08. јул 2015.

Слобода на одмору

Седим на плажи, читам Другу задужбину, пијуцкам 'ладну воду и ослушкујем из позадине неког Рикија Мартина или неког сличног дасу како нешто тороче/пева на шпанском. Прави одмор. Оно, јесте врућина, и ова соба баш не личи на плажу, није да има неке таласе, пу-пу, далеко била поплава... Али то је то.

Елем, рек'о је Вучић, или Вулин, или неко трећи, више не знам, ваљало би летовати у земљи, па сам решио да не идем нигде вани. Решио бих ја то и без њих врло лако, није мени тешко да седим и да не мрдам нигде. Искористио сам време да се мало вратим кући.

И тако, седим с фамилијом, слушам шта причају и немам коментара.

Мајка се пита зашто не разговарам с њима и шта то радим цео дан док бленем у екран. Немам неко објашњење, као и увек, само пратим информације. Нисам неко кога се тиче све то што они причају, а није ни да имам неко мишљење о томе. На крају крајева, врућина, мрзи ме да причам.

Размишљам да покренем неки посао пре него што напуним педесет. С обзиром на то да сам већ на пола пута, требало би да мало пожурим. Ових 25 је брзо пролећело.

У педесетој идем у пензију, и радићу оно што волим. Хм... И сад радим оно што волим, или бар мислим да волим. Волим да мислим.

Еј, на одмору сам, а нисам ни узео одмор. Дооообра фооора. Што рече покојни Жика: "Ала волим овај режим, кад сви раде, а ја лежим". Да не буде забуне, радим из лежећег положаја. Ако има нешто да се ради.

Чит'о сам новине. Колега Стефан Јањић је добио Нинову књижевну стипендију. И било је време, човек не одустаје. Тако се то ради. Зато сам и ја решио да не одустајем. Није да ћу написати роман некада. Можда и хоћу, ко зна, мада немам намере. Али не одустајем од овог свог режима.

Само бих могао мало да почнем да вежбам. Пусте жеље...

Blog Archive