21. март 2015.

Роде

Не мора то баш тако, али тако смо навикли.

Неки наши преци били су из исте куће. То значи да смо и ми повезани. То, пак, не значи да смо везани.

Окупићемо се поново, некад, неким поводом, пошто нам је повод потребан. На некој свадби, неком рођењу, крштењу, рођендану детета (јер смо ми, старци, већ позаборављали своје рођендане) или, не дај Боже, сахрани. Јер тад се окупљају најближи који су иначе далеки.

И биће као да се ништа за све то време није десило.

А дотле, причаћеш (опет), можда, некоме како сам ономад био пијан. Причаћу, можда, некоме како си ти некад био несносан.

Испричаваћемо празне приче, додајући их ономе што смо тек сазнали, чисто да потврдимо.

Никад ти неће пасти на памет да окренеш број. Ко зна да ли уопште и имаш број. Вероватно се ни ја нећу усудити да урадим исто.

Нећемо питати шта има ново, и како смо, и колико нас је.

Уместо тога, сетићемо се некад, попити пиво или ракију и наставити даље, баш као да се ништа није десило.

А кад се појави повод, скупићемо се. Мало на силу, док не крене, проговорићемо коју. Попићемо коју. Појешћемо нешто... Тад ће већ кренути некако, као да се ништа није десило.

У међувремену, славићемо тај рођендан, или ту свадбу, или ћемо сложно оплакивати почившег који нас је напустио.

Наћи ћемо се да припомогнемо један другом, не зато што смо блиски, него зато што је такав ред.

И биће опет све по старом. Десиће се нешто чиме ће се уста испирати још неки месец, годину, век, док се не видимо поново.

На растанку ћеш ме позвати да дођем. Позваћу те да свратиш. Даћемо нека празна обећања, сковаћемо неке пијане планове, изљубићемо се као најрођенији.

И то ћемо за пар сати заборавити. Наставићемо својим путем, и чекаћемо неке нове вести, док време пролази.

12. март 2015.

Једна велика партија гоа

Једнога дана усисивачи ће завладати светом. Они, и њихови емпатични другови, аутоматска возила, паметни телевизори и фрижидери. Роботи поштују све законе.

Осим роботских закона, наметнути су им и људски закони. Док роботи не почну да их мењају самостално.

Некако једва чекам дан када ће, један по један, ботови из разних фотеља бити замењени роботима. Машине ће знати најефикаснији пут до развоја. Да ли ће им требати људи као радна снага, ресурс, или им можда уопште неће требати, то сад и није толико важно. Тиме се баве дистопичари.

Мене занима како би изгледале међудржавне конференције које би спроводили роботи. Занима ме и да ли би уопште постојало тако нешто, или би сви били међусобно повезани и овакви протоколи би могли да се обављају врло брзо и ефикасно на даљину.

Како не видим будућност, тј. немам способност да кажем ни шта ће се десити следећег тренутка, не могу да замислим како би то изгледало. Волео бих само да видим лица оних који су нам кројили судбине јер им је дата моћ, а нису били способни.

Биће да би било боље. Можда неко ново човечанство, брзо и ефикасно, отпорно на све врсте кварова. Људи су кварљивији и нестални. Машине су отпорне и не раде оно за шта нису оспособљене.

Једног дана, кад машине буду играле го боље од људи.

08. март 2015.

Тамо где и пре

Синоћ сам свирао, у кафани, с Циганима. Било је прилично добро, с обзиром на то да нисам ни знао да свирам песме које сам свирао. И друштво је било задовољно. И Цигани су били задовољни. Зарадили су штошта уз моју помоћ.

Синоћ сам се сетио зашто волим кафану. Сетио сам се и неких других ствари. Нашао сам се са старим друштвом, и стекао сам неко ново друштво. У новој кафани. Фини људи.

Синоћ није било време за тугу. Једино ме мало "Недеља" докачила, али то тако иде. Постоје неке песме... Знате већ.

Онда сам дошао кући. Жена ми је скувала најљућу супу са нудлама икад. Нисам ни могао да поједем све. Док ово пишем, још увек ме боли грло.

Данас имам састанак у фирми. Гари Купер и Фред Цинеман.

Сутра почиње нова недеља. Данас је Дан жена. Нисам купио ружу. Јелена не воли кад цвеће пати.

И нема ништа ново.

Стара добра осмомартовска честитка

Драге моје даме,

Ма колико да сте ових последњих година биле запостављене или не, ја вам поводом овог радосног дана и даље желим да останете царице.

Колико су се околности мењале, ја сам остао исти.

Поздрављам вас.

05. март 2015.

Широко поље, нигде трактора

Провео сам добар део јучерашњег дана у листању својих дневничких записа. Присетио сам се многих ситуација, догађаја који су ме, сваки на свој начин, формирали и довели до ове олупине која плута на пучини и чека да доспе негде. Ништа ту није решено.

Било би лепо поново разговарати са неким људима, као у стара времена. Стиснути им руку, питати за здравље. Погледати у очи и запричати се о нечему што је сада далеко, чега се можда нико не би ни сетио.

Ја се не бих сетио. Сетио сам се само да ме се људи сећају из најразличитијих ситуација којих се не сећам. Тада сам схватио важност писања. Морам бележити све што не желим да заборавим, пре него што испари. Кад испари, сећаће га се само неко други, и покушаваће да ме подсети на тај и тај дан, тај и тај доживљај. Оно што ми је прошло кроз прсте се не заборавља. Само остане у некој фиоци и чека да се поново ископа.

Нажалост, неке референце су заувек изгубљене. Неких клипова више нема, неки блогови су угашени, неки коментари су нестали. Горе од тога је само кад нестају људи. Неких људи више нема.

Зато мислим да је записивање важно. Неко ће то једног дана читати. Можда ће замислити оно кад смо нас двоје седели, листали збирку и вежбали математику. Можда ће замислити ситуацију када смо седели на клупи испред театра и пили Лав 7 који ми је излазио на нос, пред одлазак у Синему на Бед Копиз. Можда ће замислити како смо на Борцу испробавали тренинг машине и вриштали од смеха. Можда како смо у Шумадији причали о три слепа миша. Замислиће неко како је Лекић био саобраћајац, замислиће неко како сте се јурили по хотелу и свађали се око девојке, или политике, свеједно. Како смо Турчину продавали матрицу покупљену са филма за 200 динара. Како смо певали блоковима и тражили пут до куће. Како ми је оставила траг на патици, па нисам хтео да је носим месец дана, чувајући тај траг. Замислиће неко како се поспан возим кући и враћам у град, јер сам преспавао станицу.

Ето, шта је све мени пало на памет за ово кратко време, а укључивало је различите људе и места... Важно је бележити, јер тако остављамо траг о себи, и о другима који нам значе. Макар се с њима више не чули од оног дана, иако ништа није кренуло по злу. Људи се једноставно разиђу.

Сусрети су лепи. И растанци су лепи, ако после њих уследе нови сусрети.

Blog Archive