10. септембар 2015.

Суморни дани

Неки су се тамни облаци надвили над вашег друга. Ко ме познаје мало боље, зна да то и није тако редак случај. Био некада. Одавно сам то престао и да делим са вама. Одавно сам то престао да делим и са самим собом. Уместо тога, деси се да га потиснем, да и не знам да је ту. А ту је.

Нека, ова киша напољу је савршена за свођење мисли. Уз Кеша у позадини. То може трајати сатима.

Започео сам један нови дневник. Мислио сам да нешто поделим са вама, али сам схватио да није намењено вама. Намењено је мени самом, да га схватим, прихватим. Да прихватим себе и своје проблеме који се ту негде завлаче већ тако дуго. Да се загрлимо, као другари, да се помиримо, па да их решим, уместо да ме даве.

На крају крајева, ко би прочитао 4-5 куцаних страна у једном даху? Можда некад изађем с тим дневником пред вас, у портабл формату, лепо сређеном, па читајте и до миле воље коментаришите. Данас не. Забога, тек сам га започео.

Неко би рекао да ту недостаје још нешто. Недостаје много шта, али важно је препознати и решавати. Делати, малим корацима ка великим циљевима. Како би Рале рекао, завладати светом. Само што он има свој мали свет. Мој свет је велики. Мислим да је и његов, само не признаје. Има у њему места за све добре људе.

Пре свега, у том мом свету мора имати места за мене. А пошто сам тог мене некако доста запостављао, дошли смо до тачке где би требало да га молим за опроштај и да му помогнем да се врати. Да не би ово остала празна слама. Да се не би опет црни облаци надвијали. Ето.


03. септембар 2015.

Пар стрелица у центру

Ово је прича о томе како смо мој пријатељ и ја јуче боравили у кафани. Није ту био ни Брега ни Чола, а и шта ће нам они.

Пишем ово, толико пун неког позитивног беснила, не знам ни сам. Ноћас сам лоше спавао, па и то ваљда има неки утицај.

Нас двојица смо врло слични. Не знам да ли је то узрок или последица тога што западамо у скоро исте прилике и неприлике. Имамо и сличан осећај за добро. Добро се разумемо, чак и кад нам се мишљења баш не поклопе, ако се некад и деси. Ја сам мало старији, он је мало искуснији, стално учимо, један од другог и од других, стремимо бољем, хоћемо више. До истих снова крећемо се донекле различитим путевима, и у томе је право богатство.

Нисмо ми много зрели, бар по мени. Други би рекли другачије, вероватно поредећи нас са неким билмезима који живе билмешким начином живота а имају четрдесет и кусур. Јесте, од њих није тешко бити зрелији, од њих сам зрелији био и пре него што сам кренуо у први разред. Основне.

Још увек смо клинци, и верујем да ћемо такви остати до краја. Шта знам, ако некад постанемо и надрндани маторци, и даље ће бити ту нечег клиначког. Заправо, мислим да никад нећемо бити прави надрндани маторци. Шта ће ти то у животу?

Важно је не угасити се, стремити тим својим сновима, и наставити увек са нечим новим и недостижним. И остати нормалан, на овом ненормалном свету, колико се може. Он је ваљда најнормалнији. Можда он мисли да сам то ја.

Ето, само сам хтео то да поделим са вама. Лепо је имати некога таквог у животу. Људи су свуда око вас, само је потребно пронаћи их. И сести с њима на по порцију мешаног меса и свежег охлађеног пива. Или лутати непознатим улицама. Или ићи на планину. Скакати на трампулини. Све се може са таквим пријатељем, па и размрсити понеки гордијев чвор.

01. септембар 2015.

Четврт века прође

Кад мерите време у вековима, некако вам делује крупно.



Ето, још сам ту, ништа од црних слутњи се није остварило. Па, кад мало боље размислим, има се шта и проживети.

С друге стране, нападну сећања. После толико година, мало шта ти је ново искуство, много те ствари подсећа на нешто што си већ видео или доживео. Мада нисам неко ко живи од сећања, то ми ствара извесну нелагодност.

Него, да не тупим много, што би рекле неке моје колеге. Радујем се што сам још ту с вама и што још понешто можемо да поделимо. Упознао сам много дивних људи. Упознао сам и неке барабе, узгред, али то није вредно помена. Од сваког сам нешто научио, то је најважније. Ваљда су људи наше највеће богатство.

Иако сам по природи самотњак, мислим да ми душа стално тражи да са неким нешто дели. Књигу, ћевапе, пиво. Без људи, сећања постану празна. Тешко је кад немаш коме испричати анегдоту.

Драго ми је што сам ту.

Blog Archive