21. август 2012.

Скоцкавање

Увек сам био присталица тога да одело не чини човека (и данас сам). Уграђивано нам је у мозгове још од раног детињства како треба да се облачимо да бисмо постигли какав ефекат, јер људи најчешће површно посматрају ствари. Баш онако, површно. Не свиђа ми се то.

Постоје разни екстреми. Мислим, све су екстреми, сваки "стил" је екстрем за себе. Ако већ одело треба да чини човека, онда тај човек треба да носи оно што у том тренутку јесте, тј. како се у том тренутку осећа. Или не, ако га је брига за такве глупости, може да носи било шта. У културном миљеу у коме сада живимо није друштвено прихватљиво не носити баш ништа (осим у специјалним ситуацијама). И то није природно.

И никако ми није јасно што сам ја непристојан ако не носим одело. Пристојност је унутрашња врлина. Могу ја да будем и највећи клошар, али кад се појавим и почнем да делујем, да се уствари види да сам господин. Или не? Данас ако немаш кошуљу, кравату, панталоне и сако, не можеш бити господин, осим ако ти (опет нека измишљена) правила не налажу другачије.

Кренеш у град - упристоји се. Кренеш на рођендан - упристоји се. На славу - упристоји се. У банку - упристоји се. У суд - упристоји се. На разговор за посао - упристоји се. Буди пристојан побогу и обуци то одело, иначе те неће ни примити. Нема везе ако си највећа сељачина, кад имаш одело, имаш отворена врата.

Глупи људи. Способни да се отуђе због одела.

18. август 2012.

Све то једног дана прође

Цитирао сам Цециног текстописца. Или текстопискињу (постоји ли то, будимо родно равноправни?)

Око неких пара се вртим ових дана, стално тако. Паре дођу и оду, ја ћу да мало да их задржим, не превише, таман колико може да се одложи са стране. Као, решио сам да штедим. Па велим, боље да штедим у банци, бар за неки ђаво да ми служи овај уводни курс из финансија.

Кренуо сам и да радим. Мислим, то је све требало да буде пракса, али нам се осладило (и њима и мени), тако да ћу вероватно остати тамо још једно добро време. Док се накупи искуство и испуне обавезе и којешта још.

А да би све то успело, морао сам и једне не толико фине понуде да се одрекнем. Који ће ми ђаво, само се гомила нешто беспотребно. Него оно, планирам свашта па ћу морати да водим рачуна о парама мало више.

Него да смо ми живи и здрави. *срк Лава*

У последњих годину дана живот ми се нагло преокренуо по ко зна који пут, али сад већ видим некакве обрисе будућности, надам се светле. Ствари се стабилизују на свим плановима, колико год "нестабилно" деловале, и ја ћу се тог курса и даље држати.

Ето, нека ово постане некакав лични дневник, да пратим своје мисли. Можда искристалишем свима зашто је практичније не веровати у чуда и пустити живот да ради своје. Питало ме моје некадашње чудо пре пар дана. Још верује у бајке. Моја прича је кренула на боље кад сам послушао савет:

"Лакше решиће се ствари које иду својим током" - Крукс.

Blog Archive