24. јун 2015.

Ма само нек је прича

Ево, вечерас био с колегама, сазнао шта је нешто што само лавови једу, мада нисам пробао, пошто нисам лав као што сам негда био, опала ми снага. У међувремену сам постао мераклија, ал и из Никшића по потреби, ако могу да поцрним. Кратко речено, пијем све што ми се да, али само одабрано. Елем, видео сам тамо и неке љуте зраке и којешта још, да се човек запрепасти, али то је политика фирме, не знају енглески, али добро кувају. Задовољили смо се сељачким кромпиром који није пришао близу села, ни мог, ни Салетовог, а богме ни Јоциног, а успут смо јели ћевапе.

Све што је преостало десило се између два сата пре тога и два сата после тога.

Не размишљајући ни о чему посебном, обично долазим на идеје као што је Желе Дека, или Какице, или Галимејо. То су ствари које бих требао патентирати пре него што налети неко и стварно их произведе, зато што ће се гарантовано продавати у милионима примерака. А опет су тако једноставне, да би неко могао лако да ме оптужи за крађу интелектуалне својине, иако је то моја лична и ничија друго интелектуална својина, ја сам их измислио, ето тако.

Тако исто долазим и на идеју да сам ја корњача, морско прасе, телетабис, мали принц, или принцеза - од тога, три сам измислио овог тренутка зато што не могу да се сетим шта сам изворно - и то онда звучи тако смешно да сам себи најсмешнији на свету. То ме, ваљда, и држи у животу оволико дуго, иначе сам већ три или више покушаја самоубиства имао, два незванично, и много идеја о томе како би било кад би се нешто десило. Деца су самодеструктивна у мојим годинама.

Углавном, о свему томе, и још много чему, може се рећи прегршт ствари за које сада немам концентрацију јер ме је пиво дотукло. У сваком случају, обећавам да кад имам нешто да кажем, ја ћу то касти, па макар то не било овде него на некој другој друштвеној мрежи. Па ко прати, нека прати, а и не мора, све је пролазно, па и моје бесМИСЛИце.

23. јун 2015.

Столица без наслона

Помислио би неко да је нешто налик на метлу без дршке, али није баш. Столица без наслона је нешто што ми се десило случајно. Ономад, кад сам пробао да се наслоним и све се скрцало.

Данас сам коначно смогао храбрости да погледам у чему је проблем. Схватио сам да је столица још увек употребљива кад се скине наслон. И даље је комфорнија од оне кухињске. А успут можда научим како правилно да седим без наслона.

Можда. И за то је потребно воље. Можда ми се и кичма исправи. Или додатно искриви. Шта ти ја знам.

Ми "западњаци" нисмо навикли да држимо кичму усправно. Тј. можда наше бабе и деде јесу, али онда је дошла ера рачунара и западне медицине, која је изменила стандарде правилног држања. И отад сви имају болове у леђима.

Тако бар каже ова књига. Можда ће ми и помоћи. Ако је прочитам и применим.

Ето, не знам што сам вам ово испричао. Ових дана ми је ужасно тешко да читам (мада махом читам новине), па сам мислио да ако ја поделим нешто са другима, можда ми се поново врате читалачки капацитети. Можда и они некадашњи.

Размишљао сам о томе да почнем да пишем за децу. Има ту потенцијала. Остајем дете из дана у дан. Можда неприметно скренем у тај жанр. Блог је увек био шашава сваштара, тако ће и остати.

Blog Archive