09. јануар 2012.

Боље лечити, него не лечити

Истинита прича, која би се у једној сложеној реченици могла рећи: "Имао ја 28 зуба, а сад имам 27". Још ми нису умњаци израсли, не знам шта им је.

Углавном, ретко људи воле да иду код зубара. А и што би волели? Свеједно, ја сам као клинац, као већина клинаца, зазирао од зубног лекара. И поред финог осмеха, није да нисам имао проблема с неким зубима. Но, то сам све некако средио пред одлазак на факс. Све, осим једног. Доњег левог шестог, покој му души.

Сад, није се ту могло много шта урадити. Рекли су то они мени одмах у старту. Па опет, докторка у ЗЦ Параћин није хтела да га вади. Мислила је да би ми то у Београду могли средити, јер код нас на централном истоку немају сву расположиву опрему као овде. И тако је смислила да ми остави лек, а ја да се јавим некоме кад одем на факс.

Лепо је то она смислила, паметна жена. А ја, будала, чекао, и чекао, и чекао. Лек је испао, ја сам одлазак одлагао. Трајало је то пар година. Без икаквих болова итд.

И кад сам ја доћеро цара до дувара жваћући гуму за жвакање, дувар заболео. И није престајао. Први дан, све више, док не одох напокон увече у "Мажестик", захваљујући Јовани (@ZlaPatofna) и њеним крајње пријатељским (а професионалним) саветима (ево, опет јој се захваљујем што ми је тако брзо помогла да се снађем :)). И стави доца мени лек, а мени не престаје. Једва преспавах ноћ. Сутрадан опет на њихова врата, докторица погледа и каже да нема друге, мора да се вади. Ишао сам и на снимање, разговарао са још пар људи - не вреди.

Вађење је било прилично болно, да ли због упале или не знам чега, дупла доза анестезије убила је све у мени, али зуб је остао жив. Издржао сам, као Рамбо кад себи сагорева рану, јуначки. Драо се, шутирао, али су уста остала отворена и на месту. Јес' да су ми после сузе ишле пет минута и да сам се тресао као прут од трауме, али јбг. Фина докторка нека, дала ми и миришљаву со (мирисала је на алкохол, али шта год xD). И одлежах тамо десетак минута.

То је било још прошле године. А нема ни месец дана. Поента приче је - ако већ нисте спречили, боље је лечити него пустити да пропадне скроз. Не само зуб, него и било шта друго. Неке ствари се не дају вратити.

4 коментара:

  1. Имам два здравствена проблема. Решавање једног одлажем годину дана, а решавање другог барем пет година. Подсетио си ме на то и сад сам сморен :(

    ОдговориИзбриши
  2. Немој бити сморен, него крени док се није погоршало. Ово ти је мој пријатељски савет, а ти види како ћеш.

    ОдговориИзбриши
  3. Na žalost duboko si u pravu.
    Mnogi, kada ih zadesi, čekaju-odlažu, a i sami neznaju zašto.
    Čekanje može biti kobno.
    A kada se obrate mnogi dolaze do kobnog sazanja, a to je da su se obratili u l2,o5.
    I tada im medecina ne može pomoći.
    Govorim iz iskustva tragedije koja je zadesila moju porodicu.
    Miša

    ОдговориИзбриши
  4. Мишо, нажалост, постоји безброј случајева где се одлагао одлазак код лекара за нешто много горе него што је овај мој несрећни покварени зуб. И можда нам тренутни симптоми не говоре да је у питању нешто озбиљно (а најчешће је то тако), и тек кад болест узнапредује и стварно видимо да нешто није у реду, питамо за помоћ, а буде прекасно. У ужој породици нисам имао такав случај, али у родбини да, и претпостављам како Вам је. Жао ми је због Ваше трагедије. Надам се да ће таквих случајева бити све мање, али људи упорно занемарују сва туђа искуства док нешто и њих саме не задеси, а тада буде касно за исправљање. Зато ваљда и пишемо све ово, у нади да ћемо бар некоме помоћи.

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive