08. март 2012.

Закрчене стазе

Некада су људи туда пролазили. Онда су отишли. Остали су путићи, прашњави, утабани. Трава је расла. Мало по мало, проширила се и тамо где је није било. Пролази лето, прође зима, прође пар година... Порасте шибље, настану праве живе, жилаве зидине. Пута више нема.

Падне тако некоме на памет, после више година, да се врати и обиђе то старо место. Дође и једва га распозна. Зна само да је то било баш ту и сећа се да некада није изгледало тако. Сећа се да је некада било раскрчено, да је трава била покошена, мека, зелена, путић од земље јасно видљив, утабан, небо ведро а околина светла, обасјана сунцем у свако доба дана. Било је топло, али некако љупко.

Сећа се и не може да верује како је одједном све тако мрачно. Није му јасно откуд толике сенке, откуд све то шибље, где је нестала стаза. Седне. Гледа у небо, кроз густе гранчице, у даљину. Остаје дуго, док сенке мењају своје положаје, док на крају потпуно не нестану. Лежи на земљи. Гледа изнад себе.

Тишина. Густа трава му покрива главу. Гледа како се над њим надвијају нове гране. Посматра како ужарени путник лети изнад њега. Дарује се земљи коју је волео. Нестаје као пут којим је некада корачао.

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive