18. јул 2014.

Касни дан

Закаснели ја устајем из кревета и на брзину завршавам шта је преостало, оних 50-ак судова који ме чекају већ пар дана. Пробао сам слушалице, добре су за комп, али прикључак на мобилном је друга прича. Или сам превише забио, па сам га оштетио од старта. Тако сам прескочио слушање јутарњег програма.

Крећем 15 минута касније. Стижем на време за бус. Већ на овој станици жена трчи, не стиже, бус је кренуо, она касни, хвата се за главу. Иста сцена поновила се још 2 пута за оних 5-6 станица, колико се возим. Негде старци, негде клинци. Сви касне данас.

А ја стигао на посао таман кад треба, да покренем радио станицу. Следећих пар недеља неко други ће пустати музику, а ја одо' се од-морим, ваљда.

А кад се вратим, велике ме мале ствари чекају, већ резервисане. Петогодишњи план у малом. Прсту.

Бар је киша стала, привремено.

16. јул 2014.

Покренимо

Полегла трава, зелена, мокра од росе. Звездано небо, врти се око главе. На трави дечачић, сит којекаквих приземних знања и спреман да се отисне у свемирско непознато.

Све се врти.

Буђење, с уочљивом сенком испод очију, како то обично бива. Рано је, пролетери морају радити више, више, да сви заједно напредујемо. Просперирамо, како би се то модерно могло рећи.

Још увек су пламене зоре. Али чисти зрак дефицитарни је ресурс. У овој нашој средини нико се неће одмакнути, штавише наместиће се тако да не можеш ни да удахнеш, а камо ли да прођеш. Макар ти био и тешка индустрија.

Нема више тешке индустрије. Погони спавају, ако већ нису расходовани у старо гвожђе.

Ипак се окреће.

Чује громки лавовски рик. Од нељубазне конобарице и хемијске на трафици не можеш ни на курсној разлици ућарити. Пуне главе, празне кригле. Празне оловке, пуни папири.

И бар још 20 људи до краја године. Да све ово има смисла.

Иначе џаба и трава и небо.

14. јул 2014.

Све је ста(л/р)о

Стари добри блог. Још ме чека да нашкрабам нешто. Ко зна колико пута сам га остављао, и настављао, а он се никад побунио није. Осим једном, неко ме означио за неподобан садржај, али давно је било то, можда не чак ни у месецу мају, али има 3-4 године.

Управо сам прочитао један свој текст. Тад сам био заљубљен. Стил писања ми се није променио од тога дана. Бар не драстично. Чисто набрајање. Неки људи воле такав стил. Мени само мисли излећу и нисам способан мрзи ме да их уобличим.

Овај текст
нема слику

Прошлог викенда, враћајући се из Параћина, имао сам баш јак набој да напишем нешто. Ваљда је узрок тога био она доза Детозина коју ми је другар проследио као упозорење. Престао сам одавно и да читам и да пишем. Превише сам се окренуо парама.

Тако сад читам савете са LinkedIn-a и свако јутро прелистам Каматицу, чисто да останем у току са парама које лете око моје главе. Неко би рекао да то и није баш здраво. Оставио сам блогодругаре, са некима сам у контакту преко других мрежа, и то је то.

Жалосно како понекад провалим да смо сви ми овде да једни друге подржавамо у тешким тренуцима, и да олако заборављамо једни на друге чим нам крене боље. Онда се понадам да ми се само чини.

Некад смо се дружили и играли. Ја сам онда нестао, повукао се од свега, заборавио да пишем, престао да читам. Блогови опраштају све. Да ли ће и људи?

Али ако је све тако апатично баш као што је чика Мика рекао, онда није само моја кривица, већ неки лош тренд. Трендови су често лоши. Чак и они добри на крају се изопаче.

Погурао бих ову старудију, да још мало обиђем света. Боље то него да губим време којекуде. Престао сам да дајем обећања, јер шта год да обећам, обично се испостави другачије. Да не кажем баш да сам лажов.

Ајд, па да крене поново.

Blog Archive