13. јануар 2013.

Неслана

Разговор са собом никуда не води. Рекох то већ једном, у неком насумичном поетичном налету.

И сад ми делује као да још увек разговарам са собом. Много чешће. Разговарам и са њом. И онда кажем нешто насумично. После тога она обори поглед и ја морам да наставим да разговарам са собом. Неће да ме чује, побегне. Увреди се. И то тако.

Иначе је савршена. Она то не схвата. Ја сам то увидео. Џаба кад сам сељан и увек нешто забрљам.

И нема леба да јој понављам да је савршена. Заправо, мислим да јој то никад нисам ни рекао. Свеједно, не би прихватила.

Ене-де, опет сам са собом. Рекла ми је да пишем. Пишем. То ми је преостало док се одљути и схвати да ми не треба друга, и да свака домаћица заправо кува једно те исто сваког дана. Све што сам рекао је да нам не требају зачини.

Боље би ми било да учим историју. "Историја је учитељица живота". Моја историја ми каже да све жене све схватају лично, чак и кад то нема никаквог смисла. Она је жена, иако је јединствена.

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive