20. јун 2012.

Док се ја активирам

Видим нови едитор на Bloggeru. Толико дуго нисам био, да сам заборавио како изгледа. За све ово време опште заузетости ништа нисам писао, тако сам прекршио сва могућа обећања и закључио да више не треба да обећавам ништа. Да сам заиста писао сваки трећи дан понеки текст овде, ја бих вероватно полудео, јер ни садашње стање ми није далеко од тога.

Реално гледано, запоставио сам многе ствари због бројних обавеза. Приоритизовање ми је успело, преживео сам и довршио оно што је најбитније. Постоји један проблем који се још увек вуче, мутира као вирус и опстаје у мени - ја сам још увек лењивац и много лако одложим оно што ми је приоритет да бих још десет минута свирао или играо тетрис. Тако је дошло до ситуације моје потпуне неприпремљености за јучерашњи колоквијум.

Е, пошто ја тако вековима покушавам у себе да усадим радну навику, а слободно дете у мени се не да, просто ми дође да заплачем колико сам неспособан да се одржим. Ето, сад ми је мало лакнуло јер је прошла велика најезда обавеза, међутим, наилази следећа и требало би већ да кренем да се спремам. А да ли ја то радим? Не, поново сам на старом, читам текстове и чак и пишем један, после месец-два-три неактивности (више се и не сећам).

Поменух малопре да је штета што лењивци као ја прижељкују увођење јапанског система вредности и навика код нас. Штета, зато што ако само такви као ја то прижељкују, то се неће десити. Потребно је много воље и труда да бисмо се изборили против себе. Ако бих ја кренуо да уводим такав систем, то би у самом старту била мисија осуђена на пропаст, јер ја не знам да живим по таквом систему. Трудим се, али се стално појави некаква рупа у којој занемарим то и која ме на пола пута скотрља назад низ степенице и морам поново да се пењем.

Ок, није да ми дани нису били напорни, баш напротив, стално сам био уморан и неиспаван. Још увек сам, зато што су ме комшије у комбинацији са сунцем пробудиле јутрос. Не враћа се то тек тако. А време се неповратно губи. Да, нешто сам научио из управљања пројектима ^_^

Чекају ме још три опака испита, два пројекта и после креће пракса, ако све буде како треба. Узећу себи две недеље после јунског рока да се одморим, али то ће бити радни одмор, јер су пројекти за јул. А можда и још нешто, шта знам. Одавно нисам писао дневник, ово је прилика.

Нисам одустао од свега, вратићу се. Кад повратим мало филм и усталим се. И надам се да ћу сваког дана заиста вредно радити. Могу да се надам и да се трудим. Шта ће бити - не знам.

И да - оно моје писање три пута недељно сте већ заборавили. Ако нисте, заборавите, неће више бити тога.

Blog Archive