19. фебруар 2015.

О медиокритетству, потребама и људској природи

Од суштинске је важности човеку да се доказује. Живи по неком утврђеном принципу и рангира друге и себе у односу на њега. Упоређује се с другима, не нужно завидећи другима и импресионирајући се њиховим животима, колико да схвати да ли други имају исте принципе као он, да ли се боре за исту ствар, да ли су у сукобу са њима и да ли су узорни по том принципу.

Док верује у свој принцип, човек покушава да га испуни. Веома важно питање је колико јако верује у њега, нарочито уколико за свој принцип нема довољно јаку подршку других.

Пошто је у природи човека да преиспитује себе у вези са начином живота и испуњењем свог принципа, нарочито је значајно да је тај принцип чврст и да га други принципи не могу угрозити. Ако се то деси, човек је у опасности да упадне у разна измењена стања свести, па и она која збирно називамо менталним болестима, кад схвати да принцип по коме је живео није онај прави.

Питање је да ли је горе или боље од тога немати никакав принцип. Али је врло вероватно, по мом схватању, да људи који немају никакав принцип заправо већ јесу у стању неке менталне болести.

Како стари, човек се упознаје са све више туђих принципа, и они се мешају у његово схватање живота. Ако се његов принцип у том процесу наруши, човек је склон да преиспитује свој живот. У преиспитивању живота, склон је да нихилише све што је до тада живео, јер је било по погрешном принципу, као да тај принцип није ни постојао. Што се тај процес касније одвије, то је јача човекова реакција на њега.

Преиспитивање се може десити чак и ако принцип није нарушен. Једноставно, од страха да се једног дана не наруши и да настане велико кајање. Кајање настаје када човек прихвати да је оно што је радио било погрешно.

Велики проблем настаје када су принцип по коме је живео и принцип који прихвата као бољи и узвишенији у директној супротности. Тада човек, као да хоће да се освети себи, постаје превише привржен новом принципу и не да да се на њега икако удари. То га доводи у још једно од поменутих измењених стања свести. Моје схватање је да се човек у таквим тренуцима плаши да је поново направио погрешан избор, и да од самог почетка одбија то да прихвати.

Људи у складу са својим принципима одређују и потребе које би требало да испуњују у току живота. Ако су потребе једног принципа у супротности с потребама другог принципа, може се рећи да се и читав ментални склоп човека који прихвата нови принцип мења у складу са тим. Али, да ли је тако лако променити потребе? Да ли потребе одређују принципе, или принципи одређују потребе?

Ако је човек васпитан у складу са једним принципом и научен да има једне потребе, да ли он заиста има те потребе? Да ли је поклапање стварних потреба човека са наученим потребама заправо оно што одређује ваљаност и постојаност принципа у складу са којим живи?

Да ли се свет медиокритета ствара учењем и потискивањем правих потреба? Да ли постоје праве потребе изван медиокритетства, или су то научене потребе? Да ли сваки принцип има своју визију медиокритетства, те је у складу с тим немогуће уопште причати о њему, ако се принцип помоћу кога се тумачи медиокритетство прво не дефинише?

3 коментара:

  1. Брате, до овог трена нисам размишљао много о овоме, али сва питања која си поставио су на месту. И текст је врхунски. А принципи, што кажеш, ако немаш неке своје, ништа ти не може помоћи. Највише ми се не допадају (да употребим тај израз) особе које немају своје мишљење, већ им се све унаоколо чини као права ствар. Принцип је темељ, на њему градиш своју личност и, што кажеш, уколико се учини да је био погрешан у неком тренутку, онда следи колапс. Можда треба само мало финог подешавања принципа на сваке две-три године да се то не би десило.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Нисам ни ја размишљао, али се ваљда наметнуло пословним окружењем, читањем Хармса и гледањем Декстера. Уз све то, играо сам тетрис и размишљао. Тетрис ме тера да размишљам о добрим стварима. Бар кад не размишљам о њему.

      Ја сам код себе препознао проблем да сам често незаинтересован и да ми је свеједно. Лакше је опустити се кад знаш да ће све проћи, па како год да прође. Некад се само питам да ли је утрошено време довољно квалитетно, али шта год да ми падне на памет, није довољно добро. Зато и покушавам да разбистрим неке ствари.

      Често се други намећу својим принципима, који ми се чине глупавим, и онда их поштујем само због "мира у кући", да не би сви прсли.

      Избриши
    2. Паметан си ти Томцане.

      Јесте се лакше опустити у том случају, али некако, контрол фрик сам, па морам знати да је све у реду, тј. учинити нешто да постане све у реду. Што се квалитетног времена тиче, исто, то ме цео живот мори и увек се осећам да могу боље. То је клетва сувишног размишљања, не потресај се. :)

      Па буквално. Али ја туђе поштујем, што кажеш, због мира, али од својих не одступам. И зато кажем, на сваке две године принципе мало прилагодим тренутном себи и то је то. Осећам се добро и не верујем да ће некад постати погрешни уколико наставим то да радим тако. :)

      Избриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive