31. децембар 2014.

Резиме године кроз једно кафанско вече

Цела 2014. па и неке претходне године стају у неколико реченица размењених са незнаним јунаком Животног фронта. Почело је тако што смо случајно сели до њега, јер се само то место ослободило. Наш јунак, пре него што је на необичан начин започео разговор са мном, отерао је пар (или два пара, сад већ не знам) људи јер је то било његово место, а онда их позвао да се придруже. Људи су стајали, онда се ослободио неки други сто, па су за њега сели. А и ми једва нађосмо место да са оног бурета пређемо за нормалан сто.

Усред своје незаинтересованости за појединости пар личних разговора који су се водили унутар групе, окренуо сам се ка хармоникашу. Био је негде далеко, викао је неку досадно познату песму. Као и увек, подсвесно, десна нога је радила сама од себе, бесомучно одскакујући, мало у ритму, па мало аритмично, све до тренутка кад сам тешку руку осетио на колену. "Стани!"

Човека је, очигледно, нервирало што сам нервозан. Као да се сва напетост света скупила на једном месту, ту, у једној тачки која спаја моју ногу са остатком тела. Откуд мени право да будем нервозан?

Имам ли дјевушку (тим речима)? Имам. Имам ли где да спавам? Имам. Имам ли посао неки? Имам. Шта се онда тресем, ког врага?

Кладили смо се да ћу издржати минут да не тресем ногу. Издржао сам и цело вече, али он не зна колико боли кад се свесно супротстављаш рефлексу. Ти нерви су ми и сада, док пишем ово, напети. Рекох, изаћи ће то на нешто друго, сигуран сам.

Увек сам паметнији кад слушам, па сам одслушао причу о неким војницима који су нас гледали са супротног зида. Један се посебно истицао. Не знам чинове, питао ме је да прошетам и видим ког је чина, не бих знао да му кажем. Никад ме војска није привлачила. И још увек ми није јасно, гледајући ове нове слике, зашто људи ратују у 21. веку, као да нису научили да је то бесмислено. То су нека друга времена.

Памтим слику, не тако живо, јер нисам мајстор детаља, али суштину знам да испричам увек.

Поред капетана (или капетана прве класе, ни он није видео добро) беху стари, добри свирци. Виолина, на увце, како се сад може чути још мало где. На столу - догорела цигарета, неколико чаша, једна још увек до пола пуна. Столњак, па, неки други, али карирани свакако. Тужна слика.

Што сам ја ту?

Нема више толико фине музике, као некад. Сад су већином неки дрчни музиканти, прво траже лову, па свирају. Гласни, да их цела кафана чује ако може. Кога брига што свирају баш теби. Глуме, да то више није ни забавно, него жалосно. Да ли су и они одраз овог времена, овог друштва, ове кризе која никако да прође, не знам ни сам. Треба и њему пара, рече незнани јунак.

Завршио си школу? Да ли ће то што си научио у школи помоћи човечанству? Помислих шта сам завршио, и како људи терају себе у пропаст, претпостављам да ће га само отерати у пропаст, као и све остало што је човек икад измислио. Натераће машине да контролишу људе. Људи и машине ће се стопити за неку годину, можда евентуално у мојој дубокој старости, ако је доживим од силних ратова.

"Кажи ти мени нешто", рече он. Доста сам, каже, слушао, ред је да он чује нешто паметно од нас младих. Питао сам га одакле је, рече да је са фронта. Ког фронта? Животног. Повериш се човеку, а он ти не каже ни зашто се он баш ту створио у том тренутку. Добро, било ми је већ тада јасно да ће од целе приче једног дана настати овај текст. Као да се и он потрудио да га учини занимљивим.

Ко зна колико пре тога рече да не знам ваљда ја више од њега који је толико прошао. То је тачно, али не зна ни он више од мене који сам толико прошао.

Предао ми је дужност, да очувам ту кафану, такву каква је. Свечано ми је уручио крај свог столњака.

Хтео је да попијемо још једну, за срећан пут. Пожурили смо на аутобус, нема времена за то. Биће, можда, ако се видимо поново. Њему је ионако било доста свега, већ раније је рекао конобарици да му више не да да пије.

Ето, то је ова година. И прошле. А како стоје ствари, ни будуће нису далеко од тога. Како рече мој презимењак, г. Анте, ономад: "Ми Балканци, овакви лијени и необразовани, немајући стрпљења читати дебеле и учене књиге, склони смо идеализирати неукост до мјере да ће нам се домаћин који је прећерао са шљивовицом чинити мудрији од свега знања човјечанства."

Тера те да се запиташ и да учиниш нешто са собом.

Не славите крајеве. Не славите ратове. Ни којекакве победе у којима су сви на губитку. Ни дане када смо херојски убили некога. Славите нове почетке, славите људе који се рађају, који стварају нове идеје, који постижу успехе. Ма, што бисмо било шта славили, само будимо ти људи. Кад би свако био, било би мање пијаних мудраца. Било би мање пијаних, уопште. И оних који не знају шта ће са собом. И оних којима је прекардашило, и оних који се плаше шта ће бити сутра, шта ће жена и деца да једу, да ли ће имати грејање. Помозимо и другима да буду такви. Да успех не буде више "неко нема ни то". Да успех не буде што можеш да ћутиш и трпиш јер ће други да ради уместо тебе за мање. Да не мораш да одеш у кафану јер ти је доста свега, као овај. Као и ја понекад, уосталом.

Или све то важи само кад је нова година...

11. август 2014.

Захвалност

Неки људи су одрасли овде. Неки су већ одрасли били кад су пристигли. Неки су одрасли, неки су зарасли, тако би се могло рећи. Писање има то исцељујуће дејство. Давно нисам писао.

Сећам се, једном, или је то више пута било, а већ сам ишао на факултет. Нека црна лепотица ми се тад увртела, и свеска у квадратићима коју сам испуњавао што математиком, што шаренилом цртежа, што текстовима за овај исти блог, или неки свој тајни офлајн дневник за који сада више и не знам лозинку (то је проблем с електронским дневницима, онај прави бих лако развалио). Окренеш свеску наопако, па само док растумачиш рукопис ситнији од пола квадратића, онда завириш у свакакве, можда мало смешне, мисли. Исписивао сам тако читаве а4 стране, а можеш мислити, драги читаоче (да ли се читатељице каже у женскоме роду, исправите ме ако грешим :D), колико је ту текста било. Без прореда, само словца и тачкице.

Ма, сећам се којечега још од раније. И овај дневник у који завирујеш имао је не сто и један назив, већ неколико назива, и неколико столова чак. Писао сам пар пута и у гостима, из туђих изнајмљених станова.

Ја сам од оних који су одрастали овде.

Сећам се неких срећних дана. Беху ту неки (сада већ) људи које никада нисам упознао. Неки Стефан, нека Милица, неки Владимир, све сами фини људи, или сам их ја тако замишљао.

И како смо постајали старији, то се ширило, и ширило. Не могу се сад ни сетити свих који су дошли касније, стварно вас је много било. Не замери ако ти ниси један или једна од њих, али ја волим да се обраћам свима вама као да смо на кафици и као да се сви већ знамо. Сви ми делимо нешто међусобно, што у својим дневницима, што у коментарима.

Беху неки омладинци и омладинке. Било је и оних који Тита добро памте и, хвала Богу, надживели су га. Ја Тита никад заборавио нисам, иако се нисам ни родио још дуго после његове смрти. Помињао сам овде и Слобу пар пута, и не знам ни ја кога све. Све је то неки део нас, добар или лош.

Свратише ту често Ретка зверка, Милко, Џунглица, па онда онај Кајзер што се испоставило да није онај него она кад је све пукло, сећам се, наравно, Кики, Олује, Кјур, Емотивне, Креативне душице, причам као да сам неки деда од сто лета. Беше ту и Амарилис, Веркић... Ма ко ће вас набројати све, ја то онако само.

Имало је ту и мојих неких другара, о којима сам понекад писао, хвала и њима на подршци, умели су да прокоментаришу. Параћинчићи, Крагујевчанчићи, па онда колеге с факултета, што писмено, што усмено... Свако је помало читао овај мој дневник. Чак и понеко из фамилије, колико ме сећање служи.

Умело је све да пукне. Умео сам и ја да пукнем, па да затворим дневник. Умео сам и да га улепшавам, понекад. И да обнављам изнова и изнова ону биографију. Укључивао се овај дневник и у неке племените акције. Неке, нажалост, нису испуниле своје циљеве.

С неким људима сам још увек у контакту, другарском, пријатељском, емотивном, пословном. Неке људе можда и намерно нисам поменуо, неке можда ненамерно. Ништа из зле намере, као и увек.

Док дневник броји године, и памти додељивање националних фреквенција, неко шишање, неку платонску љубав, неки обилазак гроба, неку веру у Бога, па у вишу силу, па у природу и логос, ја све то некако заборављам и тек повремено се сетим неког драгог детаља.

Онда кренем да читам, текстове, коментаре, преписке (јер и њих је било, није мањкало емесена, џитока, мејла, касније фејсбука и твитера) и на крају свега се обично запитам шта сам постигао. Колико сам ствари пропустио, изгубио, колико је добрих људи тек тако отишло из мог живота, колико је њих остало у њему. И овај факултет који никако да довршим, и овај посао који ускоро напуштам, и сва искуства, лепа или ружна, све утехе, указивања на грешке, бодрења, победе, све оно кроз шта сам пролазио дугујем неким људима.

И међу тим људима си врло вероватно ти. Зато ти хвала. И надам се да ћемо се видети ускоро, на неком пиву, кафици, кокти, квасу, вину, шта год :)

Шта је то?

Волео бих да знам.

Шта ме чини контрадикторним? Натера ме да кажем једно, урадим сасвим супротно?

Шта ме повуче у неке планове, за које некако унапред знам да се неће остварити, али их свеједно прихватам, ваљда тек да будем део нечега?

Шта ме натера да не послушам савет учитеља?

Шта ме натера да бандоглаво упадам у невоље, попивши више него што сам дозволио себи самом?

Шта ме натера да кажем да нисам за дугорочно везивање, и онда започнем везу дугу већ три године?

Шта ме натера да обећам да ћу писати чешће, па онда не долазим 6 месеци?

Како ме свест обмањује да сам смирен и кад знам да је то немогуће?

Зашто увек закасним кад најмање очекујем?

Зашто се увек саплетем кад имам највише самопоуздања?

Зашто увек блистам кад сам најнесрећнији?

И колико је још мој мозак спреман да вара мене и неке драге људе?

Колико сам спреман да свима (па и себи) продајем маглу?

Можда и нисам тако добар продавац иако највише верујем да је магла добра роба?

Све то се, ваљда, дешава ређе него сваког дана. Или ме и ту вара процена? Ипак, волео бих да знам.

18. јул 2014.

Касни дан

Закаснели ја устајем из кревета и на брзину завршавам шта је преостало, оних 50-ак судова који ме чекају већ пар дана. Пробао сам слушалице, добре су за комп, али прикључак на мобилном је друга прича. Или сам превише забио, па сам га оштетио од старта. Тако сам прескочио слушање јутарњег програма.

Крећем 15 минута касније. Стижем на време за бус. Већ на овој станици жена трчи, не стиже, бус је кренуо, она касни, хвата се за главу. Иста сцена поновила се још 2 пута за оних 5-6 станица, колико се возим. Негде старци, негде клинци. Сви касне данас.

А ја стигао на посао таман кад треба, да покренем радио станицу. Следећих пар недеља неко други ће пустати музику, а ја одо' се од-морим, ваљда.

А кад се вратим, велике ме мале ствари чекају, већ резервисане. Петогодишњи план у малом. Прсту.

Бар је киша стала, привремено.

16. јул 2014.

Покренимо

Полегла трава, зелена, мокра од росе. Звездано небо, врти се око главе. На трави дечачић, сит којекаквих приземних знања и спреман да се отисне у свемирско непознато.

Све се врти.

Буђење, с уочљивом сенком испод очију, како то обично бива. Рано је, пролетери морају радити више, више, да сви заједно напредујемо. Просперирамо, како би се то модерно могло рећи.

Још увек су пламене зоре. Али чисти зрак дефицитарни је ресурс. У овој нашој средини нико се неће одмакнути, штавише наместиће се тако да не можеш ни да удахнеш, а камо ли да прођеш. Макар ти био и тешка индустрија.

Нема више тешке индустрије. Погони спавају, ако већ нису расходовани у старо гвожђе.

Ипак се окреће.

Чује громки лавовски рик. Од нељубазне конобарице и хемијске на трафици не можеш ни на курсној разлици ућарити. Пуне главе, празне кригле. Празне оловке, пуни папири.

И бар још 20 људи до краја године. Да све ово има смисла.

Иначе џаба и трава и небо.

14. јул 2014.

Све је ста(л/р)о

Стари добри блог. Још ме чека да нашкрабам нешто. Ко зна колико пута сам га остављао, и настављао, а он се никад побунио није. Осим једном, неко ме означио за неподобан садржај, али давно је било то, можда не чак ни у месецу мају, али има 3-4 године.

Управо сам прочитао један свој текст. Тад сам био заљубљен. Стил писања ми се није променио од тога дана. Бар не драстично. Чисто набрајање. Неки људи воле такав стил. Мени само мисли излећу и нисам способан мрзи ме да их уобличим.

Овај текст
нема слику

Прошлог викенда, враћајући се из Параћина, имао сам баш јак набој да напишем нешто. Ваљда је узрок тога био она доза Детозина коју ми је другар проследио као упозорење. Престао сам одавно и да читам и да пишем. Превише сам се окренуо парама.

Тако сад читам савете са LinkedIn-a и свако јутро прелистам Каматицу, чисто да останем у току са парама које лете око моје главе. Неко би рекао да то и није баш здраво. Оставио сам блогодругаре, са некима сам у контакту преко других мрежа, и то је то.

Жалосно како понекад провалим да смо сви ми овде да једни друге подржавамо у тешким тренуцима, и да олако заборављамо једни на друге чим нам крене боље. Онда се понадам да ми се само чини.

Некад смо се дружили и играли. Ја сам онда нестао, повукао се од свега, заборавио да пишем, престао да читам. Блогови опраштају све. Да ли ће и људи?

Али ако је све тако апатично баш као што је чика Мика рекао, онда није само моја кривица, већ неки лош тренд. Трендови су често лоши. Чак и они добри на крају се изопаче.

Погурао бих ову старудију, да још мало обиђем света. Боље то него да губим време којекуде. Престао сам да дајем обећања, јер шта год да обећам, обично се испостави другачије. Да не кажем баш да сам лажов.

Ајд, па да крене поново.

Blog Archive