11. август 2014.

Захвалност

Неки људи су одрасли овде. Неки су већ одрасли били кад су пристигли. Неки су одрасли, неки су зарасли, тако би се могло рећи. Писање има то исцељујуће дејство. Давно нисам писао.

Сећам се, једном, или је то више пута било, а већ сам ишао на факултет. Нека црна лепотица ми се тад увртела, и свеска у квадратићима коју сам испуњавао што математиком, што шаренилом цртежа, што текстовима за овај исти блог, или неки свој тајни офлајн дневник за који сада више и не знам лозинку (то је проблем с електронским дневницима, онај прави бих лако развалио). Окренеш свеску наопако, па само док растумачиш рукопис ситнији од пола квадратића, онда завириш у свакакве, можда мало смешне, мисли. Исписивао сам тако читаве а4 стране, а можеш мислити, драги читаоче (да ли се читатељице каже у женскоме роду, исправите ме ако грешим :D), колико је ту текста било. Без прореда, само словца и тачкице.

Ма, сећам се којечега још од раније. И овај дневник у који завирујеш имао је не сто и један назив, већ неколико назива, и неколико столова чак. Писао сам пар пута и у гостима, из туђих изнајмљених станова.

Ја сам од оних који су одрастали овде.

Сећам се неких срећних дана. Беху ту неки (сада већ) људи које никада нисам упознао. Неки Стефан, нека Милица, неки Владимир, све сами фини људи, или сам их ја тако замишљао.

И како смо постајали старији, то се ширило, и ширило. Не могу се сад ни сетити свих који су дошли касније, стварно вас је много било. Не замери ако ти ниси један или једна од њих, али ја волим да се обраћам свима вама као да смо на кафици и као да се сви већ знамо. Сви ми делимо нешто међусобно, што у својим дневницима, што у коментарима.

Беху неки омладинци и омладинке. Било је и оних који Тита добро памте и, хвала Богу, надживели су га. Ја Тита никад заборавио нисам, иако се нисам ни родио још дуго после његове смрти. Помињао сам овде и Слобу пар пута, и не знам ни ја кога све. Све је то неки део нас, добар или лош.

Свратише ту често Ретка зверка, Милко, Џунглица, па онда онај Кајзер што се испоставило да није онај него она кад је све пукло, сећам се, наравно, Кики, Олује, Кјур, Емотивне, Креативне душице, причам као да сам неки деда од сто лета. Беше ту и Амарилис, Веркић... Ма ко ће вас набројати све, ја то онако само.

Имало је ту и мојих неких другара, о којима сам понекад писао, хвала и њима на подршци, умели су да прокоментаришу. Параћинчићи, Крагујевчанчићи, па онда колеге с факултета, што писмено, што усмено... Свако је помало читао овај мој дневник. Чак и понеко из фамилије, колико ме сећање служи.

Умело је све да пукне. Умео сам и ја да пукнем, па да затворим дневник. Умео сам и да га улепшавам, понекад. И да обнављам изнова и изнова ону биографију. Укључивао се овај дневник и у неке племените акције. Неке, нажалост, нису испуниле своје циљеве.

С неким људима сам још увек у контакту, другарском, пријатељском, емотивном, пословном. Неке људе можда и намерно нисам поменуо, неке можда ненамерно. Ништа из зле намере, као и увек.

Док дневник броји године, и памти додељивање националних фреквенција, неко шишање, неку платонску љубав, неки обилазак гроба, неку веру у Бога, па у вишу силу, па у природу и логос, ја све то некако заборављам и тек повремено се сетим неког драгог детаља.

Онда кренем да читам, текстове, коментаре, преписке (јер и њих је било, није мањкало емесена, џитока, мејла, касније фејсбука и твитера) и на крају свега се обично запитам шта сам постигао. Колико сам ствари пропустио, изгубио, колико је добрих људи тек тако отишло из мог живота, колико је њих остало у њему. И овај факултет који никако да довршим, и овај посао који ускоро напуштам, и сва искуства, лепа или ружна, све утехе, указивања на грешке, бодрења, победе, све оно кроз шта сам пролазио дугујем неким људима.

И међу тим људима си врло вероватно ти. Зато ти хвала. И надам се да ћемо се видети ускоро, на неком пиву, кафици, кокти, квасу, вину, шта год :)

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive