05. март 2015.

Широко поље, нигде трактора

Провео сам добар део јучерашњег дана у листању својих дневничких записа. Присетио сам се многих ситуација, догађаја који су ме, сваки на свој начин, формирали и довели до ове олупине која плута на пучини и чека да доспе негде. Ништа ту није решено.

Било би лепо поново разговарати са неким људима, као у стара времена. Стиснути им руку, питати за здравље. Погледати у очи и запричати се о нечему што је сада далеко, чега се можда нико не би ни сетио.

Ја се не бих сетио. Сетио сам се само да ме се људи сећају из најразличитијих ситуација којих се не сећам. Тада сам схватио важност писања. Морам бележити све што не желим да заборавим, пре него што испари. Кад испари, сећаће га се само неко други, и покушаваће да ме подсети на тај и тај дан, тај и тај доживљај. Оно што ми је прошло кроз прсте се не заборавља. Само остане у некој фиоци и чека да се поново ископа.

Нажалост, неке референце су заувек изгубљене. Неких клипова више нема, неки блогови су угашени, неки коментари су нестали. Горе од тога је само кад нестају људи. Неких људи више нема.

Зато мислим да је записивање важно. Неко ће то једног дана читати. Можда ће замислити оно кад смо нас двоје седели, листали збирку и вежбали математику. Можда ће замислити ситуацију када смо седели на клупи испред театра и пили Лав 7 који ми је излазио на нос, пред одлазак у Синему на Бед Копиз. Можда ће замислити како смо на Борцу испробавали тренинг машине и вриштали од смеха. Можда како смо у Шумадији причали о три слепа миша. Замислиће неко како је Лекић био саобраћајац, замислиће неко како сте се јурили по хотелу и свађали се око девојке, или политике, свеједно. Како смо Турчину продавали матрицу покупљену са филма за 200 динара. Како смо певали блоковима и тражили пут до куће. Како ми је оставила траг на патици, па нисам хтео да је носим месец дана, чувајући тај траг. Замислиће неко како се поспан возим кући и враћам у град, јер сам преспавао станицу.

Ето, шта је све мени пало на памет за ово кратко време, а укључивало је различите људе и места... Важно је бележити, јер тако остављамо траг о себи, и о другима који нам значе. Макар се с њима више не чули од оног дана, иако ништа није кренуло по злу. Људи се једноставно разиђу.

Сусрети су лепи. И растанци су лепи, ако после њих уследе нови сусрети.

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive