16. децембар 2015.

Ноћна

Као у стара добра времена, кад сам се будио у 21 и седео у друштву ЕКВ-а и сада већ неког рачунара у пензији. Скоро па мртва тишина, само тастатура се чује. Ова лупа више него икада.

Опет сам изгубио концентрацију. Током дана је баш незгодно, да не кажем зајебано, али баш. Приспава ми се само од превише топлоте. На факултету, код куће, исто је. Спава ми се.

И сад ми се спава, али посао мора да се заврши, рок је данас. Заправо... Већ јуче. Не знам ни сам.

Сећам се, тада сам време проводио пишући овде, читајући текстове других блогера и колико-толико учећи за понеки испит, кад затреба. Времена се мењају, можда и актери, али ситуације остају необично исте. Чак сам се вратио и у исту кућу у којој сам живео пре 6 година... И пре 5, и пре 4. Четири године.

Четири године, много добрих тренутака, много и неких тужних, али никад препирке и свађе, увек разумевање. И кад је било клацкалица, опет много стрпљења, пажње, љубави, труда, обостраног. Да се споје ти наши светови. Ал то не иде. Што рече неки тамо текст, не можеш бити у љубави са сродном душом, ту је само да те подсети на то ко си и од чега си, шта волиш и шта мрзиш код себе. Ваљда је то пропутовање, као кроз лимбо. А у лимбу ништа није дефинисано, све је ни тамо ни овамо, и то тако траје.

Ето, недељу дана пред Дан републике, давне 2010. присећао сам се шта је било и шта ће бити. И сад ме је један бачени поглед на фид на који већ дуго нисам погледавао подсетио на то. Изгледа да се преиспитујемо у исто време, или да се преиспитујемо стално. Није то оно што зову животом у прошлости, само стицање самосвести.

Контам да ћу у неком тренутку платити за све што сам у животу уништио. Тога сам запамтио и превише. Али драго ми је и ако сам некоме помогао, а да тога нисам био свестан, макар и из својих себичних побуда. Ваљда је то олакшавајућа околност на суђењу.

Ах, ноћна. Одавно нисам био овако патетичан.

10. септембар 2015.

Суморни дани

Неки су се тамни облаци надвили над вашег друга. Ко ме познаје мало боље, зна да то и није тако редак случај. Био некада. Одавно сам то престао и да делим са вама. Одавно сам то престао да делим и са самим собом. Уместо тога, деси се да га потиснем, да и не знам да је ту. А ту је.

Нека, ова киша напољу је савршена за свођење мисли. Уз Кеша у позадини. То може трајати сатима.

Започео сам један нови дневник. Мислио сам да нешто поделим са вама, али сам схватио да није намењено вама. Намењено је мени самом, да га схватим, прихватим. Да прихватим себе и своје проблеме који се ту негде завлаче већ тако дуго. Да се загрлимо, као другари, да се помиримо, па да их решим, уместо да ме даве.

На крају крајева, ко би прочитао 4-5 куцаних страна у једном даху? Можда некад изађем с тим дневником пред вас, у портабл формату, лепо сређеном, па читајте и до миле воље коментаришите. Данас не. Забога, тек сам га започео.

Неко би рекао да ту недостаје још нешто. Недостаје много шта, али важно је препознати и решавати. Делати, малим корацима ка великим циљевима. Како би Рале рекао, завладати светом. Само што он има свој мали свет. Мој свет је велики. Мислим да је и његов, само не признаје. Има у њему места за све добре људе.

Пре свега, у том мом свету мора имати места за мене. А пошто сам тог мене некако доста запостављао, дошли смо до тачке где би требало да га молим за опроштај и да му помогнем да се врати. Да не би ово остала празна слама. Да се не би опет црни облаци надвијали. Ето.


03. септембар 2015.

Пар стрелица у центру

Ово је прича о томе како смо мој пријатељ и ја јуче боравили у кафани. Није ту био ни Брега ни Чола, а и шта ће нам они.

Пишем ово, толико пун неког позитивног беснила, не знам ни сам. Ноћас сам лоше спавао, па и то ваљда има неки утицај.

Нас двојица смо врло слични. Не знам да ли је то узрок или последица тога што западамо у скоро исте прилике и неприлике. Имамо и сличан осећај за добро. Добро се разумемо, чак и кад нам се мишљења баш не поклопе, ако се некад и деси. Ја сам мало старији, он је мало искуснији, стално учимо, један од другог и од других, стремимо бољем, хоћемо више. До истих снова крећемо се донекле различитим путевима, и у томе је право богатство.

Нисмо ми много зрели, бар по мени. Други би рекли другачије, вероватно поредећи нас са неким билмезима који живе билмешким начином живота а имају четрдесет и кусур. Јесте, од њих није тешко бити зрелији, од њих сам зрелији био и пре него што сам кренуо у први разред. Основне.

Још увек смо клинци, и верујем да ћемо такви остати до краја. Шта знам, ако некад постанемо и надрндани маторци, и даље ће бити ту нечег клиначког. Заправо, мислим да никад нећемо бити прави надрндани маторци. Шта ће ти то у животу?

Важно је не угасити се, стремити тим својим сновима, и наставити увек са нечим новим и недостижним. И остати нормалан, на овом ненормалном свету, колико се може. Он је ваљда најнормалнији. Можда он мисли да сам то ја.

Ето, само сам хтео то да поделим са вама. Лепо је имати некога таквог у животу. Људи су свуда око вас, само је потребно пронаћи их. И сести с њима на по порцију мешаног меса и свежег охлађеног пива. Или лутати непознатим улицама. Или ићи на планину. Скакати на трампулини. Све се може са таквим пријатељем, па и размрсити понеки гордијев чвор.

01. септембар 2015.

Четврт века прође

Кад мерите време у вековима, некако вам делује крупно.



Ето, још сам ту, ништа од црних слутњи се није остварило. Па, кад мало боље размислим, има се шта и проживети.

С друге стране, нападну сећања. После толико година, мало шта ти је ново искуство, много те ствари подсећа на нешто што си већ видео или доживео. Мада нисам неко ко живи од сећања, то ми ствара извесну нелагодност.

Него, да не тупим много, што би рекле неке моје колеге. Радујем се што сам још ту с вама и што још понешто можемо да поделимо. Упознао сам много дивних људи. Упознао сам и неке барабе, узгред, али то није вредно помена. Од сваког сам нешто научио, то је најважније. Ваљда су људи наше највеће богатство.

Иако сам по природи самотњак, мислим да ми душа стално тражи да са неким нешто дели. Књигу, ћевапе, пиво. Без људи, сећања постану празна. Тешко је кад немаш коме испричати анегдоту.

Драго ми је што сам ту.

08. јул 2015.

Слобода на одмору

Седим на плажи, читам Другу задужбину, пијуцкам 'ладну воду и ослушкујем из позадине неког Рикија Мартина или неког сличног дасу како нешто тороче/пева на шпанском. Прави одмор. Оно, јесте врућина, и ова соба баш не личи на плажу, није да има неке таласе, пу-пу, далеко била поплава... Али то је то.

Елем, рек'о је Вучић, или Вулин, или неко трећи, више не знам, ваљало би летовати у земљи, па сам решио да не идем нигде вани. Решио бих ја то и без њих врло лако, није мени тешко да седим и да не мрдам нигде. Искористио сам време да се мало вратим кући.

И тако, седим с фамилијом, слушам шта причају и немам коментара.

Мајка се пита зашто не разговарам с њима и шта то радим цео дан док бленем у екран. Немам неко објашњење, као и увек, само пратим информације. Нисам неко кога се тиче све то што они причају, а није ни да имам неко мишљење о томе. На крају крајева, врућина, мрзи ме да причам.

Размишљам да покренем неки посао пре него што напуним педесет. С обзиром на то да сам већ на пола пута, требало би да мало пожурим. Ових 25 је брзо пролећело.

У педесетој идем у пензију, и радићу оно што волим. Хм... И сад радим оно што волим, или бар мислим да волим. Волим да мислим.

Еј, на одмору сам, а нисам ни узео одмор. Дооообра фооора. Што рече покојни Жика: "Ала волим овај режим, кад сви раде, а ја лежим". Да не буде забуне, радим из лежећег положаја. Ако има нешто да се ради.

Чит'о сам новине. Колега Стефан Јањић је добио Нинову књижевну стипендију. И било је време, човек не одустаје. Тако се то ради. Зато сам и ја решио да не одустајем. Није да ћу написати роман некада. Можда и хоћу, ко зна, мада немам намере. Али не одустајем од овог свог режима.

Само бих могао мало да почнем да вежбам. Пусте жеље...

24. јун 2015.

Ма само нек је прича

Ево, вечерас био с колегама, сазнао шта је нешто што само лавови једу, мада нисам пробао, пошто нисам лав као што сам негда био, опала ми снага. У међувремену сам постао мераклија, ал и из Никшића по потреби, ако могу да поцрним. Кратко речено, пијем све што ми се да, али само одабрано. Елем, видео сам тамо и неке љуте зраке и којешта још, да се човек запрепасти, али то је политика фирме, не знају енглески, али добро кувају. Задовољили смо се сељачким кромпиром који није пришао близу села, ни мог, ни Салетовог, а богме ни Јоциног, а успут смо јели ћевапе.

Све што је преостало десило се између два сата пре тога и два сата после тога.

Не размишљајући ни о чему посебном, обично долазим на идеје као што је Желе Дека, или Какице, или Галимејо. То су ствари које бих требао патентирати пре него што налети неко и стварно их произведе, зато што ће се гарантовано продавати у милионима примерака. А опет су тако једноставне, да би неко могао лако да ме оптужи за крађу интелектуалне својине, иако је то моја лична и ничија друго интелектуална својина, ја сам их измислио, ето тако.

Тако исто долазим и на идеју да сам ја корњача, морско прасе, телетабис, мали принц, или принцеза - од тога, три сам измислио овог тренутка зато што не могу да се сетим шта сам изворно - и то онда звучи тако смешно да сам себи најсмешнији на свету. То ме, ваљда, и држи у животу оволико дуго, иначе сам већ три или више покушаја самоубиства имао, два незванично, и много идеја о томе како би било кад би се нешто десило. Деца су самодеструктивна у мојим годинама.

Углавном, о свему томе, и још много чему, може се рећи прегршт ствари за које сада немам концентрацију јер ме је пиво дотукло. У сваком случају, обећавам да кад имам нешто да кажем, ја ћу то касти, па макар то не било овде него на некој другој друштвеној мрежи. Па ко прати, нека прати, а и не мора, све је пролазно, па и моје бесМИСЛИце.

23. јун 2015.

Столица без наслона

Помислио би неко да је нешто налик на метлу без дршке, али није баш. Столица без наслона је нешто што ми се десило случајно. Ономад, кад сам пробао да се наслоним и све се скрцало.

Данас сам коначно смогао храбрости да погледам у чему је проблем. Схватио сам да је столица још увек употребљива кад се скине наслон. И даље је комфорнија од оне кухињске. А успут можда научим како правилно да седим без наслона.

Можда. И за то је потребно воље. Можда ми се и кичма исправи. Или додатно искриви. Шта ти ја знам.

Ми "западњаци" нисмо навикли да држимо кичму усправно. Тј. можда наше бабе и деде јесу, али онда је дошла ера рачунара и западне медицине, која је изменила стандарде правилног држања. И отад сви имају болове у леђима.

Тако бар каже ова књига. Можда ће ми и помоћи. Ако је прочитам и применим.

Ето, не знам што сам вам ово испричао. Ових дана ми је ужасно тешко да читам (мада махом читам новине), па сам мислио да ако ја поделим нешто са другима, можда ми се поново врате читалачки капацитети. Можда и они некадашњи.

Размишљао сам о томе да почнем да пишем за децу. Има ту потенцијала. Остајем дете из дана у дан. Можда неприметно скренем у тај жанр. Блог је увек био шашава сваштара, тако ће и остати.

21. март 2015.

Роде

Не мора то баш тако, али тако смо навикли.

Неки наши преци били су из исте куће. То значи да смо и ми повезани. То, пак, не значи да смо везани.

Окупићемо се поново, некад, неким поводом, пошто нам је повод потребан. На некој свадби, неком рођењу, крштењу, рођендану детета (јер смо ми, старци, већ позаборављали своје рођендане) или, не дај Боже, сахрани. Јер тад се окупљају најближи који су иначе далеки.

И биће као да се ништа за све то време није десило.

А дотле, причаћеш (опет), можда, некоме како сам ономад био пијан. Причаћу, можда, некоме како си ти некад био несносан.

Испричаваћемо празне приче, додајући их ономе што смо тек сазнали, чисто да потврдимо.

Никад ти неће пасти на памет да окренеш број. Ко зна да ли уопште и имаш број. Вероватно се ни ја нећу усудити да урадим исто.

Нећемо питати шта има ново, и како смо, и колико нас је.

Уместо тога, сетићемо се некад, попити пиво или ракију и наставити даље, баш као да се ништа није десило.

А кад се појави повод, скупићемо се. Мало на силу, док не крене, проговорићемо коју. Попићемо коју. Појешћемо нешто... Тад ће већ кренути некако, као да се ништа није десило.

У међувремену, славићемо тај рођендан, или ту свадбу, или ћемо сложно оплакивати почившег који нас је напустио.

Наћи ћемо се да припомогнемо један другом, не зато што смо блиски, него зато што је такав ред.

И биће опет све по старом. Десиће се нешто чиме ће се уста испирати још неки месец, годину, век, док се не видимо поново.

На растанку ћеш ме позвати да дођем. Позваћу те да свратиш. Даћемо нека празна обећања, сковаћемо неке пијане планове, изљубићемо се као најрођенији.

И то ћемо за пар сати заборавити. Наставићемо својим путем, и чекаћемо неке нове вести, док време пролази.

12. март 2015.

Једна велика партија гоа

Једнога дана усисивачи ће завладати светом. Они, и њихови емпатични другови, аутоматска возила, паметни телевизори и фрижидери. Роботи поштују све законе.

Осим роботских закона, наметнути су им и људски закони. Док роботи не почну да их мењају самостално.

Некако једва чекам дан када ће, један по један, ботови из разних фотеља бити замењени роботима. Машине ће знати најефикаснији пут до развоја. Да ли ће им требати људи као радна снага, ресурс, или им можда уопште неће требати, то сад и није толико важно. Тиме се баве дистопичари.

Мене занима како би изгледале међудржавне конференције које би спроводили роботи. Занима ме и да ли би уопште постојало тако нешто, или би сви били међусобно повезани и овакви протоколи би могли да се обављају врло брзо и ефикасно на даљину.

Како не видим будућност, тј. немам способност да кажем ни шта ће се десити следећег тренутка, не могу да замислим како би то изгледало. Волео бих само да видим лица оних који су нам кројили судбине јер им је дата моћ, а нису били способни.

Биће да би било боље. Можда неко ново човечанство, брзо и ефикасно, отпорно на све врсте кварова. Људи су кварљивији и нестални. Машине су отпорне и не раде оно за шта нису оспособљене.

Једног дана, кад машине буду играле го боље од људи.

08. март 2015.

Тамо где и пре

Синоћ сам свирао, у кафани, с Циганима. Било је прилично добро, с обзиром на то да нисам ни знао да свирам песме које сам свирао. И друштво је било задовољно. И Цигани су били задовољни. Зарадили су штошта уз моју помоћ.

Синоћ сам се сетио зашто волим кафану. Сетио сам се и неких других ствари. Нашао сам се са старим друштвом, и стекао сам неко ново друштво. У новој кафани. Фини људи.

Синоћ није било време за тугу. Једино ме мало "Недеља" докачила, али то тако иде. Постоје неке песме... Знате већ.

Онда сам дошао кући. Жена ми је скувала најљућу супу са нудлама икад. Нисам ни могао да поједем све. Док ово пишем, још увек ме боли грло.

Данас имам састанак у фирми. Гари Купер и Фред Цинеман.

Сутра почиње нова недеља. Данас је Дан жена. Нисам купио ружу. Јелена не воли кад цвеће пати.

И нема ништа ново.

Стара добра осмомартовска честитка

Драге моје даме,

Ма колико да сте ових последњих година биле запостављене или не, ја вам поводом овог радосног дана и даље желим да останете царице.

Колико су се околности мењале, ја сам остао исти.

Поздрављам вас.

05. март 2015.

Широко поље, нигде трактора

Провео сам добар део јучерашњег дана у листању својих дневничких записа. Присетио сам се многих ситуација, догађаја који су ме, сваки на свој начин, формирали и довели до ове олупине која плута на пучини и чека да доспе негде. Ништа ту није решено.

Било би лепо поново разговарати са неким људима, као у стара времена. Стиснути им руку, питати за здравље. Погледати у очи и запричати се о нечему што је сада далеко, чега се можда нико не би ни сетио.

Ја се не бих сетио. Сетио сам се само да ме се људи сећају из најразличитијих ситуација којих се не сећам. Тада сам схватио важност писања. Морам бележити све што не желим да заборавим, пре него што испари. Кад испари, сећаће га се само неко други, и покушаваће да ме подсети на тај и тај дан, тај и тај доживљај. Оно што ми је прошло кроз прсте се не заборавља. Само остане у некој фиоци и чека да се поново ископа.

Нажалост, неке референце су заувек изгубљене. Неких клипова више нема, неки блогови су угашени, неки коментари су нестали. Горе од тога је само кад нестају људи. Неких људи више нема.

Зато мислим да је записивање важно. Неко ће то једног дана читати. Можда ће замислити оно кад смо нас двоје седели, листали збирку и вежбали математику. Можда ће замислити ситуацију када смо седели на клупи испред театра и пили Лав 7 који ми је излазио на нос, пред одлазак у Синему на Бед Копиз. Можда ће замислити како смо на Борцу испробавали тренинг машине и вриштали од смеха. Можда како смо у Шумадији причали о три слепа миша. Замислиће неко како је Лекић био саобраћајац, замислиће неко како сте се јурили по хотелу и свађали се око девојке, или политике, свеједно. Како смо Турчину продавали матрицу покупљену са филма за 200 динара. Како смо певали блоковима и тражили пут до куће. Како ми је оставила траг на патици, па нисам хтео да је носим месец дана, чувајући тај траг. Замислиће неко како се поспан возим кући и враћам у град, јер сам преспавао станицу.

Ето, шта је све мени пало на памет за ово кратко време, а укључивало је различите људе и места... Важно је бележити, јер тако остављамо траг о себи, и о другима који нам значе. Макар се с њима више не чули од оног дана, иако ништа није кренуло по злу. Људи се једноставно разиђу.

Сусрети су лепи. И растанци су лепи, ако после њих уследе нови сусрети.

20. фебруар 2015.

О некомпетентности

Много последица би требало да сносиш ако се постављаш на неко место а ниси компетентан. Заправо, ако си крив за нешто, требало би да сносиш последице свакако, али нарочито ако нешто што радиш упропашћаваш акцијама које су последице твог незнања.

Нико се није научен родио. Неки људи, пре тебе, учили су годинама, деценијама чак, да то што ти не знаш да радиш ураде како треба.

Онда ти дођеш и, како би рекао један мој колега, усереш им се у живот, јер ТИ имаш моћ.

Само се надам да ће ти се једног дана вратити, јер свесно ниси хтео да се усавршаваш у томе што хоћеш да радиш.

Ово је посвећено свима, па и мени.

19. фебруар 2015.

О медиокритетству, потребама и људској природи

Од суштинске је важности човеку да се доказује. Живи по неком утврђеном принципу и рангира друге и себе у односу на њега. Упоређује се с другима, не нужно завидећи другима и импресионирајући се њиховим животима, колико да схвати да ли други имају исте принципе као он, да ли се боре за исту ствар, да ли су у сукобу са њима и да ли су узорни по том принципу.

Док верује у свој принцип, човек покушава да га испуни. Веома важно питање је колико јако верује у њега, нарочито уколико за свој принцип нема довољно јаку подршку других.

Пошто је у природи човека да преиспитује себе у вези са начином живота и испуњењем свог принципа, нарочито је значајно да је тај принцип чврст и да га други принципи не могу угрозити. Ако се то деси, човек је у опасности да упадне у разна измењена стања свести, па и она која збирно називамо менталним болестима, кад схвати да принцип по коме је живео није онај прави.

Питање је да ли је горе или боље од тога немати никакав принцип. Али је врло вероватно, по мом схватању, да људи који немају никакав принцип заправо већ јесу у стању неке менталне болести.

Како стари, човек се упознаје са све више туђих принципа, и они се мешају у његово схватање живота. Ако се његов принцип у том процесу наруши, човек је склон да преиспитује свој живот. У преиспитивању живота, склон је да нихилише све што је до тада живео, јер је било по погрешном принципу, као да тај принцип није ни постојао. Што се тај процес касније одвије, то је јача човекова реакција на њега.

Преиспитивање се може десити чак и ако принцип није нарушен. Једноставно, од страха да се једног дана не наруши и да настане велико кајање. Кајање настаје када човек прихвати да је оно што је радио било погрешно.

Велики проблем настаје када су принцип по коме је живео и принцип који прихвата као бољи и узвишенији у директној супротности. Тада човек, као да хоће да се освети себи, постаје превише привржен новом принципу и не да да се на њега икако удари. То га доводи у још једно од поменутих измењених стања свести. Моје схватање је да се човек у таквим тренуцима плаши да је поново направио погрешан избор, и да од самог почетка одбија то да прихвати.

Људи у складу са својим принципима одређују и потребе које би требало да испуњују у току живота. Ако су потребе једног принципа у супротности с потребама другог принципа, може се рећи да се и читав ментални склоп човека који прихвата нови принцип мења у складу са тим. Али, да ли је тако лако променити потребе? Да ли потребе одређују принципе, или принципи одређују потребе?

Ако је човек васпитан у складу са једним принципом и научен да има једне потребе, да ли он заиста има те потребе? Да ли је поклапање стварних потреба човека са наученим потребама заправо оно што одређује ваљаност и постојаност принципа у складу са којим живи?

Да ли се свет медиокритета ствара учењем и потискивањем правих потреба? Да ли постоје праве потребе изван медиокритетства, или су то научене потребе? Да ли сваки принцип има своју визију медиокритетства, те је у складу с тим немогуће уопште причати о њему, ако се принцип помоћу кога се тумачи медиокритетство прво не дефинише?

Blog Archive