20. децембар 2013.

Обећани текст

О једном несвакидашњем дану... Хм, сваки дан је несвакидашањ. Каже се несвакидашњи, ваљда. Алах се увалих.

Требало је снимати то, лепо сам рекао. Ето, сад бих могао овде да набацам гомилу фотографија као у лајфстајл магазину. Две барабе рођене истог дана различите године чекају финог дечка с намером да га покваре и покушавају да се досете како би могао да изгледа, где да га воде и шта да му покажу. И причају о тајним оружјима, жврљању по зидовима и "прозорима" из деведесет пете. Хладан сат на железничкој станици, воза ниоткуда.

Шверц људи, у аутобусу приватног превозника. Интерактивна мапа на станици, која ради кад неко жив приђе и почне да показује. Модерно половином прошлог века. Хотел Југа, СИВ и сиво Ушће. Леп поглед на Саву под измаглицом. Или није било измаглице, више се и не сећам. Ето, толико је прошло откад је овај текст обећан.

А у излозима код Михаила кнеза нема шта нема. На снижењу, све за 99 ('иљада). Но, беше важан разговор који се водио, толико важан да је постало нужно склонити се са отвореног.

Три лава уз мерак о судбини једне цивилизације се договараше. Тешка је то судбина кад је мала група људи носи на својим плећима. Ма, тешка је свеједно, макар је носио и сам Архимед на полузи. Важне су се ту идеје зачеле. Треба оформити удружење. И ширити га, док не захвати све које треба да захвати.

Елем, не може се на једном месту са зецовима у кавезу и бајкерским кацигама на плафону провести цео дан. Само док је мерак, после као нинџе на шиш ћевапе. Па на црно.

Уз добру шетњу сваки лош ефекат испари, па и оно мало алкохола што је остало. Испратисмо госта на свечану вечеру и седосмо опет у градски. Треба спавати. По договору, до следећег фебруара. Мислим, не треба спавати до фебруара. Ок, сад већ претерујем. То је тако кад ми касни две недеље. Текст.

Blog Archive