26. март 2012.

Кад је матори био млад

Ономад још, сећа се он, било је неко другачије време. Све је било опуштеније. Људи су били пријемчивији срцу, лакше су се склапала познанства и пријатељства, било је ту и којекаквих љубави, све је било слободније. Сад гледа кроз прозорчић у погнута лица људи који пролазе. Ничег више нема. Ни у свету који је стварао за себе више ништа није остало исто. Од некадашњих дугих разговора на све теме преостао је понеки бесмислен коментар о нечему насумичном. Људи су се бавили собом и престајали да обраћају пажњу на друге. Нагон за самоистицањем и егоизам чинили су да људи постају затворенији, надменији и да се боре за некакву превласт.

Уместо добронамерних, злонамерни и подсмешљиви коментари постали су уобичајена пракса. Од некадашњих финих људи остали су записи о једном другачијем времену. Неки од њих су се одржали, многи су полудели. Свет је наставио да се дели и оно чега се он сећа из времена кад је био срећан сад је ту у траговима, сећањима људи као што је он сам, сећањима људи с којима је био срећан и због којих је био срећан.

У борби за испуњење својих циљева већина је почела да гази све не обазирући се на дојучерашње добре односе и пријатељства. Нестало је и манира. Свако уводи неки свој систем и не интересује га ништа што је део традиционалног васпитања, ако то није оно што баш он хоће и може да искористи.

Док се све то дешавало, ни они горе нису спавали. Тако сада они знају све о свима и више им нико не може постати претња. Свет маторог уместо света за бекство постао је свет из кога треба бежати у нешто ново, још неиспробано и непознато. Овде ништа није као што је било.

Тако се и матори променио. Постао је бледа сенка онога што је некад био. Убио га је тај нездрави живот који је водио. То и још штошта...

25. март 2012.

Стандардно, као гавран

Онај гавран што долети у глуво доба ноћи и захтева од тебе да му предаш душу. Тако некако стандардно појави се и дуга после петоминутног пљуска. Исто тако и матори занемарује себе. Осушио се потпуно, постао је кост и кожа, упропастили су га злоћудни зраци бљештавог екрана, којекакве штетне материје из грицкалица које је прождирао уз пиво и превише рада. Уз све то, хранио се ретко, таман онолико колико му треба да преживи. Није имао физичких активности осим стандардног покушаја тренинга који се одавно ни тако више није могао назвати.

Матори се сећа којекаквих глупости из времена кад је био млад. Матори се чуди какав је болид тада био, а онда схвата да је сада четири пута већи болид него тада. Он то увиђа и њему то није јасно. Шта је то што га је однело?

Остао је забијен у свој свет као клин у глогов колац. Полако је одумирао, а мислио је да живи. Мислио је да је све то један велики неспоразум и да ће се све једноставно решити. Мислио је да ће процесу напокон доћи крај и да ће га, без сумње, ослободити. Само није знао ни ко га прогони, ни због чега. Да, матори је изгледа био у проблему са самим собом, јер њега нико други није ни примећивао. И како би, кад је само седео, пио и гледао у нуле и јединице.

Матором се једног дана све смучило. Није повраћао, није имао снаге. Хтео је да оде и напусти све. Да напусти свој шарени свет који је себи градио деценијама. Хтео је да нестане, с траговима или без њих, било му је сасвим свеједно. Али матори се више није могао померити. Остао је заробљен у своју плаву кутију смрти и чекао да га иста задеси. Постао је свестан да је изгубио све и коначно се ослободио. Више га није било брига ни за шта.

Умро је кад му је отказао неки драјвер. Сасвим природно, рекло би се.

22. март 2012.

Не одустати

Тешко је кад даш неко обећање и онда наједном схватиш да га се ниси држао. Кад самом себи престанеш да верујеш и не очекујеш да други имају поверења у тебе. А други ти и даље верују, сматрају да си вредан тог поверења, да ниси крив, да си дао све од себе. Дубоко у себи знаш да је тако, али увек те нешто копка.

Мораш боље. Мораш јаче, са више енергије и полета, са већом преданошћу. Мораш стално надмашивати себе. Борити се против свега.

Лакше је кад имаш пријатеље. Лакше је кад имаш с ким да поделиш своју муку. Лепше је кад имаш с ким да поделиш радост, радовати се сам је заправо тужно. Навикнеш да будеш увек међу пријатељима. Не дај да ти то буде слаба тачка. Ако се у нешто упустиш, дај све од себе да то и одрадиш онако како ваља, како сам од себе очекујеш, па боље од тога.

Изненади и себе и друге. Нема бољег начина да поново стекнеш пољуљано поверење. И труди се до краја да га поново не изиграш. Само тако можеш напредовати.

Твитер је пун инспиративних мисли, ако знате да их покупите. Једна од њих, а не знам чија јер се испоставило да нисам ни рт-овао ни убацио у омиљене тај твит (и сад жалим због тога), је да не судимо о снази и напретку човека по томе да ли се суочава с великим проблемима, него да ли је исте проблеме имао и прошле године. Да изоставимо контрапримере које свака изрека има, рекао бих да сам ја са блогом већ дуже време у једном огромном проблему који нисам превазишао, иако се чинило да јесам већ више пута. Нећу одустати. Важно ми је да наставим да пишем. На крају крајева, и ово је мој дом.

19. март 2012.

Трка с временом

У фрци, трци и збрци коју сам задао себи својом неспособношћу и лењошћу, коначно сам успео да победим. Сустигао сам све недостајуће текстове (приметили сте ових дана да сам доста каснио) и сад је време да почнем да одржавам корак с временом. Можда ово звучи мало чудно или парадоксално, али успео сам. Не треба ми честитати.

Остао сам истрајан. Било је јако тешко сустићи разлике од по 4-5 текстова. Кад се нагомила, не можете тек тако да позавршавате све и да останете у току. Чак и ако успете, већ кроз пар дана наилази време за нови текст, а немате појма о чему писати. Тешко је и писати у прошлости, не можете се држати нечега што је актуелно у оном тренутку кад пишете, јер то није било актуелно пар дана раније.

Тако, кад ниси ни у прошлости ни у будућности, ниси нигде. Можда најбоље изгледа да прескочиш дане које си испустио и наставиш даље. Нисам то хтео, хтео сам да одржим формални континуитет текстова. Ипак, на једном месту сам искочио из тога и написао да је текст писан неколико дана после објављивања. Изгледа чудно, али је боље имати и тај податак, да би информације остале конзистентне.

Ето, само сам хтео да кажем да није лако тркати се с временом и стално каснити, али да сам сад видео како то изгледа и да ћу се убудуће више трудити да, као у почетку, припремам и објављујем текстове на време, те да до оваквих кашњења више не долази.

18. март 2012.

Немам коментар

Да ме је неко питао, рекао бих да су довољно рекли они који су имали шта да кажу.

15. март 2012.

Одустанем од читања

Прочитам неки текст и схватим да немам појма шта сам прочитао. Прођем кроз листу непознатих речи и сконтам да ми је пола текста непознато. Одустанем од читања.

Прочитам наслов који ме не привуче. Одустанем од читања.

Прочитам наслов и делић текста. Не свиди ми се оно што сам прочитао. Одустанем од читања.

Прочитам пола досадног текста и онда схватим да има још 4 стране до краја. Одустанем од читања.

Углавном не одустајем од читања тако лако, али кад је мој блог у питању, најчешће одустанем од читања.

12. март 2012.

Слалом кроз дужности

Кад немате шта да радите, све вам изгледа некако празно, зар не? Досадна колотечина убије и последњи атом наде у вама да ће се нешто променити. У бекству од тога радите свашта и измишљате себи разне обавезе, али често се дешава да занемарите нешто што је по природи ствари приоритетно. Здравље, сан, храну, породицу, пријатеље, љубав, себе.

Терајући себе да радите што је могуће више, да бисте испунили неки свој унапред задати циљ или да бисте се осетили корисним, јер сте бескорисни кад само седите и губите време, понекад задајете свом организму прилично тежак задатак да испрати тај исфорсиран темпо. Захваљујући томе, организам је стално на проби, а ви стално разбијате своје пређашње границе издржљивости. То је природан след догађаја и прилично је јасно како функционише који део у тој машини.

Схватите да нешто није у реду кад почнете да примећујете промене на свету и људима око себе. Кад сањате, у сновима имате гомиле људи који очекују нешто од вас. Кад сте будни, сваке секунде они заиста нешто и очекују од вас. А ви немате времена за њих. У обавезама сте до гуше.

Е тада треба бити ефективан, брзо се реорганизовати, распоредити приоритете, бити ту за све и свакога, завршавати све на време и увек имати још времена за себе.

Надам се да сад коначно схватате у чему је мој проблем.

11. март 2012.

Слагање одговорности

Кад ја бејах мали, деца се коцкицама играху. Нови клинци вероватно појма немају, а они старији нису ни имали коцкице. Међутим, примећујем да се игра с одговорностима у дигиталном добу доста променила. Они који нису имали коцкице, ако су живи и здрави, сећају се да су морали да пазе на овце, да чувају млађу браћу и сестре, да пазе на кућу. Онда су дошле коцкице, играчкице, телевизор, па видео-игрице, па рачунари.

Данас деца блену у екране. Другачије су васпитавана. Имају своја права, имају своје слободе, али када су у питању одговорности, ту обично нешто не штима. То је рекао и Сократ некада давно, али је показано да нема доказа да је он то заправо рекао.

Треба пустити децу међу овце, да осете одговорност. Само тако једног дана могу постати зрели, одговорни и правични људи.

08. март 2012.

Закрчене стазе

Некада су људи туда пролазили. Онда су отишли. Остали су путићи, прашњави, утабани. Трава је расла. Мало по мало, проширила се и тамо где је није било. Пролази лето, прође зима, прође пар година... Порасте шибље, настану праве живе, жилаве зидине. Пута више нема.

Падне тако некоме на памет, после више година, да се врати и обиђе то старо место. Дође и једва га распозна. Зна само да је то било баш ту и сећа се да некада није изгледало тако. Сећа се да је некада било раскрчено, да је трава била покошена, мека, зелена, путић од земље јасно видљив, утабан, небо ведро а околина светла, обасјана сунцем у свако доба дана. Било је топло, али некако љупко.

Сећа се и не може да верује како је одједном све тако мрачно. Није му јасно откуд толике сенке, откуд све то шибље, где је нестала стаза. Седне. Гледа у небо, кроз густе гранчице, у даљину. Остаје дуго, док сенке мењају своје положаје, док на крају потпуно не нестану. Лежи на земљи. Гледа изнад себе.

Тишина. Густа трава му покрива главу. Гледа како се над њим надвијају нове гране. Посматра како ужарени путник лети изнад њега. Дарује се земљи коју је волео. Нестаје као пут којим је некада корачао.

05. март 2012.

Зашто отворено знање није препрека развоју друштва

(деветог марта 2012.)

На данашњој дебати о споразуму ACTA у Дому омладине један господин из публике који је говорио на самом крају довео је у питање бенефит отвореног садржаја у односу на патентни систем по развој друштва. Да прецизирам, по његовом мишљењу, уколико би се укинуо систем патената и копирајта и свим садржајима био дозвољен приступ, дељење и ремиксовање онога тренутка када се изуми (пронађе, креира) нешто ново, људи више не би имали шта да деле. Претпостављам да се његова теза заснива на томе да ако је приступ нечему слободан, онда је тај који је то нешто измислио радио "џабе", па ће ускоро сви престати да креирају, што ће довести до ситуације да је друштво остало без иновација и престало да се развија. Овим текстом пробаћу да објасним зашто је то (по мом мишљењу, а надам се да ћете и сами увидети) погрешно.

Кренимо од филозофије, вероватно мајке свих наука које данас познајемо. Шта мислите, да су људи своја размишљања и закључке задржавали за себе, да ли би дошло до било каквог напретка? Тачно је, антички филозофи су имали своје ученике којима су наплаћивали или не, али су исто знање ти ученици могли слободно да користе даље и њему подучавају своје ученике. Свако учење се развијало, много њих је настало као последица неких претходних учења, многа учења су одбачена, а многа друга прилагођавана. Културом дељења и слободне размене информација кроз комуникацију, филозофија се развила до онога што је данас.

Идемо даље. Научници можда јесу сујетна бића, али постоје бројни материјални докази (писма, белешке и томе слично) како су међусобно заправо врло добро сарађивали. Када би неко нешто открио, често би то поверавао свом пријатељу или познанику који се бавио истом или сличном материјом. Истина је да наука и технологија знатно брже напредују када постоји сарадња између оних који раде, него када свако ради за себе и не да оном другом да погледа његов рад и да му своју сугестију. Зашто постоји Церн као институција? Зашто свако за себе не истражује, симулира и ради експерименте? Људи се данас повезују у нади да ће донети напредак цивилизацији.

Зашто не стоји да би људи престали да раде на иновацијама ако нестане патената? Индустрије које се данас развијају (не оне које полако нестају јер су непотребне, него оне које су тек у повоју или које се развијају заједно са технолошким напретком) захтевају научне тимове који ће за њих радити на побољшању производа, увођењу нових функционалности, имплементацији савремених идеја и креирању нечега што до тада свет није видео. Можда нема свака од корпорација подједнако добар научни тим, али се они свеједно свакодневно надмећу својим производима. За само човечанство је тотално небитно да ли је жироскоп измислио Њутн или Тесла, једино што човечанство има од жироскопа је његов практични значај. Научни тимови данас раде за корпорације, корпорације зарађују од својих производа и плаћају своје научне тимове. Проблем?

По данашњем устаљеном моделу, научници патентирају нешто у оквиру корпорације у којој раде и патент постаје власништво корпорације. Истог момента кад научник бива отпуштен, он и сам мора откупити права на свој патент да би га могао користити, или права на свој рад да би га могао цитирати и томе сличне глупости. Од оваквог стања користи имају само корпорације, и то оне које држе монопол над највише патената.

Решење? Укинути патентни механизам. Сваки од научних тимова и даље бива плаћен. Боре се да своју корпорацију доведу до максимума. Успут смишљају иновације, које се могу и не морају јавно објавити, али када се једном објаве, постају јавно добро, део отвореног знања. Када се једном открије шта то садржи производ једне корпорације, а што не садржи ниједан други на свету, то нешто почеће (или не) и други да користе ако је добра ствар. Свака корпорација брине о својим потрошачима тако што стално уводи иновације и побољшава квалитет, перформансе и цену својих производа. Ствара се права, а не вештачка конкуренција. Престају да постоје монополи, побеђује онај ко заиста ради бољу ствар.

Иновације никад неће престати. То је зато што је ремиксовање вид иновације, а људима је у природи да ремиксују и деле. Ремикс у науци је заправо надградња неког постојећег принципа да би се добило нешто боље, квалитетније, ефикасније. Није природно да неко држи патент на неку хемијску супстанцу (лекови!!). Није природно да неко држи патент на пар линија програмског кода које обављају одређену функцију. Није природно да неко држи патент на геном свиње. Није природно ни да неко држи патент на којекакве глупости које свакоме иоле образованом једног дана могу пасти на памет. И није природно да корпорације зарађују на тужбама (и да се уопште баве тужбама) уместо на свом производу.

Уз слободну комуникацију и дељење најсавременијих информација, технолошки развој би се значајно убрзао. Не би било стега и кочница које данас постоје због застарелог модела пословања корпорација. Природно је да користимо све своје ресурсе како бисмо побољшали човечанство. Природно је да нам ти ресурси буду увек доступни. Природно је да свако ради онако како најбоље уме на основу заједничког, отвореног знања. Природно је да у једној фер борби наставе да опстају они који знају и раде више и боље, а не они који су успели да откупе више патената и на основу њих скупљају харач.

Ослободимо се стега корпорација, укинимо патентни систем и ослободимо знање. Уместо појединаца, профитираће цело човечанство.

04. март 2012.

Свирепи Свирп

Звучи познато? Ја сам чуо за њега. Ако ви нисте, поделићу причу о њему с вама.

Свирепи Свирп је дошао у мој град. Зову га тако из мени непознатог разлога. Оно што сам чуо о њему је да много воли множење и дељење. Сабирање и одузимање му нису омиљени. Оне који сабирају и одузимају одувек је волео да кажњава својим огњеним бичем. Ваљда су га зато прозвали Свирепи.

Свирп је рођен једног магловитог предвечерја, у тренутку када је светом завладала ужасна тишина. Као беба, био је једини који је парао ту сурову тишину својим гласним вриском, који је више личио на неки бесан рик какве рањене звери. Хтели су да га казне због парања тишине, али је био још мали, па нису имали начина.

Убрзо је порастао, а тишина није престајала. И даље је једини дизао глас. Видевши одређене људе како одузимају и сабирају, једног по једног је почео кажњавати потпуним одсецањем прстију тим својим огњеним бичем. Једног по једног, ослобођене људе учио је како да множе и деле. Слободни људи су Свирпу били захвални, а они које је кажњавао из пакости и страхопоштовања прозвали су га Свирепи. Слободни људи са поносом су изговарали име Свирепог Свирпа и причали анегдоте о томе како је баш њих ослободио.

Многи га покушавају укротити. Расписане су бројне потернице за њим. Терете га за поремећај тишине. Он се не да. И даље јаше преријама свемира и ослобађа поробљене, а кажњава оне који сабирају и одузимају. Што више напредује, све је већи притисак на њега. И што је већи притисак на њега, све је већи број слободних људи. Један по један, и они су кренули дизати своје гласове. Сада хор слободних људи пара успостављену тишину и више их ништа не може зауставити.

Потражите Свирепог Свирпа, радо ће вам помоћи да запарате тишину. Кад једном научите да певате, више никада неће моћи да вас поробе.

01. март 2012.

Шта ја о свему томе мислим?

Уопште није битно. Битно је како ти гледаш на то. Како се поставиш према проблему и како га решаваш. Ако немаш проблем, онда си у проблему. Што би рекао наш професор Перишић (парафраза): чим ми кажу да нема проблема, ја видим да немају појма.

Ја ти вероватно ништа нећу рећи. Није да ја кријем своје мишљење од тебе. Једноставно, право да ти кажем, и немам неко издефинисано мишљење о томе. Баш ме брига, у крајњој линији (ово је већ цитат). Ако ти са собом немаш проблем, а мене ништа не дираш, што бих се ја мешао у то што радиш. Свако има неотуђиво право на свој живот и на своју приватност. На сопственог себе.

Зар и поред сто својих брига ја да бринем твоју? Шта мислиш, има ли то смисла? Да се превише људи тако не понаша, да ли мислиш да бисмо били ту где смо сад, или сто пута развијенији? Јесте, има контрапримера. Стив Џобс ништа не би урадио да није бринуо бриге корисника. Али то је друго: корисници су њему дебело платили да брине њихове бриге. Ти мени не плаћаш.

Да закључим излизано: живи и пусти друге да живе. То је једини исправан пут и решење свих непотребних брига.

Blog Archive