5, и пре 4. Четири године.

Четири године, много добрих тренутака, много и неких тужних, али никад препирке и свађе, увек разумевање. И кад је било клацкалица, опет много стрпљења, пажње, љубави, труда, обостраног. Да се споје ти наши светови. Ал то не иде. Што рече неки тамо текст, не можеш бити у љубави са сродном душом, ту је само да те подсети на то ко си и од чега си, шта волиш и шта мрзиш код себе. Ваљда је то пропутовање, као кроз лимбо. А у лимбу ништа није дефинисано, све је ни тамо ни овамо, и то тако траје.

Ето, недељу дана пред Дан републике, давне 2010. присећао сам се шта је било и шта ће бити. И сад ме је један бачени поглед на фид на који већ дуго нисам погледавао подсетио на то. Изгледа да се преиспитујемо у исто време, или да се преиспитујемо стално. Није то оно што зову животом у прошлости, само стицање самосвести.

Контам да ћу у неком тренутку платити за све што сам у животу уништио. Тога сам запамтио и превише. Али драго ми је и ако сам некоме помогао, а да тога нисам био свестан, макар и из својих себичних побуда. Ваљда је то олакшавајућа околност на суђењу.

Ах, ноћна. Одавно нисам био овако патетичан.

Blog Archive