20. децембар 2013.

Обећани текст

О једном несвакидашњем дану... Хм, сваки дан је несвакидашањ. Каже се несвакидашњи, ваљда. Алах се увалих.

Требало је снимати то, лепо сам рекао. Ето, сад бих могао овде да набацам гомилу фотографија као у лајфстајл магазину. Две барабе рођене истог дана различите године чекају финог дечка с намером да га покваре и покушавају да се досете како би могао да изгледа, где да га воде и шта да му покажу. И причају о тајним оружјима, жврљању по зидовима и "прозорима" из деведесет пете. Хладан сат на железничкој станици, воза ниоткуда.

Шверц људи, у аутобусу приватног превозника. Интерактивна мапа на станици, која ради кад неко жив приђе и почне да показује. Модерно половином прошлог века. Хотел Југа, СИВ и сиво Ушће. Леп поглед на Саву под измаглицом. Или није било измаглице, више се и не сећам. Ето, толико је прошло откад је овај текст обећан.

А у излозима код Михаила кнеза нема шта нема. На снижењу, све за 99 ('иљада). Но, беше важан разговор који се водио, толико важан да је постало нужно склонити се са отвореног.

Три лава уз мерак о судбини једне цивилизације се договараше. Тешка је то судбина кад је мала група људи носи на својим плећима. Ма, тешка је свеједно, макар је носио и сам Архимед на полузи. Важне су се ту идеје зачеле. Треба оформити удружење. И ширити га, док не захвати све које треба да захвати.

Елем, не може се на једном месту са зецовима у кавезу и бајкерским кацигама на плафону провести цео дан. Само док је мерак, после као нинџе на шиш ћевапе. Па на црно.

Уз добру шетњу сваки лош ефекат испари, па и оно мало алкохола што је остало. Испратисмо госта на свечану вечеру и седосмо опет у градски. Треба спавати. По договору, до следећег фебруара. Мислим, не треба спавати до фебруара. Ок, сад већ претерујем. То је тако кад ми касни две недеље. Текст.

11. новембар 2013.

Мишљења и размишљања

Некад гледате ствари са стране и питате се зашто се то вама не деси, зашто нисте на њиховом месту. Замишљате шта бисте урадили. Да сте ви тај тамо, ви бисте њима показали како би требало да владају ситуацијом, шта би требало да учине, како би требало да реагују и све тако.

Онда се нађете у сличној ситуацији и урадите исто што и тај неко тада. И онда ствари посматрате мало другачије.


Паметније би било прво се ставити на свачије место.

Јесте, тешко је признати пораз, кад ви урадите то исто. Онда смишљате изговоре. "Јесте, али он није (убацити фактор који спречава одговарајућу реакцију), а мени је (убацити још један фактор који спречава одговарајућу реакцију)".

Научите нешто, и крените даље. Прихватите одговорност. Без изговора. Следећи пут биће другачије.

И научите да се ставите у туђу кожу пре него што коментаришете. И да контролишете своје речи. И да замислите своју идеју, пре него што је заправо изговорите.

Живело би се лепше без сувишних коментара. Сложније, кад друге не бисмо пљували и подсмевали им се. Економичније, кад не бисмо губили време на непотребне расправе. Здравије, кад не бисмо стварали беспотребне конфликте и фрустрације.

Размислите.

07. новембар 2013.

Брзина (рев. 0.0.1)

Дођу повремено моменти, као и сада, кад неко незадовољство исплива на површину, и немам појма о чему је реч. И врати се онај панк осећај, и потреба да се нешто сломи, и да се нешто дешава на физичком нивоу. Лудости свакакве. Беспотребне.

Јер данас сам се тако слатко насмејао сред аутобуса, читајући неке Пупинове разигране мисли. А пре тога сам био јако уморан, не, заморен, не баш уморан, само ми се ништа није радило. И у том расположењу сам остао. До сутра.

Сутра је нови дан. Мора све да се прегура. Сутрашње ја би ме вероватно убило што сам све свалио на њега. И биће заправо уморно. Гадна је то тема. Помало ми га је жао. До те мере да ми дође да одмах одем да се окупам и легнем да спавам. Да се оно сутра ујутро не би мучило да устаје раније него што треба.

Ал баш ми је потребна нека физичка активност. Мислим, све ово у соби ми не помаже много. Треба ми да скачем и трчим, и да активирам руке, колико-толико.

И да разбистрим главу.

03. октобар 2013.

Негатив

Велика блатњава грудва изврнута на наличје котрља се и носи све пред собом. Тек је кренула, неће скоро стати. Ухваћен у коштац с њом, Џими се преврће, стиска зубе и песнице, покушава да је заустави свом својом тежином. Не иде то тако.

Грудва се котрља и постаје све већа. Више се и не види да је окренута на наличје, само се види да се увећава и да носи све пред собом, остављајући блатњав траг. Тешко је зауставити. Џими је, крвав и подеран, већ до гуше у блату и једва дише. Али нема куд, мора да преживи ово.

Док се тако беспомоћно котрља, сећа се неких лепих тренутака. Сећа се оне фантастичне лазање коју је појео пре два месеца и дванаест... не, тринаест дана. Сећа се тог фантастичног укуса, сећа се толико живо да је и сада осећа у устима.

Сећа се флашице воде коју је пролио у иста та уста када је истрчао онај полумаратон. Стигао је међу последњима, али била је то велика победа за њега. Ко би рекао, то је било пре само недељу дана.

А онда му у глави слика Мери Ен. Толико година је маштао о њој. И сада, колико прекјуче, коначно добио прилику да је изведе у биоскоп. Било је то дивно вече. Обећала је да ће му се јавити. И јавила се, јуче.

Вечерас би требало да се поново нађу. Само кад би ова грудва...

Окренута на наличје, још се котрља. Прешла је дванаест путева, две пруге. Џими је у њој, сад већ и не размишља. Покушава да одспава, врти му се у глави. Лаку ноћ, Мери Ен.

Амбис.


01. септембар 2013.

Недовршености

Мрзим недовршене дане, а ово је била прилично недовршена година. Зато, ваљда, поново не могу да спавам како треба. Недовршене нас ствари терају да останемо у животу. Оне су добар разлог зашто још не треба отићи.

Било ми је некако чудно лепо, и кад боље размислим, тотално грозно. Мање-више, правио сам будалу од себе у мање ситуација него раније, али ме сада више гризе. Требало би да се уозбиљим.

Претходне недеље сам лепо спавао. Ноћас ми сметају спорадични проласци гласних возила и пијани клинци који се деру негде у даљини. Ваљда зато што синоћ нисам попио пиво пред спавање.

Надам се да ће предстојећа година бити доста озбиљнија и продуктивнија. На крају крајева, има прегршт посла, само треба неко да ради. Тај неко сам ја.

Драги Дневниче, срећан ти петстоти текст. Мени срећан 23. рођендан. Мојој сестри и зету срећно венчање. Живели!

27. август 2013.

Блогоиграрије

Јелоу! Баш у време кад сам скоро заборавио да имам онлајн налоге, да не говорим о блогу, десила се уобичајена ствар - блогери су започели још једно серијско зезање са кога једноставно не смем изостати, јер сам обећао да ћу се појавити (на невиђено). Касније сам видео и о чему је реч.

Бранчестер ми је овде поставила неких једанаест питања на која ваља одговорити искрено, креативно, или како год, само одговорити. С тим у вези, у наставку је дат њен својеврсни интервју против мене. Упозорење: нека питања су јако незгодна и неки одговори вероватно нису за особе са слабим живцима. Узео сам себи слободу да питања преведем на ћирилични језик и одбацим које слово ч и /ла вишка :)
  1. Опиши најсрећнији моменат из детињства или макар неки којег се врло радо сећаш.

    С времена на време падну ми на памет неки насумични моменти из детињства (које ми негде у дубини душе још увек траје), обично с обавезном дозом носталгије. Често су то по себи више тешки него срећни тренуци, али сам свакако срећан што сам их проживео. Увек сам највише волео кад је породица на окупу, и сада ми то често недостаје.
  2. Који је филм на тебе много утицао и зашто?

    Волим филмове који ти дају неку чудну енергију, а да ти уз то не одузимају живце (ови који ми одузимају живце су често некаква тешка психо лудила која су још и без трунке здраве логике). Набацаћу неке насумично: "Валтер брани Сарајево", "Борилачки клуб", "Шиндлерова листа". Рецимо да је заједнички елемент сва три идеја заједништва и правичности, исказана на потпуно различите начине. Иначе имам проблем што из филмова само упијам енергију, и врло брзо заборављам да постоје глумци, режисер, ликови, радња... Тешко ми је да причам о томе.

    Е да, ко није гледао, препоручујем топло ово ремек дело, стварно је урнебесно. Наравно, нема везе са овим горе, али смејао сам се и плакао уз њега више пута.
  3. Књига коју си прочитао у последњих годину дана и зашто би је препоручио?

    Започео сам више, што стручних, што нестручних, нажалост већину нисам довршио. За наставу (асистирање у настави или самостални рад) програмирања препоручио бих Concepts, Techniques, and Models of Computer Programming јер је прилично потпуно, иако старо штиво. Даје будућем програмеру довољну ширину за правилно размишљање при решавању проблема. Иначе, ако налетите на било коју књигу зен прича, слободно је узмите, нећете се покајати. Зен приче отварају ум.
  4. Да ли си некад тренирао неки спорт и који би препоручио другима?

    Тренирао јесам ватерполо, јако кратко, с примарном сврхом да бих научио да пливам. Једном сам бранио у финалу на турниру који смо практично већ добили и примио гол са половине терена. Тад сам једва знао да се одржавам на води :Р Елем, ватерполо је сјајан спорт, само пливање такође. Лично волим и да трчим. И волео бих да тренирам неки борилачки спорт, например руски систем или неки од јапанских "путева", али то је превелики залогај за мене, немам никакве физичке предиспозиције и требало би ми много слободног времена да бих се уходао. Наравно, све што волим препоручио бих другима. За оне који воле умне ствари, го је права ствар.
  5. Која ти је омиљена ствар коју радиш док пада киша?

    Ако сам у кући, волим да посматрам кишу. Ако сам напољу, волим да ходам по киши без кишобрана. Не волим баш да шљапкам, али уживам у капима, чине ме срећним.
  6. Најдражи догађај ове године?

    Ова година је била испуњена углавном лепим стварима, да не чује зло. Пао ми је огроман камен са срца када сам дао последњи испит који сам дуго вукао, сад би било супер да дипломирам у следећих месец дана. То је то ако се само мене тиче, са људима около било је колико хоћеш дивних тренутака, тешко је издвојити само један а да се неко не увреди :)
  7. Шта је живот?

    Многи су пробали на то да одговоре, а живот као апстрактни појам се никако не да дефинисати на прави начин, свака дефиниција и јесте и није права. Мислим да сам свој најбољи поглед на живот дао у претходном тексту. На крају крајева, живот служи да живимо и оставимо најбољи могући траг за будућа поколења, а не да га дефинишемо ;)
  8. Опиши укратко особу које више нема, а много ти недостаје. (Није неопходно да наведеш име или неку ближу одредницу. Мислим да се треба сетити по нечему оних којих нема, а утицали су на наш живот.)

    Човек.
  9. Наведи једну (или неколико) навика које те иритирају код других људи.

    Кад ме нешто нервира код других, обично имам осећај да то потиче од мене. Ипак ћу рећи, понајвише сујетност, завист, похлепа, бахатост и нескромност. И кад хоће нешто да заврше преко реда и ван уобичајене процедуре. Сад видим да би неки ово горе назвали особинама, а не навикама, али мени се уклапају и у навику. Дефинитивно се могу променити, јер је све то ствар васпитања.
  10. Наведи неколико (обавезно више од једне) навика или особина теби блиских људи које те усрећују.

    Судећи по поставци питања, рекао бих да покушаваш да утичеш на мене да уочавам више лепих, а мање ружних ствари које ме окружују ;) Усрећује ме кад код себи блиских људи видим смиреност, сталоженост, кад се фокусирају на суштину а не на небитне детаље. Волим кад се смеше, волим сваки осмех који видим, не само код блиских људи, него уопште. Волим кад осетим да некоме могу да поклоним поверење и да га тај неко неће прокоцкати. Волим кад сарађујемо и кад једни другима помажемо, без обзира на ситуацију која нас је снашла. Усрећује ме кад смо заједно и кад нико није оптерећен свакодневним пијачарским глупостима.
  11. Које су то ситнице које те увек орасположе?

    Осмех, пољубац, хармоника, кикирики, пиво, пасијанс, тетрис, бежање из града, шетња по киши, лежање на трави, гледање у облаке, Сајмонова мачка.

Ето тако, сад одох да куцкам дипломски или шетам по киши, тако нешто :)

05. август 2013.

Одржавање

У ваздуху. Тишина се никад није чула, напољу увек шум, у соби увек зујање. Никада није било без мириса, увек пластика, запршка, пара, шампон, зној, суво месо, козји сир, орошена трава, издувни гасови. Никада није било без укуса, увек кикирики, мента, медитеранска маринада, наранџа, смоква, краставац, сенф, бакар, сапун. Никада није било бело, увек амбијентална светлост нејака и прождрљива за боје, увек црвенкасто и жућкасто, увек сиво, никад црно.

Никада облак да ухватиш, увек се некако измакне. Ни Месец се не да украсти. Лопта се издува, вакуумирана врећа се надује, флаша пукне, чекрк се поломи, мудра грана савије, јака пукне.

Одржи се док тече.

28. јул 2013.

Скидање са лоших навика

Знате оно кад вам се сок или јогурт залепи за чашу јер је сто година нисте опрали и онда је тешко да скинете тај лепљиви остатак? Ако не знате, прошли сте већ тај испит зрелости. Ако вам се стално дешава - треба то одбацити. Једноставно, оперете судове сваки пут кад их испрљате. Импресивно, зар не?

Тако исто и са лошим навикама, треба их постепено и упорно мењати. Оне се нагомилају и тешко их је одлепити од себе ако редовно не трљате. Сваког дана помало, полако нестају. Упорношћу и стрпљењем долазите до циља.

Лоше се навике могу заменити добрим навикама. То је добро. Много боље него мењати прљаву чашу чистом. Добре навике се укорењују мало теже, исто тако упорношћу. Постанете чистији. И размишљате здравије. И пролазите један по један испит зрелости. Сваки дан.

Док радите нешто за шта није потребан велики интелектуални напор, размишљајте о томе. Одаљите се од тога што радите и размишљајте о томе из неке друге перспективе. Ухватите себе у сређивању свог живота. Бићете срећни кад схватите шта радите. Бићете срећни кад схватите да је све део поретка, и да ништа није неважно.

12. јун 2013.

Соба ми мирише на компост


Коре од поморанџе, труле јабуке и остаци органских материја.

Ништа није боље ни унутра.

Сачувајте децу.

Деца имају ентузијазма. И терају вас да идете напред.

Деца су креативци. И терају вас да стварате.

Са децом се лепше разговара.

Деца разумеју децу.

Пластични балони који се нигде не уклапају. Смрдљива вода.

Деца су украс света.

25. мај 2013.

Неки хаос у глави

Није био одавно, сад се створио одједном. У десет секунди сам заборавио 5 ствари којих сам се сетио минут раније. Све сам пропустио.

Понављам се, а то не желим. Много је спама прошло овим блогом, сад сам онемогућио анонимне коментаре, па је то престало, да се власи не досете. Него, ништа друго, једем ишлере, спремам се да завршим факултет, радим и тако то.

Дарко нам се оженио, жив нам био :)

Не знам где ми је глава.

Само то сам хтео да кажем. Можда сам хтео још нешто, али сам и то заборавио.

30. април 2013.

Спамерска посла

3 недеље већ неки анонимни бот ми спамује "Ужасно дугачак текст" коментарима. Само њега. Милион коментара. Гугл неке није успео да филтрира, али ми стижу мејлом, тако да их уклањам.

Стварно није ок. Мада ме подсећа стално да треба да пишем.

Још нисам сконтао шта ми је са Матићем и Тимом. Ни трага ни гласа од њих. Кад сазнам, јављам шта има ново.

У међувремену, идем на Грзу да се уморим мало ко човек. На крају крајева, празник рада је. Мора да се свира и пече роштиљ :D

Пишем како је било кад се вратим. Надам се да ће бити продуктивно.

Е да, купујем хармонику. Кад се вратим.

Поздрављам вас и хвала што ме читате иако не пишем!

10. март 2013.

Размажена девојчица

Све ми је опроштено. И то што вас нисам ни погледао већ месец дана. Имам све што ми треба, ништа не желим. Био са женом јуче до Меркатора, купили смо вуну и игле за плетење. За мене.

Што рече Првул пре неки дан, замисли одеш у војску и треба да закрпиш чарапу. У праву је. Само је данас тешко замислити и војску, а камо ли мене у њој. Елем, кад ја научим, пренећу јој знање. После ћемо заједно да штрикамо и пијемо супериорни воћни сок. Колико заната знаш, толико вредиш. А и вуна је кул.

Правим бота за го. Поново сам кренуо на секцију и сконтао да немам појма. Променио се распоред часова. Радићу по цео дан. Бар знам зашто радим.

Сад, постао сам антидруштвен на друштвеним мрежама. Тако ме нема много ни на фејсу ни на твитеру. На линкедин свраћам повремено, тамо је најбоље.

Ево, док пишем ово, Вечни Дечак ме поново упратио. Каже да је одустао. Ја не верујем да он може да одустане. Икада.

Нисам ни ја одустао, само сам расплинут. Некад је то добро, некад лоше. Синоћ сам био на Маракани после много времена, било је 3:0. Е сад, замисли то, одеш на текму, искачеш се ко мајмун, урлаш као балван, задовољан си победом, цепнеш пљескавицу и пиво и дођеш кући да штрикаш xD Књигу сам нашао на сајту за велике девојчице. Тако смо синоћ закључили да сам девојчица. По свему судећи, размажена, пошто радим како мислим и живим као лав. Или лавица, шта већ.

Ајд сад. Кад исплетем простирку од кеса, јавићу вам како је испала. Дотле ћу да вежбам са вуном. И да програмирам.

10. фебруар 2013.

Живи

неке белешке

Прихвати себе.
Прихвати друге.
Прихвати реалност.
Прихвати промену.
Једи кад си гладан.
Спавај кад ти се спава.
Промисли.
Осећај живот.
Поштуј живот.
Одседи.
Загрли бол.
Одбаци патњу.
Истрај.
Понављај.

07. фебруар 2013.

Насумично и спавање

Прво сам замислио да је наслов random.choice(); time.sleep() али сам одустао јер би много људи вођено погрешним трагом дошло до текста који нема везе са Python програмирањем. Такорећи, ово му је неки anti-SEO потез.

Имам много избора, па опет, сваки дан радим једно те исто.



Ујутро устанем, умијем се, некад доручкујем, обично не, прочитам економске вести, онда кренем да радим, и радим, и радим, и радим, па дођем кући, па наставим да радим, или одем до факултета одмах с посла. Кад се коначно уморим, више ништа не радим и онда изгубим време на неки од најгорих могућих начина, типа гледам у торенте како се деле, или дефрагментацију дискова, или тако нешто. Или се накачим на неку друштвену мрежу и поново изгубим време. За испите и колоквијуме учим бар 5 пута мање него што би требало, и на понеки се то одрази, на понеки не јер имам среће. А ако и узмем да спремам испит, то је обично дан или ноћ пре, и онда тек нисам ни за шта цео дан.

Једном у две недеље натера ме жена да одемо негде, вероватно да ме избаци из такта, и на томе јој завидим, увек јој успе. Тад се обично супер проведемо, иако би обичњак рекао да нисмо радили ништа посебно.

Размишљам сада како је требало да учим, и како би и сад требало да учим, пошто је испит за нешто више од 3 сата. А мени се спава, очи сам једва отворио, и то већ два пута. Спавам квалитетно, али мало, недостаје ми спавања. То је због тога што више волим да губим време него да спавам. Само да ми не прође дан, да не осетим да сам га потрошио ни на шта.

Морам да се опасуљим. Што би мој покојни теча рекао, морам више пасуља да једем. Уствари, морам више свега да једем, јер иначе слабо једем, а сад сам баш утањио. Једино што често једем слатко, свашта слатко, све што ми падне шака. И пијем много воде, то стоји. Ваљда ме вода одржава у животу. И она супер вечера коју ми жена направи кад стигнем кући. А напољу већ одавно мрак.

И тако даље. Не морам ни да вам пишем, већ знате. Зато данима нисам ни писао, мозак ми је у хаосу. Али сам цртао. Као дете у основној школи. Можда постанем наивни уметник једном. Прави никада нећу постати, брада ми је лошег квалитета.

19. јануар 2013.

Матићев завојни пут

Никад му није било јасно зашто се звао Матић. Био је један од оних људи са два презимена, додуше доста непознатији од појединих Милића, на пример. Као мали волео је трамваје и увек гледао да се што мање креће у сенци. Сенке су га помало плашиле, све осим сенке трамваја јер би трамвај увек угледао пре него што баци сенку на њега, обрадовао би се и више не би обраћао пажњу на сенке. Љутили су га људи који се гурају да уђу у трамвај чак и кад је он препун. Имао је неку врсту саосећања са трамвајима.

Једном, када је био мало старији, кренуо је пешице, сам. Трамваја више није било у околини, зато је ишао пешице. Привлачио га је Дивљи запад, видео га је на филму и ко зна где би завршио да се није определио да трамваје повремено замењи коњима. У касу или у галопу, било му је свеједно. Пешице је допутовао до неког оближњег села и пронашао одговарајућег коња за себе. Ни премалог, ни предивног, само - коња. Звао га је Тим. Цигани су му се смејали, био је то необичан пар живих створова, Матић и Тим.
И тако су Матић и Тим наставили да путују заједно. Свраћали су успут у којекакве крчме, како би се Тим назобао, Матић наждрао, како би Тим добио кофу воде, а Матић две-три кригле пива или бочицу рума, затим ту преспавали и наставили даље раном зором. Требало је стићи до тог места. Запад је далеко, Дивљи запад још даље.

Крећући се ка западу, налетали су на разне планинчине и удолине. Све је то Матић прејахао на Тиму. Да је Тим јахао на Матићу, не би имало никаквог смисла. Углавном, више пута су их пресретале разне уличне банде, које су у Матићевом крају биле ретке, али што се више кретао ка западу, то је постајала редовна ствар. Зато је Матић морао да откупи пар забрањених ствари - један револвер, одређену количину муниције за њега, пар ножева, од којих је један био прави гусарски, други мањи, "швајцарац", за све прилике... И шта ти ја знам, не разумем се у оружје, али знам да је понешто чак успео да ућари од тих уличних банди. Матић, после свега, и није био тако лош револвераш, али да му није Тима, давно би му већ црвићи глодали кости.

При самом крају свог пута, када је требало прећи још једну планинчину пре силаска у долину и одласка на трајект који би га однео далеко одавде (Матић је био из Европе, сконтали сте већ?), пресрела га је још једна гомила неандерталаца. Нису то били они прави неандерталци, већ сам их само ја тако описао. Углавном, њихов вођа је био поприлично гадан, и кад је Матић успео да им како-тако утекне, а затим убије његова три бандита из шест покушаја, вођа (Црвенорепи су га звали, ваљда због косе коју је једном приликом умочио у буре с кечапом) својим ножем погоди Матића у руку, тек пре него што је успео да поново допуни буренце.

Наравно, Црвенорепи је страдао том приликом, али Матић је крварио. Подвезао се некако шалом који је дотад носио око врата и рекао Тиму да га носи, наравно, ка западу. Срећом, налетео је на радњу фармацеута и успео да погледом убеди једну дивну младу (беше јој неких 40 лета) апотекарку да му сипа онај жути прашак за ране, како би наставио даље. Имала је довољно завоја да може да га претвори у мумију, али му је око руке намотала само онолико колико је требало. На крају крајева, апотекарке у овом крају биле су изврсне у пружању прве помоћи.

До трајекта остаде још само времена да се окрепи бочицом рума. Нешто тог рума дао је и Тиму, јер није имао воде. Тим је радосно поскочио, ваљда му је пријала промена пића. Шта је било даље с њима, ја сада не знам, побегли су у Америку и док не чујем вести са запада, нећу вам даље ни причати. Али, чисто да се зна, познајем једног Матића и његовог коња Тима.

15. јануар 2013.

Смислено

Стигли су ми резултати из историје рачунара. Добио сам 13 поена. Питам се на који начин сам то успео, јер по шеми бодовања могу да имам 11 или 14, 13 никако. Ја сам пре за 14, мада с обзиром на знање више би ми пристајало 8. Или -10. Тражено знање је 99% времена неупотребљиво. Екстра што је предмет врло често извртање историјских чињеница, што у информатици никако није прихватљиво. Пошто сам пет питања погађао, а 5 ишао на знање, 14 поена и није лош резултат - 80% времена сам био у праву.

С друге стране, генетске алгоритме сам изрулао. Ту ми је због незнања пропао 1 поен. Питања су била прелака, али сам једну формулу профулао. Одакле ми речи "изрулао" и "профулао" немам појма. Предмет је много више смислен, зато је и једноставнији за учење. Мада се мора признати да ни питања нису била тешка. А ја сам кретен што сам опет играо тетрис.

Сад би требало да учим за сутра. Уместо тога, куцам овај текст. Преспавао сам пола дана. Синоћ сам био агресиван, због умора. Кад сам уморан, брзо постанем нервозан, а онда изнервиран и агресиван.

Неки људи ти забију нож у леђа без разлога. Неки нож у срце са разлогом. Ја сам више од ових других. Кад ми пређу границу. Мрзим оне ситуације кад је неко ок са тобом, па те онда уништи, па те после тога још понизи и смеје ти се. Разбесним се. А можда сам само преагресиван кад сам нервозан. Ја бих то све по кратком поступку. Али овде није реч о мени.

Не брини, браћа те никад неће издати.

14. јануар 2013.

Оћу да пишем

Овај текст је настао у покушају да напишем нормалан текст који би у себи садржао мало кмекавости, мало љубави, мало еротике, мало романтике и неке друге лепе ствари. Не препоручује се млађима од 18 година, јер је ово пример како не треба писати састав у основној и средњој школи. Понављам, НЕ ТРЕБА.

14. јануар 2013.
-понедељак-

Нисам писао ништа баш дуго. Звала ме да јој правим друштво. Пристао сам, наравно, шта бих друго. Донео по киле чипса. Она је сликала воденим бојама, неки пејсаж са радне површине. Рекох јој да ћу да седнем крај ње и да је гледам док слика. Тражила је од мене да се не смејем, а ја сам се наместио тако да не видим њен рад, већ само њу. И онда сам је хранио чипсом. Пристала је и на то. Рекох јој да ми се пише. Да бих написао како она слика, а ја је храним чипсом, и цео наш разговор до момента када сам јој рекао да ми се пише. Онда бих упао у бесконачну рекурзију. Волим кад се смеје. Допада ми се. Рекох јој да ми се свиђа. И она је мени рекла исто то. Предложила је да слушамо плоче. Заправо, то смо већ и радили. Како сам само глуп за оно што она ради. И опет сам помислио како би било добро да пишем. За све то време размишљао сам како цело то моје писаније уопште не би личило на мене, већ да сам га од неког украо. Рекла је да би било добро да више читам, јер бих тако добио више идеја. Туђих? Не, идеја како и из којих све перспектива могу описати оно што желим. Рекао сам да би било добро да опишем свој свет гледан кроз листић чипса који смо јели. Али чипс је дебео, кукурузан и ништа се кроз њега не види. Све то није имало никаквог смисла док нисам узео овај блок и оловку да нашкрабам све што могу. Данас је дан кад ми се пише. Један од оних. Па иако је оловка коју држим у руци неергономична и прави ми жуљ на прстима. Нема везе, само да пишем. То ми је фалило.

Ево и како је то изгледало у оригиналу.


Не могу вам описати колико сам се разочарао у себе кад сам поново прочитао свој текст. Али бар сам се насмејао онако искрено, до суза. На крају, боље да плачем од смеха него што сам постао болид :) Надам се да вам овај текст није покварио дан :Р

13. јануар 2013.

Неслана

Разговор са собом никуда не води. Рекох то већ једном, у неком насумичном поетичном налету.

И сад ми делује као да још увек разговарам са собом. Много чешће. Разговарам и са њом. И онда кажем нешто насумично. После тога она обори поглед и ја морам да наставим да разговарам са собом. Неће да ме чује, побегне. Увреди се. И то тако.

Иначе је савршена. Она то не схвата. Ја сам то увидео. Џаба кад сам сељан и увек нешто забрљам.

И нема леба да јој понављам да је савршена. Заправо, мислим да јој то никад нисам ни рекао. Свеједно, не би прихватила.

Ене-де, опет сам са собом. Рекла ми је да пишем. Пишем. То ми је преостало док се одљути и схвати да ми не треба друга, и да свака домаћица заправо кува једно те исто сваког дана. Све што сам рекао је да нам не требају зачини.

Боље би ми било да учим историју. "Историја је учитељица живота". Моја историја ми каже да све жене све схватају лично, чак и кад то нема никаквог смисла. Она је жена, иако је јединствена.

Непотребна анализа - Устани, буди се

Малочас под тушем, док сам размишљао о смисловима живота и осталих бесмислених ствари, мој турбо-фолком испрани мозак сетио се песме коју је први пут чуо са три године. Зато што она још спава. Па да је проанализирамо, баш ми се чини као интересантан материјал јер показује како се омладини од малена испира мозак и зашто је наша генерација оваква каква је.

Не сећам се кад сам последњи пут нешто анализирао, пише овде 22.12.2010. Не сећам се ни како је то изгледало, али пробаћу да будем веродостојан. Да кренемо од текста:
УСТАНИ, БУДИ СЕ

Ево већ је девет, увелико мрак,
а ти грлиш кревет - то је рђав знак. (2х)

Реф.
Устани, буди се и заљуби се;
девојке чекају, свакој љуби се.
Устани, буди се, цео свет је наш.
Девојке зову те, покажи им шта зна-аааа-ш.

Ево већ је десет, свуд се шапуће,
а ти место мене грлиш јастуче. (2х)

Реф.

Ево већ је поноћ, забавља се град,
а ти само спаваш - зашто кад си млад? (2х)

Реф.
На први поглед овде нема места анализи, али чисто из немам појма којих порива, да вас мучим глупостима и тако то, пробаћу да одрадим. Текст је ваљда написала Марина Туцаковић, можда и Дино Мерлин, нисам сигуран. За музику се побринуо Фута и чувени Фута бенд, са којим су тадашњи турбаши (турбани) имали дивну сарадњу. Препознаћете их лако по миксу клавијатура и електричне гитаре са брзим ритмовима, са блискоисточним призвуком.

Нисам сконтао улогу приповедача, да ли је она девојка, или само једна од девојака која прижељкује друштво овог измученог, уморног и вероватно вредног момка који по цео дан ради и дође кући да би га девојка звала да изађе напоље, иако он само жели да се одмори, да скупи енергију за сутра и да заради свој крвави лебац.

Углавном, она, наравно, не разуме ту његову муку и само јој је важно да се забавља. Сматра да он као младић нема никакве обавезе и да је најбоље да изађе увече, "нашика се и прави хаос" до ране зоре. Зашто да не? Млади су.

Песма је снимана 1993. иначе не би почела са "ево већ је девет", када се завршавао други дневник, већ вероватно са "ево већ је поноћ", а трећа строфа би била "јутро је, јутро је" или "шта ћу, мали, с тобом". Углавном, у складу са временом, тада се излазило, ако немате ништа паметније да радите, нпр. да спавате.

И тако она, је ли, привлачи њега у друштво још девојака које су, вероватно као и она, невинашца и једва чекају да се лудо забаве. Стварно ми је мука од ове песме, али она је бар била слушљива, за разлику од новијих Цециних песама.

Ова и овакве песме уништиле су нашу радну омладину, која је постала лења, неписмена и само јој је битно да изађе увече и да се напије и љубака са свима, како би ујутро спавала. Укључујући мене. Ајд уздравље!

12. јануар 2013.

Месни нарезак

Добар. Једе ми се сад. А ово је само још један спам текст. Данас сам толико спама појео да би ме само месни нарезак могао извадити. Реално. А послала ми баба, донела сестра неку сармицу од зеља, развалио се колко је добра. А спам у мејлу. А нарезак на полици.

Гладан сам. Овог тренутка, баш сада, отворио бих ту конзерву и појео тих 400 грама којекаквих остатака од нечега што је било месо. И осећао бих се добро. Иначе ми храна не недостаје тако, али овај месни нарезак баш бих појео.

То је неки мађарски месни нарезак, или је бар мађарска застава на њему. Купује тако баба те нареске, ко зна одакле, и где их налази уопште сред Параћина, 200 км од Мађарске. Добри су, квалитетни. Чак се и Јелени свиђају. Јелена мрзи нареске. И паштете. Воли пршуту, ону праву. Волим је и ја. Јео сам данас сендвич са пршутом, квалитетном. Или је бар била укусна.

А сад ми се једе нарезак. Мађарски нарезак од 400 грама. Поставио бих овде сличицу, али немам појма како се зове ни ко га производи.

Можда и одем да једем. А можда гладан легнем и заспим нарезак. Размислићу. Ако нема нареска, вечера не вреди. И кифла ми се једе уз нарезак. Она обична, од 20 динара. Као ономад кад је био земљотрес, кад сам изашао из бирцуза, а зора беше, и киша тек престала да пада. Тада нисам имао нарезак.

Ни сад га нема. А баш ми треба.

10. јануар 2013.

Препарачке приче

Као препариран у 4.00 сам се пробудио јутрос. Већ неколико месеци помишљам како би било добро да се вратим на блог, али данас заиста то осећам. Не само данас, последњих неколико дана, оно од Божића. Срећни празници, узгред.

Осетили сте ви да нисам имао инспирацију. Осетили сте да ме нема. Волим ја тако да се тешим. Све у свему, недостајали су ми неки људи. Ови одавде, што сам некада свакодневно с њима ћаскао у коментарима. То је то.

Каже ми Јелена да би требало да читам. Каже да није ни чудо што сам необразовани љаљан и што немам инспирације кад не читам ништа. Ово друго сам ја преформулисао да би звучало лепше.

И ето, хтедох да узмем једног Мешу, да се подсетим како се приповеда, али баш ми се не да. Други пут. Засад, ето, само сам хтео да напишем да ћу се вратити с неким новим доживљајима Факлбери Сина.

Нисам ни курсеве похађао. Џаба сам их пријављивао. Али сам направио Вешала у флешу. Назваћу их Флешала, једном кад их пустим у промет да се сви играте.

Надам се да неко још увек зна за ово место :D Ајд, уздравље!

Blog Archive