10. фебруар 2013.

Живи

неке белешке

Прихвати себе.
Прихвати друге.
Прихвати реалност.
Прихвати промену.
Једи кад си гладан.
Спавај кад ти се спава.
Промисли.
Осећај живот.
Поштуј живот.
Одседи.
Загрли бол.
Одбаци патњу.
Истрај.
Понављај.

07. фебруар 2013.

Насумично и спавање

Прво сам замислио да је наслов random.choice(); time.sleep() али сам одустао јер би много људи вођено погрешним трагом дошло до текста који нема везе са Python програмирањем. Такорећи, ово му је неки anti-SEO потез.

Имам много избора, па опет, сваки дан радим једно те исто.



Ујутро устанем, умијем се, некад доручкујем, обично не, прочитам економске вести, онда кренем да радим, и радим, и радим, и радим, па дођем кући, па наставим да радим, или одем до факултета одмах с посла. Кад се коначно уморим, више ништа не радим и онда изгубим време на неки од најгорих могућих начина, типа гледам у торенте како се деле, или дефрагментацију дискова, или тако нешто. Или се накачим на неку друштвену мрежу и поново изгубим време. За испите и колоквијуме учим бар 5 пута мање него што би требало, и на понеки се то одрази, на понеки не јер имам среће. А ако и узмем да спремам испит, то је обично дан или ноћ пре, и онда тек нисам ни за шта цео дан.

Једном у две недеље натера ме жена да одемо негде, вероватно да ме избаци из такта, и на томе јој завидим, увек јој успе. Тад се обично супер проведемо, иако би обичњак рекао да нисмо радили ништа посебно.

Размишљам сада како је требало да учим, и како би и сад требало да учим, пошто је испит за нешто више од 3 сата. А мени се спава, очи сам једва отворио, и то већ два пута. Спавам квалитетно, али мало, недостаје ми спавања. То је због тога што више волим да губим време него да спавам. Само да ми не прође дан, да не осетим да сам га потрошио ни на шта.

Морам да се опасуљим. Што би мој покојни теча рекао, морам више пасуља да једем. Уствари, морам више свега да једем, јер иначе слабо једем, а сад сам баш утањио. Једино што често једем слатко, свашта слатко, све што ми падне шака. И пијем много воде, то стоји. Ваљда ме вода одржава у животу. И она супер вечера коју ми жена направи кад стигнем кући. А напољу већ одавно мрак.

И тако даље. Не морам ни да вам пишем, већ знате. Зато данима нисам ни писао, мозак ми је у хаосу. Али сам цртао. Као дете у основној школи. Можда постанем наивни уметник једном. Прави никада нећу постати, брада ми је лошег квалитета.

Blog Archive