31. децембар 2014.

Резиме године кроз једно кафанско вече

Цела 2014. па и неке претходне године стају у неколико реченица размењених са незнаним јунаком Животног фронта. Почело је тако што смо случајно сели до њега, јер се само то место ослободило. Наш јунак, пре него што је на необичан начин започео разговор са мном, отерао је пар (или два пара, сад већ не знам) људи јер је то било његово место, а онда их позвао да се придруже. Људи су стајали, онда се ослободио неки други сто, па су за њега сели. А и ми једва нађосмо место да са оног бурета пређемо за нормалан сто.

Усред своје незаинтересованости за појединости пар личних разговора који су се водили унутар групе, окренуо сам се ка хармоникашу. Био је негде далеко, викао је неку досадно познату песму. Као и увек, подсвесно, десна нога је радила сама од себе, бесомучно одскакујући, мало у ритму, па мало аритмично, све до тренутка кад сам тешку руку осетио на колену. "Стани!"

Човека је, очигледно, нервирало што сам нервозан. Као да се сва напетост света скупила на једном месту, ту, у једној тачки која спаја моју ногу са остатком тела. Откуд мени право да будем нервозан?

Имам ли дјевушку (тим речима)? Имам. Имам ли где да спавам? Имам. Имам ли посао неки? Имам. Шта се онда тресем, ког врага?

Кладили смо се да ћу издржати минут да не тресем ногу. Издржао сам и цело вече, али он не зна колико боли кад се свесно супротстављаш рефлексу. Ти нерви су ми и сада, док пишем ово, напети. Рекох, изаћи ће то на нешто друго, сигуран сам.

Увек сам паметнији кад слушам, па сам одслушао причу о неким војницима који су нас гледали са супротног зида. Један се посебно истицао. Не знам чинове, питао ме је да прошетам и видим ког је чина, не бих знао да му кажем. Никад ме војска није привлачила. И још увек ми није јасно, гледајући ове нове слике, зашто људи ратују у 21. веку, као да нису научили да је то бесмислено. То су нека друга времена.

Памтим слику, не тако живо, јер нисам мајстор детаља, али суштину знам да испричам увек.

Поред капетана (или капетана прве класе, ни он није видео добро) беху стари, добри свирци. Виолина, на увце, како се сад може чути још мало где. На столу - догорела цигарета, неколико чаша, једна још увек до пола пуна. Столњак, па, неки други, али карирани свакако. Тужна слика.

Што сам ја ту?

Нема више толико фине музике, као некад. Сад су већином неки дрчни музиканти, прво траже лову, па свирају. Гласни, да их цела кафана чује ако може. Кога брига што свирају баш теби. Глуме, да то више није ни забавно, него жалосно. Да ли су и они одраз овог времена, овог друштва, ове кризе која никако да прође, не знам ни сам. Треба и њему пара, рече незнани јунак.

Завршио си школу? Да ли ће то што си научио у школи помоћи човечанству? Помислих шта сам завршио, и како људи терају себе у пропаст, претпостављам да ће га само отерати у пропаст, као и све остало што је човек икад измислио. Натераће машине да контролишу људе. Људи и машине ће се стопити за неку годину, можда евентуално у мојој дубокој старости, ако је доживим од силних ратова.

"Кажи ти мени нешто", рече он. Доста сам, каже, слушао, ред је да он чује нешто паметно од нас младих. Питао сам га одакле је, рече да је са фронта. Ког фронта? Животног. Повериш се човеку, а он ти не каже ни зашто се он баш ту створио у том тренутку. Добро, било ми је већ тада јасно да ће од целе приче једног дана настати овај текст. Као да се и он потрудио да га учини занимљивим.

Ко зна колико пре тога рече да не знам ваљда ја више од њега који је толико прошао. То је тачно, али не зна ни он више од мене који сам толико прошао.

Предао ми је дужност, да очувам ту кафану, такву каква је. Свечано ми је уручио крај свог столњака.

Хтео је да попијемо још једну, за срећан пут. Пожурили смо на аутобус, нема времена за то. Биће, можда, ако се видимо поново. Њему је ионако било доста свега, већ раније је рекао конобарици да му више не да да пије.

Ето, то је ова година. И прошле. А како стоје ствари, ни будуће нису далеко од тога. Како рече мој презимењак, г. Анте, ономад: "Ми Балканци, овакви лијени и необразовани, немајући стрпљења читати дебеле и учене књиге, склони смо идеализирати неукост до мјере да ће нам се домаћин који је прећерао са шљивовицом чинити мудрији од свега знања човјечанства."

Тера те да се запиташ и да учиниш нешто са собом.

Не славите крајеве. Не славите ратове. Ни којекакве победе у којима су сви на губитку. Ни дане када смо херојски убили некога. Славите нове почетке, славите људе који се рађају, који стварају нове идеје, који постижу успехе. Ма, што бисмо било шта славили, само будимо ти људи. Кад би свако био, било би мање пијаних мудраца. Било би мање пијаних, уопште. И оних који не знају шта ће са собом. И оних којима је прекардашило, и оних који се плаше шта ће бити сутра, шта ће жена и деца да једу, да ли ће имати грејање. Помозимо и другима да буду такви. Да успех не буде више "неко нема ни то". Да успех не буде што можеш да ћутиш и трпиш јер ће други да ради уместо тебе за мање. Да не мораш да одеш у кафану јер ти је доста свега, као овај. Као и ја понекад, уосталом.

Или све то важи само кад је нова година...

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive