27. фебруар 2012.

Никад није касно научити

Каже она пословица да се човек учи док је жив. Она друга каже да се нико научен није родио. Трећа каже да човек умире глуп, али то нема везе.

Ствар коју генерално не разумем код људи је кад су апатични и досадно им је, "немају шта да раде", блену у празно или гледају неке глупости на тв-у "јер нема ништа паметније". Осим што је то потпуно погрешно и што води само већем заглупљивању, јер је мозак пасиван и само прима сервиране информације, уопште није тачно да нема ништа паметније. С друге стране, исте те људе кад потераш да ураде нешто ново, они нису спремни на то. Најчешће су изговори "не могу сад да учим (треба ми одмор)", "немам ја то појма (глуп сам за то)", "прекасно је (престар сам да научим то)" и оно најгоре: "мрзи ме, други пут".

Истина је да би се уз мало труда већина тих ствари могла лако савладати. Истина је и да је увек боље пробати научити нешто ново и на тај начин заморити мозак (мозгу заправо треба да ради, иначе губи еластичност, постаје лењ и неактиван), него гледати којекакве глупости или бленути у празно. Физичке активности изузимам из ове приче, али и оне су битне и за мозак и за здрав живот уопште. Бавити се физичком активношћу опет је много боље него гледати неквалитетан програм "јер нема ништа паметније".

Некима нешто иде теже, некима лакше. То је све нормална, индивидуална ствар. Истина је да што више искуства стичемо учећи нове ствари, то нам те и њима сличне ствари постају познатије, ближе, јасније. Лакше нам је да се снађемо сами уколико се нађемо у некој потпуно новој, непредвиђеној ситуацији. Да би се то постигло, потребно је разумевање. А разумевање се најбоље стиче практичним искуством. У преводу: научиш и онда вежбаш научено. Користиш новостечено знање (вештину) и на тај начин ти она све више постаје део рутине. Мозак се активирао, створио нове синапсе и почео да више да ради.

Савет: никада не престајте са учењем и никада не одбијајте да научите нешто ново. Никада нисте престари за ново знање. Уз мало труда, живот би вам постао богатији, а мозак развијенији. Трудите се да сваког дана научите нешто ново, макар неку занимљиву чињеницу из историје, уметности, биологије или друге науке. Оправдајте пословицу. Учите док сте живи. Немојте умрети глупи.

26. фебруар 2012.

Закон по закон...

Не знам колико сте приметили, али у последње време један за другим наилазе предлози којекаквих закона који се тичу слободне комуникације. То је сад постало толико учестало да чим се један закон некако обори, повуче, одложи или шта год, наилази други, са још вишим нивоом проверавања, цензуре и кажњавања. Не звучи више ни невероватно, али је истинито да се сваким даном морамо све јаче одупирати свим покушајима да се неке ствари легализују и да се успостави потпуна контрола над свим средствима за преношење порука, посебно над оним које још увек није потпуно освојено - Интернетом.

Иза свих ових покушаја махом стоје корпоративни лобији и владе држава које их уводе, махом њихове тајне службе. Јасно да уз потпуну контролу неког комуникационог канала губимо право на било какву грешку. За било какав "неподобан" садржај ту су казне, од потпуног одсецања од света (укидањем комуникације и одузимањем средстава), преко гомиле новца до робијања. Јасно да је следећи ниво (после увођења контроле комуникације, а у земљама где званично не постоји) поновно озваничавање вербалног деликта и пооштравање казнене политике.

Заједница се грчевито бори. Широм света исказују се протести, потписују петиције, пишу писма, шире вести, нападају сајтови. Људи излазе на улице, популаришу идеју очувања комуникације, држе трибине и практично "описмењују" необавештене. На све могуће начине спречавају се изгласавања нових аката који би унели поремећај у слободну мрежу.

Слободу морамо ценити и бранити свим силама. Информациони рат траје. Не смемо дозволити да појединци преуму контролу.

Придружите се активностима у свом граду или на мрежи. Активирајте се. Придодајте се већини. Не дозволите да слобода комуникације буде укинута.

23. фебруар 2012.

Четвртасти текст

Кад се у четвртак пробудиш, видећеш да се свет није значајно променио. Све улице су и даље четвртасте. Сви прозори су четвртасти. Твоја соба је четвртаста. У четири сата поподне стандардно ће се људи враћати с посла у четвртастим кутијама. Скочићеш из свог четвртастог кревета на четвртом спрату зграде која замало да буде четвртаста. Заиста, кад погледаш мало боље, овај четвртак је као створен да се извучеш из своје трочетвртинске пиџаме и сложиш онај четвртасти, покерашки израз лица. Доручковаћеш четвртасти тост-хлеб са упрженим јајетом.

Прочитаћеш прве четири реченице из неког досадног романа. Видећеш да ти је досадно, па ћеш га бацити на четвртасти сточић крај кревета. Уместо тога, забленућеш се у четвртасти екран, са кога ће ти стизати дезинформације. Знаш да лажу, али једноставно те копка шта ће се даље десити. Посматраћеш све специфичности њихове четвртасте приче и смејаћеш се.

Вече ће брзо доћи. Четвртак као и сваки други. Гледаш у своју изнурену фацу у четвртастом огледалу у купатилу. Са стране је један троугласти комадић плочице која је некада била четвртаста. Бројиш странице остатка плочице. Четири. Запиташ се зашто их нема пет или три. Ваљда зато што је данас четвртак. Переш зубе и одлазиш у петак. Спаваш на четвртастом јастуку и све ове случајности нестају.

19. фебруар 2012.

Нестала

Сањао сам... Радим у некаквој колективној радној станици, гомила рачунара, којекакви људи за њима, неки мени познати, неки не. Међу њима мој брат, пита ме да ли је неки линк валидан, не сме да га посети, плаши се. Ја хоћу да га проверим, али имам проблема са сајтом који их проверава, не могу да га укуцам како треба... Шеф нам даје Рубикове коцке, сваком по једну, и на свакој за сваку боју фали по једна угаона. Крећем да је слажем, и налазим да су на једној средњој угаоној обе стране наранџасте. Ту радим.

Не знам где живим. Остало ми је нејасно. Знам да сам стално изморен и жедан. Знам и где постоји некаква пумпа за воду, и вентил који је избацује, ваљда да залива траву, или шта знам. Пред сам крај на сваких неколико корака на том месту била је по једна бочица воде. Пио сам, имала је чудан укус, али била је освежавајућа. Као да на целом свету нигде нема воде, само на том месту, том делу травњака где је пумпа. Пумпа изгледа као мех, али ради на струју, ваљда.

Ту негде у близини чека се аутобус. За другу страну, откуд знам. Мислим да никада нисам био на другој страни, али ми је свеједно потпуно јасно зашто станица постоји и зашто аутобуси пролазе. Више пута сам се нашао на станици. Обично нисам био сигуран који аутобуси ту стају и морао сам да проверавам кад ме неко пита. Људи су били неки слични мени, а неки су изгледали сасвим нормално. И свима је одговарао било који који ту стаје. Ваљда су били 51 и 41, а 47 није стајао са те стране, иако је прекопута стајао. Људима је било свеједно. И нико ти не би рекао ништа више од тога који му аутобус треба. Не знам ни шта ће им. Мислио сам да је свуда исто.

Осим аутобуса, друга возила нисам приметио. Улице су празне и стално је мрак. Не мркли мрак, има светала, али је вечита ноћ. И све што радим, чини ми се да радим кришом. Тако сам и воду пио, са оне пумпе. Кришом. Као да влада полицијски час, као да је грешка бити на улици у ово доба. А "ово доба" никако да прође. Време је одавно стало, иако постоји неки циклус. Посао, вода, аутобус, посао, вода, аутобус... Не знам где живим. Ваљда на улици. Поред воде.

Ваљда су ме пустили из неког затвора. Или из самице. Мучилишта. Луднице. Шта знам.

Моја добра другарица налетела је на мене, док сам се бавио водом. Био је ту неки напуштени трамвај, у њега смо ушли. Изгледала је ужасно, рашчупано, црно, замазано, унезверено. Промукло. Питала ме којешта, а онда су кроз напуштени трамвај почели да лелујају њени ликовни радови. Некада је лепо цртала. Листала је, тако, своју историју, вриштала како је све уништено. Поменуо сам да је све то јасно, уметност је забрањена. Почео сам и сам да схватам шта није у реду са овим местом. Полудела је, једва сам се одбранио од ње... На крају смо се растали, свако неким својим путем.

У страху од свега. Налетео сам на неки подрум, био ми је познат. Неко ми га је отворио, не знам ко. Ту више нема људи, доле су само винске боце и паучина. Однекле сам извадио кутију у којој сам некада крио новац. Сећам се. Покупио сам све што је било у њој, неких можда стотинак динара, у различитим новчаницама. Кутију сам сакрио у оно брдо паучине, међу празне стаклене боце. Изашао напоље, стискао онај новац у џеповима. Безвредан је, али је то остатак старе културе. Ако га пронађу код мене, не знам шта ће ми радити, али осећам да ћу бити кажњен.

Док сам о томе размишљао, налетео сам на још једног од нас. Био је у хаосу. Познавао ме. Ја њега нисам препознао. Рекао је да је његова мајка нашла Палму, моја Робена, а да он није нашао ништа. Није ми јасно било шта су тражили, али ми је јасно да ништа живо нису могли да нађу.

16. фебруар 2012.

Први лет

Има животних искустава која ти остану у сећању по некој специфичности. Кажу људи да за све постоји први пут. Нпр. Лаза Лазаревић је написао чувену приповетку "Први пут с оцем на јутрење", која на врло сликовит начин описује пропадљивост и обновљивост савременог човека (приповетка је свевремена, па је остала савремена и данас).

Овај увод делује прилично неповезано, али нека. Није ово школски састав. Ако нећете да читате, не морате. А тако сам хтео да вам опишем свој први лет.

Први пут сам полетео у свемир... Па, имао сам неких 13 година, још нисам напунио 14. Било је то изузетно искуство.


Сео сам у ракету, осигурао све појасеве и сву осталу опрему, да вам не набрајам сад. И кренуло је одбројавање. 10-9-8... У тренутку када су сви мотори стартовани, јака сила потиска кренула је да делује на ракету, која се, уз страховито подрхтавање, полако одигла од површине. Турбуленција је било до изласка из атмосфере, али све је остало на свом месту (ово је сасвим нормална ствар, не знам да ли сте икад летели у свемир, али кад једном пробате, знаћете). Одједном, све се смирило, а бестежинско стање почело је да ме опушта. Лебдео сам.

Поглед на Земљу био је величанствен. Још интересантније је било видети све што нас окружује, сада из једне другачије перспективе. И тај мир и тишина. Осећај који се не да описати Земљанима, навикнутим на сталну буку. Ја немам речи којим бих га знао описати, па вам препоручујем да пробате да престанете да читате и потпуно затворите уши на пар минута. Е, тако је било, само без тог притиска.

Лет је, нажалост, кратко трајао. Морао сам се вратити на Земљу и повратак је био такође поприлично буран. Било је и помало вруће, али ништа што тадашња, већ савремена технологија није могла контролисати. Приземљење је било фино, а после свега ми се невероватно вртело у глави.

Моменат апсолутне тишине вечно ћу памтити. То је нешто за шта се ретко и реткима укаже прилика. Ја сам до неба захвалан онима који су ми је пружили.

13. фебруар 2012.

Вук је вуку човек

Ако се сагледа мало боље...

Није овај текст о крви, ни о меду. О крви можда јесте. Наизглед, јесте човек човеку био вук једном... И постаде то толико нормално да се више о томе не говори. Много крвавије би било да вук вуку постане човек.

Не, пазите шта вам кажем, људи су одавно постали највеће звери. И међу вуковима се зна неки ред. Примати такође имају своје обичаје. Регрес су започели људи.

Очигледно (бар мени) са ове дистанце, толико смо назадовали свих ових година да је то нешто невероватно. Гледајући у прошлост заборавили смо на будућност. Лезилебовићи и барабе, одабрани међу нама и од нас, никад нас никуда неће одвести. Апстинирамо од напретка, прогрес се спречава због ситних и крупних интереса. Срљаћемо у пропаст све док се оно главно не промени.

Кад ће се променити? Водећи могу нестати, али шта ће чопор без њих? Потребан је еволутивни преображај. А еволуција је спора и болна.

Радићемо на томе.

12. фебруар 2012.

MITx почиње

Као што је раније најављено, а док чекамо да журка на Стенфорду почне, MIT (Massachusetts Institute of Technology) улази у нову сферу Интернет едукације на мало другачији начин. Пилот курсом 6.002x који је базиран на курсу 6.002 - Кола и електроника (Circuits and Electronics) отварају за ширу популацију нови интерактивни софтвер којим ће покушати да, што је реалније могуће, дочарају студирање на MIT.

Курс је један од уводних на смеру електроинжењерства и рачунарских наука (EECS). Покрива: отпорнике и мреже, независне и зависне изворе, прекидаче и MOS транзисторе, дигиталну апстракцију, појачаваче, елементе за чување енергије, динамику мрежа првог и другог реда, дизајн у домену времена и фреквенције и аналогна и дигитална кола и примене.

Распоред курса је већ утврђен, а тренутно доступна информација је да курс почиње петог марта. Од студената се очекује да проводе десетак сати недељно на овом курсу. Садржи лекције у формату видео-клипова, одабране делове уџбеника, вежбе и домаће задатке. Значајни део курса су и лабораторијске вежбе, дизајниране тако да представе реалну лабораторију на MIT. Курс такође обезбеђује и туторијале и неке додатне материјале за учење. Поред домаћих задатака на недељној бази, ту су и тест на половини курса и завршни испит. За дискусије и питања о курсу обезбеђен је форум, а ту је и доста пратећих докумената.

По успешном завршетку курса добија се потврда независног тела (бесплатно, као и све остало). Уколико мислите да сте довољно добри, можете доказати своје знање и акредитовати своју потврду на MIT, али то морате платити.

Потребна предзнања за курс углавном се тичу напредније физике електрицитета и магнетизма. Што се математичке позадине тиче, потребно је основно познавање математичке анализе и линеарне алгебре, те решавања диференцијалних једначина. Пошто се напреднија математика очекује тек од половине курса, за оне којима је математика слабија страна у првој половини курса је обезбеђен и увод у решавање диференцијалних једначина.

За више информација и пријављивање (које је у току) можете посетити сајт MITx. Срећно!

06. фебруар 2012.

Убио се BTJunkie

Нема га више. На месту које је заузимао, остављена је опроштајна порука:
"Ово је крај пута, пријатељи моји. Ова одлука није лако донета, али смо одлучили да се добровољно угасимо. Борили смо се годинама за ваше право да комуницирате, али је сада време да наставимо свој пут. Било је ово искуство за цео живот, желимо вам све најбоље!"

Један по један одлазе, присилом или вољно. Јавно p2p дељење ће полако нестати, милом или силом. Тако бар изгледа.

Настављамо борбу, до самог краја.

05. фебруар 2012.

Ненаучни текст у недељу

Целе недеље сам се бавио науком. Поврх свега, сад би требало да напишем резиме протекле недеље везано за науку, технику и едукацију. Пренећу вам шта сам покупио успут.

За почетак, на P2PU (Peer to Peer University) постоје разне групе у којима прикључени људи једни друге уче разним вештинама. Линк који сам оставио директно води до списка група. Између осталог, оформљене су групе за полазнике Станфордових курсева из интеракције човек-рачунар и теорије игара. У опису стоји да су се ту окупили будући полазници, те да ту размењују идеје, питања и предлоге. О P2PU писаћу неком другом приликом, за сада нисам имао искуства са њим, али делује као интересантна платформа за учење.

Друга ствар коју сам научио је да је мозгу потребан период да се обнови и опорави после снажног притиска. Тај период може бити дужи или краћи, али је то период потпуне неупотребљивости и тада се не препоручује никакав већи мисаони напор (ако је то уопште и могуће извести у том стању). Имао сам неколико озбиљних блокада, данас око 13 је била последња. Блокаде су типично изражене у форми: знам све о појму, али не знам појам, или знам појам и нешто, али не знам остатак (који иначе знам). Не играјте се с мозгом.

Трећа ствар: трећа година није као прва и друга. Учите на време, да се не бисте после кајали и одлагали испите за следеће рокове. Будите одговорни према себи, то је најважније.

Четврта ствар: ако користите time таг у HTML5, немојте га користити за периоде пре Христа или у току Бронзаног, Каменог или последњег леденог доба. Неће вам успети.

Нисам писао о овонедељном обарању сајтова политичких странака и СОКОЈ-а као врхунца. Анони су то добро одрадили, али рат се наставља и покрет тек оживљава. Зато то остављам за неке нове дане.

Све остало је махом исто - и даље се води рат између креациониста и дарвиниста, и даље се тражи машина за путовање кроз време, и даље пада снег (о, да, морао сам и то да поменем). И да - фејсбук налог урађа плодом, као што сам и мислио. Стваран свет око мене...

02. фебруар 2012.

Проблеми са схватањем

Знате оно кад нешто покушавате да разумете, али вам никако не полази за мозгом? Има таквих ствари доста, обично је недостатак подразумеваног предзнања проблем с тим. Нпр. узмеш да учиш нешто и посматраш и бленеш и све нешто мислиш, а никако да схватиш због чега је то тако. А тако је због нечега што си пропустио да узмеш у обзир или што уопште ниси ни знао.

Такви су и неспоразуми. Једна страна види причу на свој начин, друга на неки потпуно други. Свака страна види оно што види и на основу тога закључује о ситуацији. И онда кад један закључи једно, други друго, долази до неспоразума. И нико не разуме зашто га овај други не разуме. То је једноставно тако.

Док одрасташ, терају те да се ставиш у кожу оног другог и да онда размислиш да ли би све исто урадио. Стављање у туђу кожу може да буде савршена ствар за контролисање реакција. Неки људи то користе, неки не. Код оних који то користе временом се може јавити нагомилани отпор према свему што су истрпели а да нису одреаговали јер би се онај други осећао лоше због њихове реакције. Онда долази до проблема.

С друге стране, неки људи уопште не умеју да се ставе у туђу кожу. Једноставно, колико год покушавали, увек постоји она културолошка препрека која их спречава у томе. Тешко је замислити све услове које је друга особа доживела и утицаје које је претрпела док није дошла до ситуације у којој је сада. Није лако замислити шта јој је у глави ако нисте живели живот који је бар мало налик њеном. Тешко је то учинити ако сте и живели тако, али сте то некако заборавили и започели нешто ново, одједном, као кад заволите боранију или дуге гаће... Заборавите како је бити с оне друге стране. Знате да сте се с тим изборили, али не знате како и у ком тренутку.

И онда неспоразум. Кад нико ништа не схвата. Један од највећих проблема данашњице. Може се уклонити само разговором, копањем и истраживањем до самог узрока. А када се дође дотле, треба уклонити последицу и учинити све да се тако нешто више не понавља. Треба напредовати, свако на свој начин. Увиђати ствари које су биле невидљиве и неразумљиве. Изводити закључке из ствари које нису биле познате. Стварати разумљиву слику о свему. Тешко, али увек могуће. Никад није прекасно за поправке. Некад се неке ствари не могу спречити, али се њихово понављање може предупредити, све помоћу правилног схватања.

Blog Archive