01. септембар 2015.

Четврт века прође

Кад мерите време у вековима, некако вам делује крупно.



Ето, још сам ту, ништа од црних слутњи се није остварило. Па, кад мало боље размислим, има се шта и проживети.

С друге стране, нападну сећања. После толико година, мало шта ти је ново искуство, много те ствари подсећа на нешто што си већ видео или доживео. Мада нисам неко ко живи од сећања, то ми ствара извесну нелагодност.

Него, да не тупим много, што би рекле неке моје колеге. Радујем се што сам још ту с вама и што још понешто можемо да поделимо. Упознао сам много дивних људи. Упознао сам и неке барабе, узгред, али то није вредно помена. Од сваког сам нешто научио, то је најважније. Ваљда су људи наше највеће богатство.

Иако сам по природи самотњак, мислим да ми душа стално тражи да са неким нешто дели. Књигу, ћевапе, пиво. Без људи, сећања постану празна. Тешко је кад немаш коме испричати анегдоту.

Драго ми је што сам ту.

4 коментара:

  1. И мени легендицо! Жив био, видимо се ускоро! :Д

    ОдговориИзбриши
  2. Bez ljudi, sećanja postanu prazna.

    Baš lepo. I meni je drago što si tu. :)

    ОдговориИзбриши
  3. Морам да допуним мало. Драго ми је и што сте ви ту где сам ја. Мада иначе не би имало смисла ни мени да будем ту, тако да се то подразумева :D Хвала вам!

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive