19. јануар 2013.

Матићев завојни пут

Никад му није било јасно зашто се звао Матић. Био је један од оних људи са два презимена, додуше доста непознатији од појединих Милића, на пример. Као мали волео је трамваје и увек гледао да се што мање креће у сенци. Сенке су га помало плашиле, све осим сенке трамваја јер би трамвај увек угледао пре него што баци сенку на њега, обрадовао би се и више не би обраћао пажњу на сенке. Љутили су га људи који се гурају да уђу у трамвај чак и кад је он препун. Имао је неку врсту саосећања са трамвајима.

Једном, када је био мало старији, кренуо је пешице, сам. Трамваја више није било у околини, зато је ишао пешице. Привлачио га је Дивљи запад, видео га је на филму и ко зна где би завршио да се није определио да трамваје повремено замењи коњима. У касу или у галопу, било му је свеједно. Пешице је допутовао до неког оближњег села и пронашао одговарајућег коња за себе. Ни премалог, ни предивног, само - коња. Звао га је Тим. Цигани су му се смејали, био је то необичан пар живих створова, Матић и Тим.
И тако су Матић и Тим наставили да путују заједно. Свраћали су успут у којекакве крчме, како би се Тим назобао, Матић наждрао, како би Тим добио кофу воде, а Матић две-три кригле пива или бочицу рума, затим ту преспавали и наставили даље раном зором. Требало је стићи до тог места. Запад је далеко, Дивљи запад још даље.

Крећући се ка западу, налетали су на разне планинчине и удолине. Све је то Матић прејахао на Тиму. Да је Тим јахао на Матићу, не би имало никаквог смисла. Углавном, више пута су их пресретале разне уличне банде, које су у Матићевом крају биле ретке, али што се више кретао ка западу, то је постајала редовна ствар. Зато је Матић морао да откупи пар забрањених ствари - један револвер, одређену количину муниције за њега, пар ножева, од којих је један био прави гусарски, други мањи, "швајцарац", за све прилике... И шта ти ја знам, не разумем се у оружје, али знам да је понешто чак успео да ућари од тих уличних банди. Матић, после свега, и није био тако лош револвераш, али да му није Тима, давно би му већ црвићи глодали кости.

При самом крају свог пута, када је требало прећи још једну планинчину пре силаска у долину и одласка на трајект који би га однео далеко одавде (Матић је био из Европе, сконтали сте већ?), пресрела га је још једна гомила неандерталаца. Нису то били они прави неандерталци, већ сам их само ја тако описао. Углавном, њихов вођа је био поприлично гадан, и кад је Матић успео да им како-тако утекне, а затим убије његова три бандита из шест покушаја, вођа (Црвенорепи су га звали, ваљда због косе коју је једном приликом умочио у буре с кечапом) својим ножем погоди Матића у руку, тек пре него што је успео да поново допуни буренце.

Наравно, Црвенорепи је страдао том приликом, али Матић је крварио. Подвезао се некако шалом који је дотад носио око врата и рекао Тиму да га носи, наравно, ка западу. Срећом, налетео је на радњу фармацеута и успео да погледом убеди једну дивну младу (беше јој неких 40 лета) апотекарку да му сипа онај жути прашак за ране, како би наставио даље. Имала је довољно завоја да може да га претвори у мумију, али му је око руке намотала само онолико колико је требало. На крају крајева, апотекарке у овом крају биле су изврсне у пружању прве помоћи.

До трајекта остаде још само времена да се окрепи бочицом рума. Нешто тог рума дао је и Тиму, јер није имао воде. Тим је радосно поскочио, ваљда му је пријала промена пића. Шта је било даље с њима, ја сада не знам, побегли су у Америку и док не чујем вести са запада, нећу вам даље ни причати. Али, чисто да се зна, познајем једног Матића и његовог коња Тима.

15. јануар 2013.

Смислено

Стигли су ми резултати из историје рачунара. Добио сам 13 поена. Питам се на који начин сам то успео, јер по шеми бодовања могу да имам 11 или 14, 13 никако. Ја сам пре за 14, мада с обзиром на знање више би ми пристајало 8. Или -10. Тражено знање је 99% времена неупотребљиво. Екстра што је предмет врло често извртање историјских чињеница, што у информатици никако није прихватљиво. Пошто сам пет питања погађао, а 5 ишао на знање, 14 поена и није лош резултат - 80% времена сам био у праву.

С друге стране, генетске алгоритме сам изрулао. Ту ми је због незнања пропао 1 поен. Питања су била прелака, али сам једну формулу профулао. Одакле ми речи "изрулао" и "профулао" немам појма. Предмет је много више смислен, зато је и једноставнији за учење. Мада се мора признати да ни питања нису била тешка. А ја сам кретен што сам опет играо тетрис.

Сад би требало да учим за сутра. Уместо тога, куцам овај текст. Преспавао сам пола дана. Синоћ сам био агресиван, због умора. Кад сам уморан, брзо постанем нервозан, а онда изнервиран и агресиван.

Неки људи ти забију нож у леђа без разлога. Неки нож у срце са разлогом. Ја сам више од ових других. Кад ми пређу границу. Мрзим оне ситуације кад је неко ок са тобом, па те онда уништи, па те после тога још понизи и смеје ти се. Разбесним се. А можда сам само преагресиван кад сам нервозан. Ја бих то све по кратком поступку. Али овде није реч о мени.

Не брини, браћа те никад неће издати.

14. јануар 2013.

Оћу да пишем

Овај текст је настао у покушају да напишем нормалан текст који би у себи садржао мало кмекавости, мало љубави, мало еротике, мало романтике и неке друге лепе ствари. Не препоручује се млађима од 18 година, јер је ово пример како не треба писати састав у основној и средњој школи. Понављам, НЕ ТРЕБА.

14. јануар 2013.
-понедељак-

Нисам писао ништа баш дуго. Звала ме да јој правим друштво. Пристао сам, наравно, шта бих друго. Донео по киле чипса. Она је сликала воденим бојама, неки пејсаж са радне површине. Рекох јој да ћу да седнем крај ње и да је гледам док слика. Тражила је од мене да се не смејем, а ја сам се наместио тако да не видим њен рад, већ само њу. И онда сам је хранио чипсом. Пристала је и на то. Рекох јој да ми се пише. Да бих написао како она слика, а ја је храним чипсом, и цео наш разговор до момента када сам јој рекао да ми се пише. Онда бих упао у бесконачну рекурзију. Волим кад се смеје. Допада ми се. Рекох јој да ми се свиђа. И она је мени рекла исто то. Предложила је да слушамо плоче. Заправо, то смо већ и радили. Како сам само глуп за оно што она ради. И опет сам помислио како би било добро да пишем. За све то време размишљао сам како цело то моје писаније уопште не би личило на мене, већ да сам га од неког украо. Рекла је да би било добро да више читам, јер бих тако добио више идеја. Туђих? Не, идеја како и из којих све перспектива могу описати оно што желим. Рекао сам да би било добро да опишем свој свет гледан кроз листић чипса који смо јели. Али чипс је дебео, кукурузан и ништа се кроз њега не види. Све то није имало никаквог смисла док нисам узео овај блок и оловку да нашкрабам све што могу. Данас је дан кад ми се пише. Један од оних. Па иако је оловка коју држим у руци неергономична и прави ми жуљ на прстима. Нема везе, само да пишем. То ми је фалило.

Ево и како је то изгледало у оригиналу.


Не могу вам описати колико сам се разочарао у себе кад сам поново прочитао свој текст. Али бар сам се насмејао онако искрено, до суза. На крају, боље да плачем од смеха него што сам постао болид :) Надам се да вам овај текст није покварио дан :Р

13. јануар 2013.

Неслана

Разговор са собом никуда не води. Рекох то већ једном, у неком насумичном поетичном налету.

И сад ми делује као да још увек разговарам са собом. Много чешће. Разговарам и са њом. И онда кажем нешто насумично. После тога она обори поглед и ја морам да наставим да разговарам са собом. Неће да ме чује, побегне. Увреди се. И то тако.

Иначе је савршена. Она то не схвата. Ја сам то увидео. Џаба кад сам сељан и увек нешто забрљам.

И нема леба да јој понављам да је савршена. Заправо, мислим да јој то никад нисам ни рекао. Свеједно, не би прихватила.

Ене-де, опет сам са собом. Рекла ми је да пишем. Пишем. То ми је преостало док се одљути и схвати да ми не треба друга, и да свака домаћица заправо кува једно те исто сваког дана. Све што сам рекао је да нам не требају зачини.

Боље би ми било да учим историју. "Историја је учитељица живота". Моја историја ми каже да све жене све схватају лично, чак и кад то нема никаквог смисла. Она је жена, иако је јединствена.

Непотребна анализа - Устани, буди се

Малочас под тушем, док сам размишљао о смисловима живота и осталих бесмислених ствари, мој турбо-фолком испрани мозак сетио се песме коју је први пут чуо са три године. Зато што она још спава. Па да је проанализирамо, баш ми се чини као интересантан материјал јер показује како се омладини од малена испира мозак и зашто је наша генерација оваква каква је.

Не сећам се кад сам последњи пут нешто анализирао, пише овде 22.12.2010. Не сећам се ни како је то изгледало, али пробаћу да будем веродостојан. Да кренемо од текста:
УСТАНИ, БУДИ СЕ

Ево већ је девет, увелико мрак,
а ти грлиш кревет - то је рђав знак. (2х)

Реф.
Устани, буди се и заљуби се;
девојке чекају, свакој љуби се.
Устани, буди се, цео свет је наш.
Девојке зову те, покажи им шта зна-аааа-ш.

Ево већ је десет, свуд се шапуће,
а ти место мене грлиш јастуче. (2х)

Реф.

Ево већ је поноћ, забавља се град,
а ти само спаваш - зашто кад си млад? (2х)

Реф.
На први поглед овде нема места анализи, али чисто из немам појма којих порива, да вас мучим глупостима и тако то, пробаћу да одрадим. Текст је ваљда написала Марина Туцаковић, можда и Дино Мерлин, нисам сигуран. За музику се побринуо Фута и чувени Фута бенд, са којим су тадашњи турбаши (турбани) имали дивну сарадњу. Препознаћете их лако по миксу клавијатура и електричне гитаре са брзим ритмовима, са блискоисточним призвуком.

Нисам сконтао улогу приповедача, да ли је она девојка, или само једна од девојака која прижељкује друштво овог измученог, уморног и вероватно вредног момка који по цео дан ради и дође кући да би га девојка звала да изађе напоље, иако он само жели да се одмори, да скупи енергију за сутра и да заради свој крвави лебац.

Углавном, она, наравно, не разуме ту његову муку и само јој је важно да се забавља. Сматра да он као младић нема никакве обавезе и да је најбоље да изађе увече, "нашика се и прави хаос" до ране зоре. Зашто да не? Млади су.

Песма је снимана 1993. иначе не би почела са "ево већ је девет", када се завршавао други дневник, већ вероватно са "ево већ је поноћ", а трећа строфа би била "јутро је, јутро је" или "шта ћу, мали, с тобом". Углавном, у складу са временом, тада се излазило, ако немате ништа паметније да радите, нпр. да спавате.

И тако она, је ли, привлачи њега у друштво још девојака које су, вероватно као и она, невинашца и једва чекају да се лудо забаве. Стварно ми је мука од ове песме, али она је бар била слушљива, за разлику од новијих Цециних песама.

Ова и овакве песме уништиле су нашу радну омладину, која је постала лења, неписмена и само јој је битно да изађе увече и да се напије и љубака са свима, како би ујутро спавала. Укључујући мене. Ајд уздравље!

12. јануар 2013.

Месни нарезак

Добар. Једе ми се сад. А ово је само још један спам текст. Данас сам толико спама појео да би ме само месни нарезак могао извадити. Реално. А послала ми баба, донела сестра неку сармицу од зеља, развалио се колко је добра. А спам у мејлу. А нарезак на полици.

Гладан сам. Овог тренутка, баш сада, отворио бих ту конзерву и појео тих 400 грама којекаквих остатака од нечега што је било месо. И осећао бих се добро. Иначе ми храна не недостаје тако, али овај месни нарезак баш бих појео.

То је неки мађарски месни нарезак, или је бар мађарска застава на њему. Купује тако баба те нареске, ко зна одакле, и где их налази уопште сред Параћина, 200 км од Мађарске. Добри су, квалитетни. Чак се и Јелени свиђају. Јелена мрзи нареске. И паштете. Воли пршуту, ону праву. Волим је и ја. Јео сам данас сендвич са пршутом, квалитетном. Или је бар била укусна.

А сад ми се једе нарезак. Мађарски нарезак од 400 грама. Поставио бих овде сличицу, али немам појма како се зове ни ко га производи.

Можда и одем да једем. А можда гладан легнем и заспим нарезак. Размислићу. Ако нема нареска, вечера не вреди. И кифла ми се једе уз нарезак. Она обична, од 20 динара. Као ономад кад је био земљотрес, кад сам изашао из бирцуза, а зора беше, и киша тек престала да пада. Тада нисам имао нарезак.

Ни сад га нема. А баш ми треба.

10. јануар 2013.

Препарачке приче

Као препариран у 4.00 сам се пробудио јутрос. Већ неколико месеци помишљам како би било добро да се вратим на блог, али данас заиста то осећам. Не само данас, последњих неколико дана, оно од Божића. Срећни празници, узгред.

Осетили сте ви да нисам имао инспирацију. Осетили сте да ме нема. Волим ја тако да се тешим. Све у свему, недостајали су ми неки људи. Ови одавде, што сам некада свакодневно с њима ћаскао у коментарима. То је то.

Каже ми Јелена да би требало да читам. Каже да није ни чудо што сам необразовани љаљан и што немам инспирације кад не читам ништа. Ово друго сам ја преформулисао да би звучало лепше.

И ето, хтедох да узмем једног Мешу, да се подсетим како се приповеда, али баш ми се не да. Други пут. Засад, ето, само сам хтео да напишем да ћу се вратити с неким новим доживљајима Факлбери Сина.

Нисам ни курсеве похађао. Џаба сам их пријављивао. Али сам направио Вешала у флешу. Назваћу их Флешала, једном кад их пустим у промет да се сви играте.

Надам се да неко још увек зна за ово место :D Ајд, уздравље!

Blog Archive