16. децембар 2015.

Ноћна

Као у стара добра времена, кад сам се будио у 21 и седео у друштву ЕКВ-а и сада већ неког рачунара у пензији. Скоро па мртва тишина, само тастатура се чује. Ова лупа више него икада.

Опет сам изгубио концентрацију. Током дана је баш незгодно, да не кажем зајебано, али баш. Приспава ми се само од превише топлоте. На факултету, код куће, исто је. Спава ми се.

И сад ми се спава, али посао мора да се заврши, рок је данас. Заправо... Већ јуче. Не знам ни сам.

Сећам се, тада сам време проводио пишући овде, читајући текстове других блогера и колико-толико учећи за понеки испит, кад затреба. Времена се мењају, можда и актери, али ситуације остају необично исте. Чак сам се вратио и у исту кућу у којој сам живео пре 6 година... И пре 5, и пре 4. Четири године.

Четири године, много добрих тренутака, много и неких тужних, али никад препирке и свађе, увек разумевање. И кад је било клацкалица, опет много стрпљења, пажње, љубави, труда, обостраног. Да се споје ти наши светови. Ал то не иде. Што рече неки тамо текст, не можеш бити у љубави са сродном душом, ту је само да те подсети на то ко си и од чега си, шта волиш и шта мрзиш код себе. Ваљда је то пропутовање, као кроз лимбо. А у лимбу ништа није дефинисано, све је ни тамо ни овамо, и то тако траје.

Ето, недељу дана пред Дан републике, давне 2010. присећао сам се шта је било и шта ће бити. И сад ме је један бачени поглед на фид на који већ дуго нисам погледавао подсетио на то. Изгледа да се преиспитујемо у исто време, или да се преиспитујемо стално. Није то оно што зову животом у прошлости, само стицање самосвести.

Контам да ћу у неком тренутку платити за све што сам у животу уништио. Тога сам запамтио и превише. Али драго ми је и ако сам некоме помогао, а да тога нисам био свестан, макар и из својих себичних побуда. Ваљда је то олакшавајућа околност на суђењу.

Ах, ноћна. Одавно нисам био овако патетичан.

4 коментара:

  1. 2010.pa i dve godine kasnije,kad sam se preselila u Beograd,umirala sam od zelje da popijem s tobom kafu, ne zato sto si neko neverovatno interesantan za kafenisanje, vec da bih ti, bez ikakve dalje namere, pokazala da nisam nimalo dosadna :) Ono sto mi je tada taj post pokazao,kao i ono posle toga(cetvorka je zapravo nesrecan broj), jeste da ne treba silom da se dokazujes, niti iz inata. Treba da zivis zivot i da takav,obican i dosadan, nadjes sebi slicne.Prijatelje,ljubav i nekog jos posesivnijeg i ludjeg od sebe :) Tek sad videh post, morala sam da iskomentarisem! Hvala ti :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Годину дана касније, некако се навикнеш на све, и ове ситуације са сећањима, патетисањима и срањима постану доста ређе... Иначе, ја бих сад волео да попијемо то пиво, стварно, само да видим да ли сам ишта запамтио и како све то другачије изгледа са ове дистанце. Мада контам да би се разочарала у мене, поново. Још увек не знам шта тражим, и даље сам помало задрт и више ствари ми смета него што их волим, али умем то да преживим некако и пазим да не повредим некога речима. И онда се нехотично деси кад најмање очекујем. Као и увек. Ал све је то кул и све је то део овог сјајног живота :)

      Избриши
  2. Nemam nista protiv, a da bi nekog razocarao prvo ga moras ocarati :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ваљда је и то истина, дао сам себи превише за право кад сам помислио другачије :P

      Избриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive