20. фебруар 2015.

О некомпетентности

Много последица би требало да сносиш ако се постављаш на неко место а ниси компетентан. Заправо, ако си крив за нешто, требало би да сносиш последице свакако, али нарочито ако нешто што радиш упропашћаваш акцијама које су последице твог незнања.

Нико се није научен родио. Неки људи, пре тебе, учили су годинама, деценијама чак, да то што ти не знаш да радиш ураде како треба.

Онда ти дођеш и, како би рекао један мој колега, усереш им се у живот, јер ТИ имаш моћ.

Само се надам да ће ти се једног дана вратити, јер свесно ниси хтео да се усавршаваш у томе што хоћеш да радиш.

Ово је посвећено свима, па и мени.

19. фебруар 2015.

О медиокритетству, потребама и људској природи

Од суштинске је важности човеку да се доказује. Живи по неком утврђеном принципу и рангира друге и себе у односу на њега. Упоређује се с другима, не нужно завидећи другима и импресионирајући се њиховим животима, колико да схвати да ли други имају исте принципе као он, да ли се боре за исту ствар, да ли су у сукобу са њима и да ли су узорни по том принципу.

Док верује у свој принцип, човек покушава да га испуни. Веома важно питање је колико јако верује у њега, нарочито уколико за свој принцип нема довољно јаку подршку других.

Пошто је у природи човека да преиспитује себе у вези са начином живота и испуњењем свог принципа, нарочито је значајно да је тај принцип чврст и да га други принципи не могу угрозити. Ако се то деси, човек је у опасности да упадне у разна измењена стања свести, па и она која збирно називамо менталним болестима, кад схвати да принцип по коме је живео није онај прави.

Питање је да ли је горе или боље од тога немати никакав принцип. Али је врло вероватно, по мом схватању, да људи који немају никакав принцип заправо већ јесу у стању неке менталне болести.

Како стари, човек се упознаје са све више туђих принципа, и они се мешају у његово схватање живота. Ако се његов принцип у том процесу наруши, човек је склон да преиспитује свој живот. У преиспитивању живота, склон је да нихилише све што је до тада живео, јер је било по погрешном принципу, као да тај принцип није ни постојао. Што се тај процес касније одвије, то је јача човекова реакција на њега.

Преиспитивање се може десити чак и ако принцип није нарушен. Једноставно, од страха да се једног дана не наруши и да настане велико кајање. Кајање настаје када човек прихвати да је оно што је радио било погрешно.

Велики проблем настаје када су принцип по коме је живео и принцип који прихвата као бољи и узвишенији у директној супротности. Тада човек, као да хоће да се освети себи, постаје превише привржен новом принципу и не да да се на њега икако удари. То га доводи у још једно од поменутих измењених стања свести. Моје схватање је да се човек у таквим тренуцима плаши да је поново направио погрешан избор, и да од самог почетка одбија то да прихвати.

Људи у складу са својим принципима одређују и потребе које би требало да испуњују у току живота. Ако су потребе једног принципа у супротности с потребама другог принципа, може се рећи да се и читав ментални склоп човека који прихвата нови принцип мења у складу са тим. Али, да ли је тако лако променити потребе? Да ли потребе одређују принципе, или принципи одређују потребе?

Ако је човек васпитан у складу са једним принципом и научен да има једне потребе, да ли он заиста има те потребе? Да ли је поклапање стварних потреба човека са наученим потребама заправо оно што одређује ваљаност и постојаност принципа у складу са којим живи?

Да ли се свет медиокритета ствара учењем и потискивањем правих потреба? Да ли постоје праве потребе изван медиокритетства, или су то научене потребе? Да ли сваки принцип има своју визију медиокритетства, те је у складу с тим немогуће уопште причати о њему, ако се принцип помоћу кога се тумачи медиокритетство прво не дефинише?

Blog Archive