23. јануар 2012.

Касним, касним

Али никад није касно за неке ствари, па ни за овај текст. Јесте да није изашао у 8, него га пишем у 23, али не без разлога. Свеједно, да сад не улазимо у то.

Пре неког времена твитнуо сам како оном клинцу из ГСП-а дам бонус 20 динара за креативност увек кад уместо "Лепа је, лепа, равне јој нема" отпева "Лепа је, лепа, раме нема". Не знам зашто волим те бруталности и не знам колико ми тако нешто служи на част, али мене увек орасположи. А за креативност - није лепо чуо текст, погрешно је научио, и тако пева сваки пут. После сам приметио да иде с још једним старијим ликом и да певају исто.

Не волим што тако зарађују за живот. Али, они су прихватили да живе тако, сваког дана или кад им понестане пара упадају у бус, отпевају три песмице на свој начин и испросе неку кинту. И живе. Не жале се на немаштину, кад добију нешто - захвални су, пред излазак из буса преброје шта имају и понекад су весели као да су згрнули цело богатство. И живе. И не жале се.

Нас двоје смо данас прошетали и успут причали о којекаквим насумичним стварима, како то обично бива. И наишао је пас, прошао туда. И ја запевах, у његово име: "Не бој се, нећу ти ништа". Она додаде на то: "Треба ми раме за жвакање". И онда смо закључили како је дошло до тога да је она лепа, лепа, а раме нема. Напао је луталица пас, певајући ову слатку песмицу. А пас се окренуо и погледао у нас са чуђењем. Како то обично бива.

И то је то. Извините што касним, успавао сам се данас. Биће боље. Важно да нисам пропустио понедељак!

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive