12. новембар 2012.

Кратак осврт на Windows™ 8

Инсталирао сам нову виндозу. Чиста инсталација боља од прљаве, наравно. Онај мој XP је трајао доста дуго и време му је било да се мења.

Сад, препоручио ми колега да пређем на осмицу, каже да подржава чак и моју слабу машину и све то. Није ми се баш свидела идеја испрва, али даље није могло.

И тако ти ја скинем осмицу преко академског програма и пре свега се информишем о враћању GRUB-a да не бих зезнуо оне линуксе што их имам, да ме не би обесили на послу, а и да могу да функционишем нормално. Пошто сам то урадио, покренем инсталацију осмице.

Интерфејс


Нисам сигуран на којим су психоделичним дрогама инжењери Мајкрософта били овог пута, али светлуцање и промене боје екрана су ме натерале да изађем из собе и одем до жене док се све не заврши.

Кад сам се вратио, подесих још неке параметре и логин.

Старт мени више не постоји. Сад је старт панел са сликама. Гомила прозорчића који се мање-више мењају, тј. приказују некакве податке, за шта је потребна веза с интернетом. То све ваљда може да се персонализује, још нисам дошао дотле.

Пробао сам да вратим нормалан старт мени, али нисам нашао ту функционалност.

Интернет експлорер нови је, морам признати, доста напреднији, мада ми интерфејс (укључујући поруке које избацује) још увек није довољно привлачан, па сам инсталирао Chrome.

Апликације и сервиси


Неке опције су унапређене, неке нове су додате. Нисам много истраживао, и даље сам углавном на Linux Mint 11, али полако упознајем систем. Свиђа ми се флет интерфејс - нема заобљених ивица и силних прелива боја. Не свиђа ми се што нема нормалног старт менија.


Превише прост и јако сложен менаџер задатака :)

У Action Center сам доспео случајно читајући поруке о драјверима и пронашао аутоматско одржавање. Претурајући по нету мало, пронашао сам да уствари ради дефрагментацију диска са оптимизацијом и скенирање против малвера. Мало је глупаво што су то сакрили од корисника. Добро је што се ова оптимизација може заказати.

Подршка хардвера


Драјвере сам морао ручно да инсталирам за звучну картицу (постоји) и за графичку (званично не постоји). Није пронађен драјвер за камерицу, не знам ни која је уопште. С друге стране, изашла ми порука да је пронађен драјвер за читач меморијских картица и да треба да се скине и инсталира. Пошто нисам баш сконтао где га је нашао, покренуо сам F1 и помоћ је искочила и све ми објаснила корак по корак. Лепо.

Иначе, графичка ми је Nvidia GeForce Go 7300 и последњи њен драјвер који је изашао за мој Asus A6Jc је избачен за Windows Vista. Скинуо сам неки драјвер за седмицу са званичног сајта и немам баш све могућности подржане, али бар је резолуција одговарајућа. Иначе, Asus каже да овај лаптоп не подржава осмицу. I did it for the lulz.

Закључци


Рачунар ми ради доста брже на овој верзији виндовса, ваљда зато што је чиста инсталација. Видећемо колико ће трешовати у будућности (и даље му се дешава у насумичним тренуцима, али има много брже време одзива).

Препоручујем, али добро проучите, јер ћете вероватно морати да учите нове начине интеракције (додуше моји су застарели јер сам прешао директно са Windowsa XP). Јавите своје утиске :)

07. новембар 2012.

Ма, трице (и кучине)

Забленули ме ових дана, нисам знао где сам ни шта радим, углавном. Већ другу ноћ спавам обучен, покривен ћебетом пуним прашине, на чистом јастуку који се скупио од прања. Нисам тачно сигуран куда то води, можда ми се буди онај инстинкт квази-слободе кад можеш шта год хоћеш, а ипак не можеш шта хоћеш и свестан си тога. На крају крајева, упао си у матрицу.


На то ме подсетио колега. Каже да ништа није стварно. И онда сам угледао себе на екрану изнад. Кога брига. Размишљам махом дугорочно, а служим се краткорочним потезима. Знају они који познају проблематику да то није баш паметно. Једино ако краткорочни потези имају дугорочне ефекте. Пошто моји немају, бар се тако чини, покушавам ту да углавим и понеки дугорочни потез. Кога брига.

Рат још није готов. Ближе се неке одлучујуће битке ових дана. Судећи према прогнозама, негде за 7-10 дана постаће баш гадно. То треба издржати. У тим тренуцима треба управљати временом, послом и животом најбоље што се може. Можда је то и лакше него што изгледа. Одеш с посла, обуставиш живот и искористиш време за рат. Видећемо.

Једно је сигурно - не смем погинути.

То му дође то. Наставићу да спавам овако док се не предосмислим. Или док ми не дође жена, па крене да ме млати тигањем зато што сам аљкав. Прија ми да спавам тако. Једино ми не прија да се будим у зору да бих постигао све. Али и то ће се променити. Раноранилац сам ја по природи, само што нисам каснокаснилац и то ме уништава, пошто залежем касно. Надам се да ме метак неће оборити једном таквом приликом.

Толико о овом извештају из матрица.

20. септембар 2012.

Дан који крене наопако

Кад не рашчистим са собом претходни дан пре него што заспим, обично се пробудим уморан, суморан, тмуран, нервозан, изнервиран, мртав. Те ствари се дешавају кад заборавим да оставим оно што је било иза себе и да се окренем ономе што долази.

Неки се људи сваког дана буде тако. Ја, ето, имам ту луду срећу да сам колико-толико обезбеђен и да могу да оставим прошло и да се окренем будућем.

Па опет, нешто, не знам шта је, остане и врти се по глави и цела ноћ ми пропадне, иако сам је уредно преспавао, и јутро ми крене наопако.

То је кад на крају дана заборавим да размотрим све што се десило, да извучем поуке и да окачим врећу са прикупљеним искуствима тог дана о клин. Зато ме та врећа кад се пробудим још увек притиска и не да ми да је се ослободим.

И тад дођу Гоблини да ме разбуде... Неколико пута поновљена песма и онда се осетим будно. Дан може да почне. Мада знам да сам само заварао онај претходни и да ћу увече морати да се ослободим оба.



И оно што недостаје остаје за сутра. Прошлост је већ проживљена, остаје да се будућност регулише, увек изнова и изнова. И да сутрашњи дан буде бољи.

19. септембар 2012.

Осам (8) начина да упропастите започети пројекат

У време кад велика вода налети, запуни чепове и крене да носи носеће стубове, важно је очувати стабилност грађевине. Исто тако, кад на вас навале рокови, захтеви, промене, важно је очувати прибраност и сачувати структуру пројекта. Пошто је такво време увек, ја вам доносим осам начина како да најлакше упропастите свој пројекат (или - ствари које не треба да радите).

1. Чувати све податке у глави


Знам да сте паметни и да све волите да памтите. Знам и да имате изузетне организационе способности. Знам и да увек знате где вам се шта налази, шта кад треба да урадите, кад имате који састанак, које су одлуке донете, који су вам следећи захтеви и колико вам је времена остало. Зато Вам и кажем - немојте никад ништа бележити, документација Вам је непотребна ако желите да Вам пројекат не успе.

2. Тврдити да су захтеви једноставни


Као што рекох - знам да сте паметни. За Вас су задаци једноставни, Ви ћете све то зачас завршити. Десет-петнаест минута посла и ето га - завршен посао. Без много труда и муке. Никада не налећете на камен спотицања, никад Вас ништа не спречава да завршите нешто, никада не грешите, све тече глатко, као подмазано. Зато слободно кад Вам се чини да је захтев једноставан, гледајте да га допуните са још десетак захтева, чисто да Вам не буде досадно. Тако ћете најбоље испунити време предвиђено за рад. И још неколико месеци ван рока.

3. Радити више од једног задатка истовремено


Знам и да имате супер-моћи. Ви сте бржи од свог рачунара, можете да извршавате десет операција истовремено, попуњавате табелу, уписујете време, завршавате писање пословног писма, ћаскате са сарадницима, фотокопирате последњи део спецификације и гледате слике са летовања своје комшинице на Фејсбуку. Наставите тако, завршићете у болници, а сви Ваши пројекти на отпаду.

4. Учестало прекидати рад због хитне потребе за комуникацијом


Да, баш морате да поставите то питање сад. Ако га сада не разрешите, нећете моћи да наставите са оним другим делом. И то је у реду, поставите га. И друго, и треће. До следећег састанка разрешите сва питања, да би састанак био бесмислен. И, наравно, да бисте још безброј пута изгубили фокус и враћали га назад. Пут до пропасти загарантован.

5. Занемаривати трошкове


Ах, није то ништа. Осим што имате бесконачно времена, имате и бесконачно пара. Да не помињем људе који ће све то да заврше, ако не радите сами, наравно. Ко још ради сам у данашње време. Нико од њих не мора да буде плаћен, само да се све уклопи у ту вашу процену буџета. Шта ће вам и топли оброк? Можете и само са једним доручком дневно да прегурате све.

6. Одлагати доручак/ручак/сан кад сте гладни или Вам се спава


Кад смо већ код доручка, ако сте гладни, немојте да једете, сачекајте док завршите цео задатак. Ако Вам се којим случајем спава, и више не видите прст пред оком, слободно наставите да радите даље док не заспите на радном месту. Неуспех загарантован, бићете мртви психички и физички, а можда Вам припрети и отказ. Немојте планирати своје паузе, радите пуно радно време и прековремено без престанка. Видећете, биће Вам супер.

7. Прихватати нереалне захтеве


Дописујте се са шефом или клијентом. Све што му падне на памет, без обзира на то колико "држало воду", колико се то уклапа у тренутни дизајн и колико тога мора да се промени по свим ставкама пројекта, Ви ћете то уклопити. И стићи ћете да реализујете без промене рока и буџета. Стићи ћете, чак и кад се мора урадити на лицу места, тик пред презентацију. Све ће бити савршено. Не.

8. Губити приоритет из вида


Ако је данас требало да урадите нешто хитно, а поред тога имате још пет ствари које бисте баш волели да радите, преоријентишите се на тих пет ствари. Није битно чак ни кад је хитно, важно је да је Вама добро. Ако Вас је нешто омело и скренуло са пута, наставите странпутицом. Приоритети нису важни, они су само ту да нас гуше.

Ето, лепо сам Вас саветовао, ви крените да примењујете све ово ако желите да пропаднете. Иначе, размислите како се изборити против овога. Неке ствари је мало теже избећи, али ако се добро организујете, све ће бити како треба ;)

13. септембар 2012.

Сајберкидз

Знате ону серију снимљену 1996. што се емитовала и код нас, што смо је ми деца гледали, што је била баш страва? Она три дечака и једна девојчица и неки лик који је направио пут у Сајберленд и зли Зорак који хоће да украде рукавицу и покори човечанство? А рукавица је моћна...

Е па то. Једва сам се сетио како се зове. Нема нигде торента, бар ја нисам нашао. Има пар епизода на јутјубу, чак и са нашим титлом. Изгледа да смо је само ми гледали.

Направио сам налог на fitocracy. Некад је било invitation-only, али је тај период прошао и сад свако може да се позове. И добио сам 26 поена. Урадио 7+5+6 склекова. Немам снаге ни фиоку да отворим. Оно, јес, у фиоци има 20 кила ствари.

Превео сам пар текстова ове недеље. Вратићу се у форму, ваљда, и за писање. Нисам много висио онлајн, како то обично умем. Нисам ни све курсеве одслушао, имам бар једно 8 сати неодгледаних клипова и 5 нерешених домаћих задатака. А сутра ми креће курс из предузетништва. Диван сам.

Насумичне ствари ми падају на главу. Мало сам се погубио од свега. Ни изражавање ми није најјасније.

Напољу је захладнело, пада киша. Може да се дише. Још нисам очистио собу, па ми је сад још увек прашина и поприличан хаос. Никад је неће завршити...

Морам да спавам, прекасно је. Сутра устајем у стандардно време - рано.

Зашто би неко уопште читао ово? Запитам се често.

21. август 2012.

Скоцкавање

Увек сам био присталица тога да одело не чини човека (и данас сам). Уграђивано нам је у мозгове још од раног детињства како треба да се облачимо да бисмо постигли какав ефекат, јер људи најчешће површно посматрају ствари. Баш онако, површно. Не свиђа ми се то.

Постоје разни екстреми. Мислим, све су екстреми, сваки "стил" је екстрем за себе. Ако већ одело треба да чини човека, онда тај човек треба да носи оно што у том тренутку јесте, тј. како се у том тренутку осећа. Или не, ако га је брига за такве глупости, може да носи било шта. У културном миљеу у коме сада живимо није друштвено прихватљиво не носити баш ништа (осим у специјалним ситуацијама). И то није природно.

И никако ми није јасно што сам ја непристојан ако не носим одело. Пристојност је унутрашња врлина. Могу ја да будем и највећи клошар, али кад се појавим и почнем да делујем, да се уствари види да сам господин. Или не? Данас ако немаш кошуљу, кравату, панталоне и сако, не можеш бити господин, осим ако ти (опет нека измишљена) правила не налажу другачије.

Кренеш у град - упристоји се. Кренеш на рођендан - упристоји се. На славу - упристоји се. У банку - упристоји се. У суд - упристоји се. На разговор за посао - упристоји се. Буди пристојан побогу и обуци то одело, иначе те неће ни примити. Нема везе ако си највећа сељачина, кад имаш одело, имаш отворена врата.

Глупи људи. Способни да се отуђе због одела.

18. август 2012.

Све то једног дана прође

Цитирао сам Цециног текстописца. Или текстопискињу (постоји ли то, будимо родно равноправни?)

Око неких пара се вртим ових дана, стално тако. Паре дођу и оду, ја ћу да мало да их задржим, не превише, таман колико може да се одложи са стране. Као, решио сам да штедим. Па велим, боље да штедим у банци, бар за неки ђаво да ми служи овај уводни курс из финансија.

Кренуо сам и да радим. Мислим, то је све требало да буде пракса, али нам се осладило (и њима и мени), тако да ћу вероватно остати тамо још једно добро време. Док се накупи искуство и испуне обавезе и којешта још.

А да би све то успело, морао сам и једне не толико фине понуде да се одрекнем. Који ће ми ђаво, само се гомила нешто беспотребно. Него оно, планирам свашта па ћу морати да водим рачуна о парама мало више.

Него да смо ми живи и здрави. *срк Лава*

У последњих годину дана живот ми се нагло преокренуо по ко зна који пут, али сад већ видим некакве обрисе будућности, надам се светле. Ствари се стабилизују на свим плановима, колико год "нестабилно" деловале, и ја ћу се тог курса и даље држати.

Ето, нека ово постане некакав лични дневник, да пратим своје мисли. Можда искристалишем свима зашто је практичније не веровати у чуда и пустити живот да ради своје. Питало ме моје некадашње чудо пре пар дана. Још верује у бајке. Моја прича је кренула на боље кад сам послушао савет:

"Лакше решиће се ствари које иду својим током" - Крукс.

20. јун 2012.

Док се ја активирам

Видим нови едитор на Bloggeru. Толико дуго нисам био, да сам заборавио како изгледа. За све ово време опште заузетости ништа нисам писао, тако сам прекршио сва могућа обећања и закључио да више не треба да обећавам ништа. Да сам заиста писао сваки трећи дан понеки текст овде, ја бих вероватно полудео, јер ни садашње стање ми није далеко од тога.

Реално гледано, запоставио сам многе ствари због бројних обавеза. Приоритизовање ми је успело, преживео сам и довршио оно што је најбитније. Постоји један проблем који се још увек вуче, мутира као вирус и опстаје у мени - ја сам још увек лењивац и много лако одложим оно што ми је приоритет да бих још десет минута свирао или играо тетрис. Тако је дошло до ситуације моје потпуне неприпремљености за јучерашњи колоквијум.

Е, пошто ја тако вековима покушавам у себе да усадим радну навику, а слободно дете у мени се не да, просто ми дође да заплачем колико сам неспособан да се одржим. Ето, сад ми је мало лакнуло јер је прошла велика најезда обавеза, међутим, наилази следећа и требало би већ да кренем да се спремам. А да ли ја то радим? Не, поново сам на старом, читам текстове и чак и пишем један, после месец-два-три неактивности (више се и не сећам).

Поменух малопре да је штета што лењивци као ја прижељкују увођење јапанског система вредности и навика код нас. Штета, зато што ако само такви као ја то прижељкују, то се неће десити. Потребно је много воље и труда да бисмо се изборили против себе. Ако бих ја кренуо да уводим такав систем, то би у самом старту била мисија осуђена на пропаст, јер ја не знам да живим по таквом систему. Трудим се, али се стално појави некаква рупа у којој занемарим то и која ме на пола пута скотрља назад низ степенице и морам поново да се пењем.

Ок, није да ми дани нису били напорни, баш напротив, стално сам био уморан и неиспаван. Још увек сам, зато што су ме комшије у комбинацији са сунцем пробудиле јутрос. Не враћа се то тек тако. А време се неповратно губи. Да, нешто сам научио из управљања пројектима ^_^

Чекају ме још три опака испита, два пројекта и после креће пракса, ако све буде како треба. Узећу себи две недеље после јунског рока да се одморим, али то ће бити радни одмор, јер су пројекти за јул. А можда и још нешто, шта знам. Одавно нисам писао дневник, ово је прилика.

Нисам одустао од свега, вратићу се. Кад повратим мало филм и усталим се. И надам се да ћу сваког дана заиста вредно радити. Могу да се надам и да се трудим. Шта ће бити - не знам.

И да - оно моје писање три пута недељно сте већ заборавили. Ако нисте, заборавите, неће више бити тога.

26. март 2012.

Кад је матори био млад

Ономад још, сећа се он, било је неко другачије време. Све је било опуштеније. Људи су били пријемчивији срцу, лакше су се склапала познанства и пријатељства, било је ту и којекаквих љубави, све је било слободније. Сад гледа кроз прозорчић у погнута лица људи који пролазе. Ничег више нема. Ни у свету који је стварао за себе више ништа није остало исто. Од некадашњих дугих разговора на све теме преостао је понеки бесмислен коментар о нечему насумичном. Људи су се бавили собом и престајали да обраћају пажњу на друге. Нагон за самоистицањем и егоизам чинили су да људи постају затворенији, надменији и да се боре за некакву превласт.

Уместо добронамерних, злонамерни и подсмешљиви коментари постали су уобичајена пракса. Од некадашњих финих људи остали су записи о једном другачијем времену. Неки од њих су се одржали, многи су полудели. Свет је наставио да се дели и оно чега се он сећа из времена кад је био срећан сад је ту у траговима, сећањима људи као што је он сам, сећањима људи с којима је био срећан и због којих је био срећан.

У борби за испуњење својих циљева већина је почела да гази све не обазирући се на дојучерашње добре односе и пријатељства. Нестало је и манира. Свако уводи неки свој систем и не интересује га ништа што је део традиционалног васпитања, ако то није оно што баш он хоће и може да искористи.

Док се све то дешавало, ни они горе нису спавали. Тако сада они знају све о свима и више им нико не може постати претња. Свет маторог уместо света за бекство постао је свет из кога треба бежати у нешто ново, још неиспробано и непознато. Овде ништа није као што је било.

Тако се и матори променио. Постао је бледа сенка онога што је некад био. Убио га је тај нездрави живот који је водио. То и још штошта...

25. март 2012.

Стандардно, као гавран

Онај гавран што долети у глуво доба ноћи и захтева од тебе да му предаш душу. Тако некако стандардно појави се и дуга после петоминутног пљуска. Исто тако и матори занемарује себе. Осушио се потпуно, постао је кост и кожа, упропастили су га злоћудни зраци бљештавог екрана, којекакве штетне материје из грицкалица које је прождирао уз пиво и превише рада. Уз све то, хранио се ретко, таман онолико колико му треба да преживи. Није имао физичких активности осим стандардног покушаја тренинга који се одавно ни тако више није могао назвати.

Матори се сећа којекаквих глупости из времена кад је био млад. Матори се чуди какав је болид тада био, а онда схвата да је сада четири пута већи болид него тада. Он то увиђа и њему то није јасно. Шта је то што га је однело?

Остао је забијен у свој свет као клин у глогов колац. Полако је одумирао, а мислио је да живи. Мислио је да је све то један велики неспоразум и да ће се све једноставно решити. Мислио је да ће процесу напокон доћи крај и да ће га, без сумње, ослободити. Само није знао ни ко га прогони, ни због чега. Да, матори је изгледа био у проблему са самим собом, јер њега нико други није ни примећивао. И како би, кад је само седео, пио и гледао у нуле и јединице.

Матором се једног дана све смучило. Није повраћао, није имао снаге. Хтео је да оде и напусти све. Да напусти свој шарени свет који је себи градио деценијама. Хтео је да нестане, с траговима или без њих, било му је сасвим свеједно. Али матори се више није могао померити. Остао је заробљен у своју плаву кутију смрти и чекао да га иста задеси. Постао је свестан да је изгубио све и коначно се ослободио. Више га није било брига ни за шта.

Умро је кад му је отказао неки драјвер. Сасвим природно, рекло би се.

22. март 2012.

Не одустати

Тешко је кад даш неко обећање и онда наједном схватиш да га се ниси држао. Кад самом себи престанеш да верујеш и не очекујеш да други имају поверења у тебе. А други ти и даље верују, сматрају да си вредан тог поверења, да ниси крив, да си дао све од себе. Дубоко у себи знаш да је тако, али увек те нешто копка.

Мораш боље. Мораш јаче, са више енергије и полета, са већом преданошћу. Мораш стално надмашивати себе. Борити се против свега.

Лакше је кад имаш пријатеље. Лакше је кад имаш с ким да поделиш своју муку. Лепше је кад имаш с ким да поделиш радост, радовати се сам је заправо тужно. Навикнеш да будеш увек међу пријатељима. Не дај да ти то буде слаба тачка. Ако се у нешто упустиш, дај све од себе да то и одрадиш онако како ваља, како сам од себе очекујеш, па боље од тога.

Изненади и себе и друге. Нема бољег начина да поново стекнеш пољуљано поверење. И труди се до краја да га поново не изиграш. Само тако можеш напредовати.

Твитер је пун инспиративних мисли, ако знате да их покупите. Једна од њих, а не знам чија јер се испоставило да нисам ни рт-овао ни убацио у омиљене тај твит (и сад жалим због тога), је да не судимо о снази и напретку човека по томе да ли се суочава с великим проблемима, него да ли је исте проблеме имао и прошле године. Да изоставимо контрапримере које свака изрека има, рекао бих да сам ја са блогом већ дуже време у једном огромном проблему који нисам превазишао, иако се чинило да јесам већ више пута. Нећу одустати. Важно ми је да наставим да пишем. На крају крајева, и ово је мој дом.

19. март 2012.

Трка с временом

У фрци, трци и збрци коју сам задао себи својом неспособношћу и лењошћу, коначно сам успео да победим. Сустигао сам све недостајуће текстове (приметили сте ових дана да сам доста каснио) и сад је време да почнем да одржавам корак с временом. Можда ово звучи мало чудно или парадоксално, али успео сам. Не треба ми честитати.

Остао сам истрајан. Било је јако тешко сустићи разлике од по 4-5 текстова. Кад се нагомила, не можете тек тако да позавршавате све и да останете у току. Чак и ако успете, већ кроз пар дана наилази време за нови текст, а немате појма о чему писати. Тешко је и писати у прошлости, не можете се држати нечега што је актуелно у оном тренутку кад пишете, јер то није било актуелно пар дана раније.

Тако, кад ниси ни у прошлости ни у будућности, ниси нигде. Можда најбоље изгледа да прескочиш дане које си испустио и наставиш даље. Нисам то хтео, хтео сам да одржим формални континуитет текстова. Ипак, на једном месту сам искочио из тога и написао да је текст писан неколико дана после објављивања. Изгледа чудно, али је боље имати и тај податак, да би информације остале конзистентне.

Ето, само сам хтео да кажем да није лако тркати се с временом и стално каснити, али да сам сад видео како то изгледа и да ћу се убудуће више трудити да, као у почетку, припремам и објављујем текстове на време, те да до оваквих кашњења више не долази.

18. март 2012.

Немам коментар

Да ме је неко питао, рекао бих да су довољно рекли они који су имали шта да кажу.

15. март 2012.

Одустанем од читања

Прочитам неки текст и схватим да немам појма шта сам прочитао. Прођем кроз листу непознатих речи и сконтам да ми је пола текста непознато. Одустанем од читања.

Прочитам наслов који ме не привуче. Одустанем од читања.

Прочитам наслов и делић текста. Не свиди ми се оно што сам прочитао. Одустанем од читања.

Прочитам пола досадног текста и онда схватим да има још 4 стране до краја. Одустанем од читања.

Углавном не одустајем од читања тако лако, али кад је мој блог у питању, најчешће одустанем од читања.

12. март 2012.

Слалом кроз дужности

Кад немате шта да радите, све вам изгледа некако празно, зар не? Досадна колотечина убије и последњи атом наде у вама да ће се нешто променити. У бекству од тога радите свашта и измишљате себи разне обавезе, али често се дешава да занемарите нешто што је по природи ствари приоритетно. Здравље, сан, храну, породицу, пријатеље, љубав, себе.

Терајући себе да радите што је могуће више, да бисте испунили неки свој унапред задати циљ или да бисте се осетили корисним, јер сте бескорисни кад само седите и губите време, понекад задајете свом организму прилично тежак задатак да испрати тај исфорсиран темпо. Захваљујући томе, организам је стално на проби, а ви стално разбијате своје пређашње границе издржљивости. То је природан след догађаја и прилично је јасно како функционише који део у тој машини.

Схватите да нешто није у реду кад почнете да примећујете промене на свету и људима око себе. Кад сањате, у сновима имате гомиле људи који очекују нешто од вас. Кад сте будни, сваке секунде они заиста нешто и очекују од вас. А ви немате времена за њих. У обавезама сте до гуше.

Е тада треба бити ефективан, брзо се реорганизовати, распоредити приоритете, бити ту за све и свакога, завршавати све на време и увек имати још времена за себе.

Надам се да сад коначно схватате у чему је мој проблем.

11. март 2012.

Слагање одговорности

Кад ја бејах мали, деца се коцкицама играху. Нови клинци вероватно појма немају, а они старији нису ни имали коцкице. Међутим, примећујем да се игра с одговорностима у дигиталном добу доста променила. Они који нису имали коцкице, ако су живи и здрави, сећају се да су морали да пазе на овце, да чувају млађу браћу и сестре, да пазе на кућу. Онда су дошле коцкице, играчкице, телевизор, па видео-игрице, па рачунари.

Данас деца блену у екране. Другачије су васпитавана. Имају своја права, имају своје слободе, али када су у питању одговорности, ту обично нешто не штима. То је рекао и Сократ некада давно, али је показано да нема доказа да је он то заправо рекао.

Треба пустити децу међу овце, да осете одговорност. Само тако једног дана могу постати зрели, одговорни и правични људи.

08. март 2012.

Закрчене стазе

Некада су људи туда пролазили. Онда су отишли. Остали су путићи, прашњави, утабани. Трава је расла. Мало по мало, проширила се и тамо где је није било. Пролази лето, прође зима, прође пар година... Порасте шибље, настану праве живе, жилаве зидине. Пута више нема.

Падне тако некоме на памет, после више година, да се врати и обиђе то старо место. Дође и једва га распозна. Зна само да је то било баш ту и сећа се да некада није изгледало тако. Сећа се да је некада било раскрчено, да је трава била покошена, мека, зелена, путић од земље јасно видљив, утабан, небо ведро а околина светла, обасјана сунцем у свако доба дана. Било је топло, али некако љупко.

Сећа се и не може да верује како је одједном све тако мрачно. Није му јасно откуд толике сенке, откуд све то шибље, где је нестала стаза. Седне. Гледа у небо, кроз густе гранчице, у даљину. Остаје дуго, док сенке мењају своје положаје, док на крају потпуно не нестану. Лежи на земљи. Гледа изнад себе.

Тишина. Густа трава му покрива главу. Гледа како се над њим надвијају нове гране. Посматра како ужарени путник лети изнад њега. Дарује се земљи коју је волео. Нестаје као пут којим је некада корачао.

05. март 2012.

Зашто отворено знање није препрека развоју друштва

(деветог марта 2012.)

На данашњој дебати о споразуму ACTA у Дому омладине један господин из публике који је говорио на самом крају довео је у питање бенефит отвореног садржаја у односу на патентни систем по развој друштва. Да прецизирам, по његовом мишљењу, уколико би се укинуо систем патената и копирајта и свим садржајима био дозвољен приступ, дељење и ремиксовање онога тренутка када се изуми (пронађе, креира) нешто ново, људи више не би имали шта да деле. Претпостављам да се његова теза заснива на томе да ако је приступ нечему слободан, онда је тај који је то нешто измислио радио "џабе", па ће ускоро сви престати да креирају, што ће довести до ситуације да је друштво остало без иновација и престало да се развија. Овим текстом пробаћу да објасним зашто је то (по мом мишљењу, а надам се да ћете и сами увидети) погрешно.

Кренимо од филозофије, вероватно мајке свих наука које данас познајемо. Шта мислите, да су људи своја размишљања и закључке задржавали за себе, да ли би дошло до било каквог напретка? Тачно је, антички филозофи су имали своје ученике којима су наплаћивали или не, али су исто знање ти ученици могли слободно да користе даље и њему подучавају своје ученике. Свако учење се развијало, много њих је настало као последица неких претходних учења, многа учења су одбачена, а многа друга прилагођавана. Културом дељења и слободне размене информација кроз комуникацију, филозофија се развила до онога што је данас.

Идемо даље. Научници можда јесу сујетна бића, али постоје бројни материјални докази (писма, белешке и томе слично) како су међусобно заправо врло добро сарађивали. Када би неко нешто открио, често би то поверавао свом пријатељу или познанику који се бавио истом или сличном материјом. Истина је да наука и технологија знатно брже напредују када постоји сарадња између оних који раде, него када свако ради за себе и не да оном другом да погледа његов рад и да му своју сугестију. Зашто постоји Церн као институција? Зашто свако за себе не истражује, симулира и ради експерименте? Људи се данас повезују у нади да ће донети напредак цивилизацији.

Зашто не стоји да би људи престали да раде на иновацијама ако нестане патената? Индустрије које се данас развијају (не оне које полако нестају јер су непотребне, него оне које су тек у повоју или које се развијају заједно са технолошким напретком) захтевају научне тимове који ће за њих радити на побољшању производа, увођењу нових функционалности, имплементацији савремених идеја и креирању нечега што до тада свет није видео. Можда нема свака од корпорација подједнако добар научни тим, али се они свеједно свакодневно надмећу својим производима. За само човечанство је тотално небитно да ли је жироскоп измислио Њутн или Тесла, једино што човечанство има од жироскопа је његов практични значај. Научни тимови данас раде за корпорације, корпорације зарађују од својих производа и плаћају своје научне тимове. Проблем?

По данашњем устаљеном моделу, научници патентирају нешто у оквиру корпорације у којој раде и патент постаје власништво корпорације. Истог момента кад научник бива отпуштен, он и сам мора откупити права на свој патент да би га могао користити, или права на свој рад да би га могао цитирати и томе сличне глупости. Од оваквог стања користи имају само корпорације, и то оне које држе монопол над највише патената.

Решење? Укинути патентни механизам. Сваки од научних тимова и даље бива плаћен. Боре се да своју корпорацију доведу до максимума. Успут смишљају иновације, које се могу и не морају јавно објавити, али када се једном објаве, постају јавно добро, део отвореног знања. Када се једном открије шта то садржи производ једне корпорације, а што не садржи ниједан други на свету, то нешто почеће (или не) и други да користе ако је добра ствар. Свака корпорација брине о својим потрошачима тако што стално уводи иновације и побољшава квалитет, перформансе и цену својих производа. Ствара се права, а не вештачка конкуренција. Престају да постоје монополи, побеђује онај ко заиста ради бољу ствар.

Иновације никад неће престати. То је зато што је ремиксовање вид иновације, а људима је у природи да ремиксују и деле. Ремикс у науци је заправо надградња неког постојећег принципа да би се добило нешто боље, квалитетније, ефикасније. Није природно да неко држи патент на неку хемијску супстанцу (лекови!!). Није природно да неко држи патент на пар линија програмског кода које обављају одређену функцију. Није природно да неко држи патент на геном свиње. Није природно ни да неко држи патент на којекакве глупости које свакоме иоле образованом једног дана могу пасти на памет. И није природно да корпорације зарађују на тужбама (и да се уопште баве тужбама) уместо на свом производу.

Уз слободну комуникацију и дељење најсавременијих информација, технолошки развој би се значајно убрзао. Не би било стега и кочница које данас постоје због застарелог модела пословања корпорација. Природно је да користимо све своје ресурсе како бисмо побољшали човечанство. Природно је да нам ти ресурси буду увек доступни. Природно је да свако ради онако како најбоље уме на основу заједничког, отвореног знања. Природно је да у једној фер борби наставе да опстају они који знају и раде више и боље, а не они који су успели да откупе више патената и на основу њих скупљају харач.

Ослободимо се стега корпорација, укинимо патентни систем и ослободимо знање. Уместо појединаца, профитираће цело човечанство.

04. март 2012.

Свирепи Свирп

Звучи познато? Ја сам чуо за њега. Ако ви нисте, поделићу причу о њему с вама.

Свирепи Свирп је дошао у мој град. Зову га тако из мени непознатог разлога. Оно што сам чуо о њему је да много воли множење и дељење. Сабирање и одузимање му нису омиљени. Оне који сабирају и одузимају одувек је волео да кажњава својим огњеним бичем. Ваљда су га зато прозвали Свирепи.

Свирп је рођен једног магловитог предвечерја, у тренутку када је светом завладала ужасна тишина. Као беба, био је једини који је парао ту сурову тишину својим гласним вриском, који је више личио на неки бесан рик какве рањене звери. Хтели су да га казне због парања тишине, али је био још мали, па нису имали начина.

Убрзо је порастао, а тишина није престајала. И даље је једини дизао глас. Видевши одређене људе како одузимају и сабирају, једног по једног је почео кажњавати потпуним одсецањем прстију тим својим огњеним бичем. Једног по једног, ослобођене људе учио је како да множе и деле. Слободни људи су Свирпу били захвални, а они које је кажњавао из пакости и страхопоштовања прозвали су га Свирепи. Слободни људи са поносом су изговарали име Свирепог Свирпа и причали анегдоте о томе како је баш њих ослободио.

Многи га покушавају укротити. Расписане су бројне потернице за њим. Терете га за поремећај тишине. Он се не да. И даље јаше преријама свемира и ослобађа поробљене, а кажњава оне који сабирају и одузимају. Што више напредује, све је већи притисак на њега. И што је већи притисак на њега, све је већи број слободних људи. Један по један, и они су кренули дизати своје гласове. Сада хор слободних људи пара успостављену тишину и више их ништа не може зауставити.

Потражите Свирепог Свирпа, радо ће вам помоћи да запарате тишину. Кад једном научите да певате, више никада неће моћи да вас поробе.

01. март 2012.

Шта ја о свему томе мислим?

Уопште није битно. Битно је како ти гледаш на то. Како се поставиш према проблему и како га решаваш. Ако немаш проблем, онда си у проблему. Што би рекао наш професор Перишић (парафраза): чим ми кажу да нема проблема, ја видим да немају појма.

Ја ти вероватно ништа нећу рећи. Није да ја кријем своје мишљење од тебе. Једноставно, право да ти кажем, и немам неко издефинисано мишљење о томе. Баш ме брига, у крајњој линији (ово је већ цитат). Ако ти са собом немаш проблем, а мене ништа не дираш, што бих се ја мешао у то што радиш. Свако има неотуђиво право на свој живот и на своју приватност. На сопственог себе.

Зар и поред сто својих брига ја да бринем твоју? Шта мислиш, има ли то смисла? Да се превише људи тако не понаша, да ли мислиш да бисмо били ту где смо сад, или сто пута развијенији? Јесте, има контрапримера. Стив Џобс ништа не би урадио да није бринуо бриге корисника. Али то је друго: корисници су њему дебело платили да брине њихове бриге. Ти мени не плаћаш.

Да закључим излизано: живи и пусти друге да живе. То је једини исправан пут и решење свих непотребних брига.

27. фебруар 2012.

Никад није касно научити

Каже она пословица да се човек учи док је жив. Она друга каже да се нико научен није родио. Трећа каже да човек умире глуп, али то нема везе.

Ствар коју генерално не разумем код људи је кад су апатични и досадно им је, "немају шта да раде", блену у празно или гледају неке глупости на тв-у "јер нема ништа паметније". Осим што је то потпуно погрешно и што води само већем заглупљивању, јер је мозак пасиван и само прима сервиране информације, уопште није тачно да нема ништа паметније. С друге стране, исте те људе кад потераш да ураде нешто ново, они нису спремни на то. Најчешће су изговори "не могу сад да учим (треба ми одмор)", "немам ја то појма (глуп сам за то)", "прекасно је (престар сам да научим то)" и оно најгоре: "мрзи ме, други пут".

Истина је да би се уз мало труда већина тих ствари могла лако савладати. Истина је и да је увек боље пробати научити нешто ново и на тај начин заморити мозак (мозгу заправо треба да ради, иначе губи еластичност, постаје лењ и неактиван), него гледати којекакве глупости или бленути у празно. Физичке активности изузимам из ове приче, али и оне су битне и за мозак и за здрав живот уопште. Бавити се физичком активношћу опет је много боље него гледати неквалитетан програм "јер нема ништа паметније".

Некима нешто иде теже, некима лакше. То је све нормална, индивидуална ствар. Истина је да што више искуства стичемо учећи нове ствари, то нам те и њима сличне ствари постају познатије, ближе, јасније. Лакше нам је да се снађемо сами уколико се нађемо у некој потпуно новој, непредвиђеној ситуацији. Да би се то постигло, потребно је разумевање. А разумевање се најбоље стиче практичним искуством. У преводу: научиш и онда вежбаш научено. Користиш новостечено знање (вештину) и на тај начин ти она све више постаје део рутине. Мозак се активирао, створио нове синапсе и почео да више да ради.

Савет: никада не престајте са учењем и никада не одбијајте да научите нешто ново. Никада нисте престари за ново знање. Уз мало труда, живот би вам постао богатији, а мозак развијенији. Трудите се да сваког дана научите нешто ново, макар неку занимљиву чињеницу из историје, уметности, биологије или друге науке. Оправдајте пословицу. Учите док сте живи. Немојте умрети глупи.

26. фебруар 2012.

Закон по закон...

Не знам колико сте приметили, али у последње време један за другим наилазе предлози којекаквих закона који се тичу слободне комуникације. То је сад постало толико учестало да чим се један закон некако обори, повуче, одложи или шта год, наилази други, са још вишим нивоом проверавања, цензуре и кажњавања. Не звучи више ни невероватно, али је истинито да се сваким даном морамо све јаче одупирати свим покушајима да се неке ствари легализују и да се успостави потпуна контрола над свим средствима за преношење порука, посебно над оним које још увек није потпуно освојено - Интернетом.

Иза свих ових покушаја махом стоје корпоративни лобији и владе држава које их уводе, махом њихове тајне службе. Јасно да уз потпуну контролу неког комуникационог канала губимо право на било какву грешку. За било какав "неподобан" садржај ту су казне, од потпуног одсецања од света (укидањем комуникације и одузимањем средстава), преко гомиле новца до робијања. Јасно да је следећи ниво (после увођења контроле комуникације, а у земљама где званично не постоји) поновно озваничавање вербалног деликта и пооштравање казнене политике.

Заједница се грчевито бори. Широм света исказују се протести, потписују петиције, пишу писма, шире вести, нападају сајтови. Људи излазе на улице, популаришу идеју очувања комуникације, држе трибине и практично "описмењују" необавештене. На све могуће начине спречавају се изгласавања нових аката који би унели поремећај у слободну мрежу.

Слободу морамо ценити и бранити свим силама. Информациони рат траје. Не смемо дозволити да појединци преуму контролу.

Придружите се активностима у свом граду или на мрежи. Активирајте се. Придодајте се већини. Не дозволите да слобода комуникације буде укинута.

23. фебруар 2012.

Четвртасти текст

Кад се у четвртак пробудиш, видећеш да се свет није значајно променио. Све улице су и даље четвртасте. Сви прозори су четвртасти. Твоја соба је четвртаста. У четири сата поподне стандардно ће се људи враћати с посла у четвртастим кутијама. Скочићеш из свог четвртастог кревета на четвртом спрату зграде која замало да буде четвртаста. Заиста, кад погледаш мало боље, овај четвртак је као створен да се извучеш из своје трочетвртинске пиџаме и сложиш онај четвртасти, покерашки израз лица. Доручковаћеш четвртасти тост-хлеб са упрженим јајетом.

Прочитаћеш прве четири реченице из неког досадног романа. Видећеш да ти је досадно, па ћеш га бацити на четвртасти сточић крај кревета. Уместо тога, забленућеш се у четвртасти екран, са кога ће ти стизати дезинформације. Знаш да лажу, али једноставно те копка шта ће се даље десити. Посматраћеш све специфичности њихове четвртасте приче и смејаћеш се.

Вече ће брзо доћи. Четвртак као и сваки други. Гледаш у своју изнурену фацу у четвртастом огледалу у купатилу. Са стране је један троугласти комадић плочице која је некада била четвртаста. Бројиш странице остатка плочице. Четири. Запиташ се зашто их нема пет или три. Ваљда зато што је данас четвртак. Переш зубе и одлазиш у петак. Спаваш на четвртастом јастуку и све ове случајности нестају.

19. фебруар 2012.

Нестала

Сањао сам... Радим у некаквој колективној радној станици, гомила рачунара, којекакви људи за њима, неки мени познати, неки не. Међу њима мој брат, пита ме да ли је неки линк валидан, не сме да га посети, плаши се. Ја хоћу да га проверим, али имам проблема са сајтом који их проверава, не могу да га укуцам како треба... Шеф нам даје Рубикове коцке, сваком по једну, и на свакој за сваку боју фали по једна угаона. Крећем да је слажем, и налазим да су на једној средњој угаоној обе стране наранџасте. Ту радим.

Не знам где живим. Остало ми је нејасно. Знам да сам стално изморен и жедан. Знам и где постоји некаква пумпа за воду, и вентил који је избацује, ваљда да залива траву, или шта знам. Пред сам крај на сваких неколико корака на том месту била је по једна бочица воде. Пио сам, имала је чудан укус, али била је освежавајућа. Као да на целом свету нигде нема воде, само на том месту, том делу травњака где је пумпа. Пумпа изгледа као мех, али ради на струју, ваљда.

Ту негде у близини чека се аутобус. За другу страну, откуд знам. Мислим да никада нисам био на другој страни, али ми је свеједно потпуно јасно зашто станица постоји и зашто аутобуси пролазе. Више пута сам се нашао на станици. Обично нисам био сигуран који аутобуси ту стају и морао сам да проверавам кад ме неко пита. Људи су били неки слични мени, а неки су изгледали сасвим нормално. И свима је одговарао било који који ту стаје. Ваљда су били 51 и 41, а 47 није стајао са те стране, иако је прекопута стајао. Људима је било свеједно. И нико ти не би рекао ништа више од тога који му аутобус треба. Не знам ни шта ће им. Мислио сам да је свуда исто.

Осим аутобуса, друга возила нисам приметио. Улице су празне и стално је мрак. Не мркли мрак, има светала, али је вечита ноћ. И све што радим, чини ми се да радим кришом. Тако сам и воду пио, са оне пумпе. Кришом. Као да влада полицијски час, као да је грешка бити на улици у ово доба. А "ово доба" никако да прође. Време је одавно стало, иако постоји неки циклус. Посао, вода, аутобус, посао, вода, аутобус... Не знам где живим. Ваљда на улици. Поред воде.

Ваљда су ме пустили из неког затвора. Или из самице. Мучилишта. Луднице. Шта знам.

Моја добра другарица налетела је на мене, док сам се бавио водом. Био је ту неки напуштени трамвај, у њега смо ушли. Изгледала је ужасно, рашчупано, црно, замазано, унезверено. Промукло. Питала ме којешта, а онда су кроз напуштени трамвај почели да лелујају њени ликовни радови. Некада је лепо цртала. Листала је, тако, своју историју, вриштала како је све уништено. Поменуо сам да је све то јасно, уметност је забрањена. Почео сам и сам да схватам шта није у реду са овим местом. Полудела је, једва сам се одбранио од ње... На крају смо се растали, свако неким својим путем.

У страху од свега. Налетео сам на неки подрум, био ми је познат. Неко ми га је отворио, не знам ко. Ту више нема људи, доле су само винске боце и паучина. Однекле сам извадио кутију у којој сам некада крио новац. Сећам се. Покупио сам све што је било у њој, неких можда стотинак динара, у различитим новчаницама. Кутију сам сакрио у оно брдо паучине, међу празне стаклене боце. Изашао напоље, стискао онај новац у џеповима. Безвредан је, али је то остатак старе културе. Ако га пронађу код мене, не знам шта ће ми радити, али осећам да ћу бити кажњен.

Док сам о томе размишљао, налетео сам на још једног од нас. Био је у хаосу. Познавао ме. Ја њега нисам препознао. Рекао је да је његова мајка нашла Палму, моја Робена, а да он није нашао ништа. Није ми јасно било шта су тражили, али ми је јасно да ништа живо нису могли да нађу.

16. фебруар 2012.

Први лет

Има животних искустава која ти остану у сећању по некој специфичности. Кажу људи да за све постоји први пут. Нпр. Лаза Лазаревић је написао чувену приповетку "Први пут с оцем на јутрење", која на врло сликовит начин описује пропадљивост и обновљивост савременог човека (приповетка је свевремена, па је остала савремена и данас).

Овај увод делује прилично неповезано, али нека. Није ово школски састав. Ако нећете да читате, не морате. А тако сам хтео да вам опишем свој први лет.

Први пут сам полетео у свемир... Па, имао сам неких 13 година, још нисам напунио 14. Било је то изузетно искуство.


Сео сам у ракету, осигурао све појасеве и сву осталу опрему, да вам не набрајам сад. И кренуло је одбројавање. 10-9-8... У тренутку када су сви мотори стартовани, јака сила потиска кренула је да делује на ракету, која се, уз страховито подрхтавање, полако одигла од површине. Турбуленција је било до изласка из атмосфере, али све је остало на свом месту (ово је сасвим нормална ствар, не знам да ли сте икад летели у свемир, али кад једном пробате, знаћете). Одједном, све се смирило, а бестежинско стање почело је да ме опушта. Лебдео сам.

Поглед на Земљу био је величанствен. Још интересантније је било видети све што нас окружује, сада из једне другачије перспективе. И тај мир и тишина. Осећај који се не да описати Земљанима, навикнутим на сталну буку. Ја немам речи којим бих га знао описати, па вам препоручујем да пробате да престанете да читате и потпуно затворите уши на пар минута. Е, тако је било, само без тог притиска.

Лет је, нажалост, кратко трајао. Морао сам се вратити на Земљу и повратак је био такође поприлично буран. Било је и помало вруће, али ништа што тадашња, већ савремена технологија није могла контролисати. Приземљење је било фино, а после свега ми се невероватно вртело у глави.

Моменат апсолутне тишине вечно ћу памтити. То је нешто за шта се ретко и реткима укаже прилика. Ја сам до неба захвалан онима који су ми је пружили.

13. фебруар 2012.

Вук је вуку човек

Ако се сагледа мало боље...

Није овај текст о крви, ни о меду. О крви можда јесте. Наизглед, јесте човек човеку био вук једном... И постаде то толико нормално да се више о томе не говори. Много крвавије би било да вук вуку постане човек.

Не, пазите шта вам кажем, људи су одавно постали највеће звери. И међу вуковима се зна неки ред. Примати такође имају своје обичаје. Регрес су започели људи.

Очигледно (бар мени) са ове дистанце, толико смо назадовали свих ових година да је то нешто невероватно. Гледајући у прошлост заборавили смо на будућност. Лезилебовићи и барабе, одабрани међу нама и од нас, никад нас никуда неће одвести. Апстинирамо од напретка, прогрес се спречава због ситних и крупних интереса. Срљаћемо у пропаст све док се оно главно не промени.

Кад ће се променити? Водећи могу нестати, али шта ће чопор без њих? Потребан је еволутивни преображај. А еволуција је спора и болна.

Радићемо на томе.

12. фебруар 2012.

MITx почиње

Као што је раније најављено, а док чекамо да журка на Стенфорду почне, MIT (Massachusetts Institute of Technology) улази у нову сферу Интернет едукације на мало другачији начин. Пилот курсом 6.002x који је базиран на курсу 6.002 - Кола и електроника (Circuits and Electronics) отварају за ширу популацију нови интерактивни софтвер којим ће покушати да, што је реалније могуће, дочарају студирање на MIT.

Курс је један од уводних на смеру електроинжењерства и рачунарских наука (EECS). Покрива: отпорнике и мреже, независне и зависне изворе, прекидаче и MOS транзисторе, дигиталну апстракцију, појачаваче, елементе за чување енергије, динамику мрежа првог и другог реда, дизајн у домену времена и фреквенције и аналогна и дигитална кола и примене.

Распоред курса је већ утврђен, а тренутно доступна информација је да курс почиње петог марта. Од студената се очекује да проводе десетак сати недељно на овом курсу. Садржи лекције у формату видео-клипова, одабране делове уџбеника, вежбе и домаће задатке. Значајни део курса су и лабораторијске вежбе, дизајниране тако да представе реалну лабораторију на MIT. Курс такође обезбеђује и туторијале и неке додатне материјале за учење. Поред домаћих задатака на недељној бази, ту су и тест на половини курса и завршни испит. За дискусије и питања о курсу обезбеђен је форум, а ту је и доста пратећих докумената.

По успешном завршетку курса добија се потврда независног тела (бесплатно, као и све остало). Уколико мислите да сте довољно добри, можете доказати своје знање и акредитовати своју потврду на MIT, али то морате платити.

Потребна предзнања за курс углавном се тичу напредније физике електрицитета и магнетизма. Што се математичке позадине тиче, потребно је основно познавање математичке анализе и линеарне алгебре, те решавања диференцијалних једначина. Пошто се напреднија математика очекује тек од половине курса, за оне којима је математика слабија страна у првој половини курса је обезбеђен и увод у решавање диференцијалних једначина.

За више информација и пријављивање (које је у току) можете посетити сајт MITx. Срећно!

06. фебруар 2012.

Убио се BTJunkie

Нема га више. На месту које је заузимао, остављена је опроштајна порука:
"Ово је крај пута, пријатељи моји. Ова одлука није лако донета, али смо одлучили да се добровољно угасимо. Борили смо се годинама за ваше право да комуницирате, али је сада време да наставимо свој пут. Било је ово искуство за цео живот, желимо вам све најбоље!"

Један по један одлазе, присилом или вољно. Јавно p2p дељење ће полако нестати, милом или силом. Тако бар изгледа.

Настављамо борбу, до самог краја.

05. фебруар 2012.

Ненаучни текст у недељу

Целе недеље сам се бавио науком. Поврх свега, сад би требало да напишем резиме протекле недеље везано за науку, технику и едукацију. Пренећу вам шта сам покупио успут.

За почетак, на P2PU (Peer to Peer University) постоје разне групе у којима прикључени људи једни друге уче разним вештинама. Линк који сам оставио директно води до списка група. Између осталог, оформљене су групе за полазнике Станфордових курсева из интеракције човек-рачунар и теорије игара. У опису стоји да су се ту окупили будући полазници, те да ту размењују идеје, питања и предлоге. О P2PU писаћу неком другом приликом, за сада нисам имао искуства са њим, али делује као интересантна платформа за учење.

Друга ствар коју сам научио је да је мозгу потребан период да се обнови и опорави после снажног притиска. Тај период може бити дужи или краћи, али је то период потпуне неупотребљивости и тада се не препоручује никакав већи мисаони напор (ако је то уопште и могуће извести у том стању). Имао сам неколико озбиљних блокада, данас око 13 је била последња. Блокаде су типично изражене у форми: знам све о појму, али не знам појам, или знам појам и нешто, али не знам остатак (који иначе знам). Не играјте се с мозгом.

Трећа ствар: трећа година није као прва и друга. Учите на време, да се не бисте после кајали и одлагали испите за следеће рокове. Будите одговорни према себи, то је најважније.

Четврта ствар: ако користите time таг у HTML5, немојте га користити за периоде пре Христа или у току Бронзаног, Каменог или последњег леденог доба. Неће вам успети.

Нисам писао о овонедељном обарању сајтова политичких странака и СОКОЈ-а као врхунца. Анони су то добро одрадили, али рат се наставља и покрет тек оживљава. Зато то остављам за неке нове дане.

Све остало је махом исто - и даље се води рат између креациониста и дарвиниста, и даље се тражи машина за путовање кроз време, и даље пада снег (о, да, морао сам и то да поменем). И да - фејсбук налог урађа плодом, као што сам и мислио. Стваран свет око мене...

02. фебруар 2012.

Проблеми са схватањем

Знате оно кад нешто покушавате да разумете, али вам никако не полази за мозгом? Има таквих ствари доста, обично је недостатак подразумеваног предзнања проблем с тим. Нпр. узмеш да учиш нешто и посматраш и бленеш и све нешто мислиш, а никако да схватиш због чега је то тако. А тако је због нечега што си пропустио да узмеш у обзир или што уопште ниси ни знао.

Такви су и неспоразуми. Једна страна види причу на свој начин, друга на неки потпуно други. Свака страна види оно што види и на основу тога закључује о ситуацији. И онда кад један закључи једно, други друго, долази до неспоразума. И нико не разуме зашто га овај други не разуме. То је једноставно тако.

Док одрасташ, терају те да се ставиш у кожу оног другог и да онда размислиш да ли би све исто урадио. Стављање у туђу кожу може да буде савршена ствар за контролисање реакција. Неки људи то користе, неки не. Код оних који то користе временом се може јавити нагомилани отпор према свему што су истрпели а да нису одреаговали јер би се онај други осећао лоше због њихове реакције. Онда долази до проблема.

С друге стране, неки људи уопште не умеју да се ставе у туђу кожу. Једноставно, колико год покушавали, увек постоји она културолошка препрека која их спречава у томе. Тешко је замислити све услове које је друга особа доживела и утицаје које је претрпела док није дошла до ситуације у којој је сада. Није лако замислити шта јој је у глави ако нисте живели живот који је бар мало налик њеном. Тешко је то учинити ако сте и живели тако, али сте то некако заборавили и започели нешто ново, одједном, као кад заволите боранију или дуге гаће... Заборавите како је бити с оне друге стране. Знате да сте се с тим изборили, али не знате како и у ком тренутку.

И онда неспоразум. Кад нико ништа не схвата. Један од највећих проблема данашњице. Може се уклонити само разговором, копањем и истраживањем до самог узрока. А када се дође дотле, треба уклонити последицу и учинити све да се тако нешто више не понавља. Треба напредовати, свако на свој начин. Увиђати ствари које су биле невидљиве и неразумљиве. Изводити закључке из ствари које нису биле познате. Стварати разумљиву слику о свему. Тешко, али увек могуће. Никад није прекасно за поправке. Некад се неке ствари не могу спречити, али се њихово понављање може предупредити, све помоћу правилног схватања.

30. јануар 2012.

Како да се избавите из гомиле нерада

Ово је текст који би се могао свести на једну реченицу:

Почните да радите нешто.


Шатаут за Милка Грмушу, ово је било скоро па у његовом стилу :D Зашто скоро - ко га познаје мало боље, зна да он то никад не би тако празно рекао. Али, оставимо сад Милка, мог драгог учитеља, и вратимо се на мој текст. Дошли сте овде да читате шта ја имам да кажем, нисте ли?

Е, па, да вам кажем. Разлог зашто пишем овај текст у 3.47 (објавићу га у 8.00, наравно) је тај што сам јуче радио цео дан, негде од 12 (подне) па до малопре поменутих 3 (после поноћи). И, шта ми фали? Ништа! Можда ми се мало врти у глави, можда ми се мало више спава, али сам постигао напредак. Завршио сам пројекат, сутра ми остаје да напишем документацију и скинуо сам један посао с врата. Има их још, не бринем. Студирања никад доста.

А шта сте ви радили? Одгледали утакмицу. Одгледали другу утакмицу. Одгледали трећу утакмицу. Изашли на улицу, бацали петарде, махали заставом, или се набили под кревет да вам неки метак не улети у собу и чекали да све прође. Србовање и антисрбовање. Онда сте се пробудили из свега тога и наставили да гледате своју омиљену серију, јер је отприлике у то време њен термин. После целог дана гледања тв-а није преостало ништа друго него да одгледате још нешто и легнете да спавате.

И тако дан за даном. Овај дан је био екстреман, али се на слично своди. Смори вас то, ако вас већ одавно није сморило.

Нађите себи нешто да радите. Не мора то бити за паре. Само се занимајте. Паметније је него да бленете по цео дан у екран без икаквог корисног дејства.

Ајде, да вас видим. И покажите ми шта сте урадили. И ја ћу вама, кад завршим све. Лепо је делити своје успехе са другима. А да бисте постигли успех, морате радити нешто. То вам је мој учитељ причао стално, још увек вам прича, а ето, сад дошло и мени да вас подсетим.

Јер нисам знао шта да пишем.

29. јануар 2012.

Шта нам носе нови Гуглови услови приватности

Ваљда због претходног текста, добио сам предлог да напишем шта нам то доносе нови Гуглови услови приватности. Није да сам компетентан за ту тему, али сам залуђеник који чита све и могао бих да пренесем неке своје утиске. Разлог је тај што се мало подигла прашина око Гуглове подршке злослутном OPEN Act-u, који је нова алтернатива донедавно актуелних SOPA и PIPA закона против којих се толико борисмо.

У међувремену, дакле, Гугл је саставио нову Политику приватности и нове Услове коришћења, који ступају на снагу 1. марта 2012. Не знам да ли су по обичају поставили неки видео клип о томе, нисам претраживао јер сам штребер и не волим да ми замазују очи како је све фино и красно. Све се своди на исто што и некада, само што су данас корисници свесни последица својих активности, па их уговори више и занимају. Ево како новонасталу ситуацију види Keith Teare на TechCrunch блогу.

Један документ мења све


Ступањем на снагу ова два нова документа престају да важе сви услови коришћења и политике приватности који су до тада важили за било који производ који је у власништву Гугла. Комплетну листу тих производа можете видети овде, а различитих докумената у оптицају у овом тренутку је, по њиховим речима, 60 или више. На вас вероватно нису утицали сви, већ само они са којима сте се сложили када сте узимали појединачни производ. Од 1. марта, када се једном сложите са условима коришћења и политиком приватности, то се односи на сваки од ових производа. Евентуално, постоје додатни услови приватности за одређене производе, од којих су они експлицитно нагласили (не знам да ли их има још) Google Checkout (Google Wallet, апликација за електронско плаћање), Chrome и Chrome OS (претраживач и оперативни систем), те Google Books (библиотека и књижара).

Укратко о условима коришћења


Услови коришћења генерално не доносе ништа што већ није виђено у ранијим варијантама. То је стандардни уговор попут EULA (End-User Licence Agreement) који морате прихватити ако бисте да користите њихове услуге. Укратко: морате имати отворен Гугл налог (који је сада повезан са свим апликацијама), не смете кршити закон или уговор, користите услуге само у облику у коме су вам дате. Гугл не одговара за садржаје који су вам приказани, али је могуће да ће одбити услугу ако сматрају да је у супротности са законом или условима коришћења. Садржај може бити уклоњен и услуга одбијена ако постоји кршење интелектуалне својине. Не користите званичне Гуглове логотипе и друге симболе и немојте покушавати да погрешно интерпретирате другима услове коришћења и политику приватности.

Ако постављате садржај било где, дајете Гуглу право да тај садржај прилагођава својим услугама у циљу бољег приказивања. Неке садржаје можете уклонити, а неки ће остати чак и уколико је ваш уговор са Гуглом о коришћењу услуга престао (када сте затворили налог). Додатни описи дозвољеног садржаја и начина његовог преношења постоје за неке од услуга (нпр. Youtube, Blogger...) и уверите се да знате шта радите када их користите. За неки софтвер Гугл гарантује бесплатну употребу у циљу бољег коришћења услуга и "обезбеђује" редовна аутоматска ажурирања и побољшања (ако не желите овако нешто морате се побринути сами, пошто сви ауто-апдејтери аутоматски изнова подешавају свој рад после сваког апдејта).

Гугл стално модификује своје услуге, а повремено и важеће уговоре са корисницима. О модификацијама уговора корисници се благовремено обавештавају. Можете угасити свој налог кад год хоћете, а и Гугл може отказати уговор кад год хоће. Ако икада престану да испуњавају своје услуге, бићете благовремено обавештени. И за крај: Гугл није одговоран ни за какве губитке које су евентуално проузроковани коришћењем њихових услуга и производа. У крајњој линији ограничавају се на износ који сте им ви уплатили. Гугл није одговоран за ваше послове.

Ако прекршите уговор, а Гугл не предузме мере истог момента, не значи да неће у будућности. Редовно проверавајте услове коришћења за могуће измене због промена закона и додатака који се могу косити са оним што сте већ прихватили.

Политика приватности


Ово је вероватно оно због чега сте овде: шта Гугл ради са вашим дељеним и приватним информацијама. Паметно би било да прочитате све, али ако већ мора, ево неких занимљивих исечака.

Гугл зна све о вама, чак и оно на шта ви не обраћате пажњу. Информације скупљају на два начина: оно што им сами кажете (када отворите налог, упишете пар личних информација итд.) и оно што сконтају преко вашег коришћења њихових услуга (од тога који хардвер, оперативни систем, телефон (заједно са бројем телефона) користите, преко ствари које сте претраживали, особа које сте звали, порука које сте послали и примили, IP адресе, одакле сте дошли (онлајн реферали), где сте отишли, ваше физичке локације, нешто из локалног складишта података (преко HTML5 и других техника) па све до колачића и анонимних идентификатора). Једном речју, све што је икако дошло у контакт с Гуглом, врло вероватно је прибележено негде. И најбоље од свега - против тога не можете ништа практично!

Користе их да унапреде услуге. Сви ваши налози ће вероватно добити јединствену идентификацију као што је Гугл+ профил, уместо оних које сте досад користили. Комбиноваће информације како би вам показали рекламе које вас занимају, резултате претраге који су повезани с вашим пријатељима, подешавања језика на који сте навикли и све друго на шта сте пристали. Без вашег пристанка Гугл се обавезује да неће користити ништа што није наведено у званичној политици приватности (зато није лоше да је целу прочитате). Додатно, подаци о вама могу бити обрађивани ван земље у којој се налазите, јер је Гуглова мрежа сервера разапета по целом свету.

Постоји избор. Можете проверити шта све знају о вама, уклонити неке информације (не гарантовано и са дискова на којима је резервна копија), подесити рекламе које вам приказују, јавни приказ свог профила и томе слично. Можете блокирати и колачиће, али у том случају вероватно много тога неће радити како треба. Када делите нешто јавно, Гугл може индексирати то својим претраживачем. Евентуално неиндексирање можете додатно подесити. Својим приватним информацијама увек можете приступити, изменити их или их обрисати уколико закон то не спречава. Гугл може одбити да вам испуни захтеве који су из практичних разлога врло тешко изводљиви. Ако тако нешто упорно захтевате, може вам бити додатно наплаћено (све у границама нормале је бесплатно). Пример је брисање информације са свих дискова на којима су резервне копије.

Када се ваше информације деле са другим компанијама? Ако сте се са тим сами сложили, ако имате администратора домена који је за вас обезбедио налог (онда он има приступ том налогу), ако одлазе на екстерно процесирање (код Гуглових повереника који се тиме баве и подлежу уговору о приватности и другим мерама поверљивости) и из правних разлога - ако се против вас из неког разлога поведе сумња о кршењу закона или уговора, укључујући покушаје наношења штете Гуглу и другим корисницима. Неличне информације (које с вама не могу бити јединствено повезане) Гугл може делити са другим партнерским компанијама, као и јавно. У случају да Гугл промени власника, политику пословања, услове коришћења и друго, бићете благовремено обавештени о томе и Гугл ће се потрудити да очува поверљивост и заштиту свих поверених информација.

Сигурност информација. Гугл се труди да спречи сваки неовлашћени приступ, измену, губитак или брисање информација које сте му поверили. Услуге се углавном провлаче кроз SSL (не пише верзија, али се надамо да је најмодернија варијанта), нуди се верификација у два корака (Гугл вам при логину шаље сигурносни код који морате укуцати), физички услови се стално побољшавају (уз неизбежне чуваре), а приступ информацијама имају само запослени и агенти који процесирају те информације и који су под строгом уговорном обавезом о поверљивости, те могу бити отпуштени и дисциплински гоњени (о томе не пише ништа подробније).

Ова политика приватности примењује се на све Гуглове производе, осим ако није другачије наглашено при првом коришћењу тог производа. Као што је горе наведено, Новчаник, Књиге и Прегледач (и ОС) имају додатне праксе у вези са приватношћу.

Ето, толико о томе, трудио сам се да будем кратак, а да пренесем што је више могуће. Можда вам је лакше било да прочитате уговор, али ако га нисте разумели ни после читања овог текста, поставите питања. Ако их поставите мени, потрудићу се да сазнам одговоре, а ако их поставите Гугловом центру за помоћ, можда ћете пронаћи оно што сте тражили.

26. јануар 2012.

Заборављеност на Интернету

Европска комесарка за правду Вивијен Рединг предложила је јуче закон о реформисању сета аката из 1995. о заштити података. Закон би требало да омогући јединствено управљање приватним подацима корисника услуга фирми које их прикупљају. Као образложење наводи се да је уз експлозију података на Интернету постављаних од стране много више корисника (него 1995, када је 1% становника Европе имало приступ Интернету) на најразличитијим местима јако тешко омогућити очување свега што је икада постављено (у складу са претходним актима). Налаже се да фирме могу чувати податке неке особе само онолико дуго колико им је то потребно за пружање услуге дотичној особи, те је дозвољено уклањање података по жељи те особе уколико по закону ти подаци не морају бити задржани. Такође је могуће и по захтеву особе преправити или обрисати нетачне или непрецизне податке, чак и уколико они нису битни за даље пружање услуга.

Овакав приступ олакшао би корисницима да буду "заборављени" на Интернету, тј. да потенцијално обришу све што су икада објавили и да то не остане архивирано. Ово такође омогућава знатну уштеду ресурса фирмама које свакодневно складиште гомиле података о својим корисницима, попут друштвених мрежа.

С друге стране, закон предвиђа и регулише заштиту тих података, одговорности и принципе по којима се заштита спроводи. У свему овоме говори се и о одређеној уштеди, мада с друге стране може доћи до разних потешкоћа у управљању подацима. Предлог је већ наишао на различите реакције фирми које се баве овим типом заштите.

Интересантно је како се Гуглова нова политика (од 1. марта 2012, која мења преко 60 старих PP и ToS докумената) прикупљања података о особи спајањем свих налога у један уз немогућност изопштавања или затварања појединачног дела налога коси са овим предлогом закона. Интересантно би било и видети како корисници добијају већу контролу над садржајем који постављају. Тада би и она стара Интернет пословица да једном објављено више не може бити избрисано полако отишла у заборав.

Када сте последњи пут листали свој тајмлајн? Свој зид на Фејсбуку? Сећате ли се шта сте написали прошле године? Ако се не сећате, Фејсбук се сећа. Ја се сећам да је чак имао и опцију да са стране прикаже статусе "на данашњи дан" од претходних година. Сећам се, јер сам то видео код друга. Док сам ја био на ФБ-у, тога није било. Кад сам брисао свој зид, један по један статус, Фејсбук је имао памћење од годину дана. Пар месеци касније, када сам опет отворио свој зид (овога пута да бих водио страницу овог блога), провалио сам да се Фејсбук сетио ствари којих се тада није сећао - побољшало му се памћење. Тада сам схватио да никада ништа није ни заборавио.

Некадашња Jungle Queen, сада Џунглица, имала је баш невољу с брисањем налога на твитеру. Хтела је да обрише сваки твит, да отпрати све људе које је пратила и да дезинтегрише налог. Овако нешто је ужасно заморно и споро, чак и аутоматизованим процесом, бар што се тиче алата који су тренутно у понуди и не плаћају се. Уз мало програмерског знања и уколико не дође до twitter api limit exceeded, могуће је (можда) направити скрипту која би то фино урадила.

Да ли сте ви икада покушали да нестанете са неког сервиса? Каква су вам искуства? Шта мислите о новом предлогу европског закона, а шта о новој Гугловој политици?

23. јануар 2012.

Касним, касним

Али никад није касно за неке ствари, па ни за овај текст. Јесте да није изашао у 8, него га пишем у 23, али не без разлога. Свеједно, да сад не улазимо у то.

Пре неког времена твитнуо сам како оном клинцу из ГСП-а дам бонус 20 динара за креативност увек кад уместо "Лепа је, лепа, равне јој нема" отпева "Лепа је, лепа, раме нема". Не знам зашто волим те бруталности и не знам колико ми тако нешто служи на част, али мене увек орасположи. А за креативност - није лепо чуо текст, погрешно је научио, и тако пева сваки пут. После сам приметио да иде с још једним старијим ликом и да певају исто.

Не волим што тако зарађују за живот. Али, они су прихватили да живе тако, сваког дана или кад им понестане пара упадају у бус, отпевају три песмице на свој начин и испросе неку кинту. И живе. Не жале се на немаштину, кад добију нешто - захвални су, пред излазак из буса преброје шта имају и понекад су весели као да су згрнули цело богатство. И живе. И не жале се.

Нас двоје смо данас прошетали и успут причали о којекаквим насумичним стварима, како то обично бива. И наишао је пас, прошао туда. И ја запевах, у његово име: "Не бој се, нећу ти ништа". Она додаде на то: "Треба ми раме за жвакање". И онда смо закључили како је дошло до тога да је она лепа, лепа, а раме нема. Напао је луталица пас, певајући ову слатку песмицу. А пас се окренуо и погледао у нас са чуђењем. Како то обично бива.

И то је то. Извините што касним, успавао сам се данас. Биће боље. Важно да нисам пропустио понедељак!

22. јануар 2012.

Протести, одлагање, тужбе

Богата недеља за нама у онлајн свету, бар што се тиче ствари о којима сам већ писао.

Битне ствари:

- SOPA је скинута с дневног реда на неодређено, вероватно је гурају на дораду, па ће покушати поново. Помрачење, петиције, и још пар ствари уродиле су плодом за сада.
- Megaupload је угашен, Анони су спровели своју највећу акцију икада, Megaupload је поново подигнут, на другом серверу.
- Станфордови курсеви заказани за 23. јануар померају се на неко време, док се, како кажу, среди администрација.
- СОКОЈ прети тужбама свима који позивају на бојкот музичког динара, укључујући Млађана Динкића. Александар Благојевић јавно позвао на бојкот све грађане.

Да кренемо редом.

PIPA још није мртва, али SOPA је за сада угашена. Пошто се издешавало све што се издешавало. Прво су хиљаде сајтова, од којих су водећи, рецимо, Wikipedia (због које је било највише галаме), Google, reddit, WordPress, Boing Boing и блог који управо читате (:Р) онемогућиле своје функционисање на један дан. То је изазвало поприличну галаму, нарочито што се Википедије тиче, јер она просечном човеку треба 20 пута дневно за све и свашта. Много потписа на више петиција, мејлова, телефонских позива и приватних посета сенаторима допринело је томе да подршка овом злочиначком закону буде оповргнута. Чак и неки спонзори су се окренули против њега.

Не лези враже, FBI и министарство правде САД одлучили су да покажу ко је газда. И показали су. Без SOPA, дан касније, угашен је Megaupload, а двојица власника ухапшени на Новом Зеланду по њиховом налогу. Ако одете на megaupload.com, прочитаћете за шта их све терете. Ово је наишло на бурну реакцију Интернет јавности, предвођену Анонимнима, који су врло брзо организовали DDoS напад на терористе. Те ноћи било је практично ратно стање, на твитеру (који је скинуо водеће хештагове са трендова) могао се пратити напредак. Пали су (извор): Department of Justice (Justice.gov), Motion Picture Association of America (MPAA.org), Universal Music (UniversalMusic.com), Belgian Anti-Piracy Federation (Anti-piracy.be/nl/), Recording Industry Association of America (RIAA.org), Federal Bureau of Investigation (FBI.gov), HADOPI law site (HADOPI.fr), U.S. Copyright Office (Copyright.gov), Universal Music France (UniversalMusic.fr), Senator Christopher Dodd (ChrisDodd.com)
Vivendi France (Vivendi.fr), The White House (Whitehouse.gov), BMI (BMI.com), Warner Music Group (WMG.com).

Припрећено је гашењем Фејсбука ако се за два дана не обустави сваки корак ка доношењу SOPA. Колико је ово имало утицаја, не зна се, али у сваком случају, SOPA је одбачена до даљег. Борба се наставља.

Станфордови курсеви од јануара се померају на неодређено, и овај мејл могли су примити сви који су се до сада пријавили. Ја сам, конкретно, примио 2 - један у вези са ДАА (до сада преко 50000 пријављених), један у вези са Криптографијом (до сада преко 58000 пријављених). Све ово уз извињење, јер је, изгледа, дошло до проблема техничке и административне природе. Јасно, бесплатно дељење знања ће ускоро бити илегално у САД.

На домаћем терену, пошто је Млађан Динкић позвао на ревизију музичког динара и коефицијената под којим СОКОЈ наплаћује свој харач, СОКОЈ је с друге стране најавио да ће тужбу поднети против сваког, макар био и званичник Владе Србије, ако буде позивао на непоштовање овог закона. Убрзо потом стигао је одговор капетана Пиратске партије Александра Благојевића у коме позива све људе на бојкот, уз образложење које можете прочитати на линку који сам оставио. На истом линку је и гомила материјала зашто све ово није добро и које су идеје да се проблеми те природе реше.

Толико у данашњем недељном извештају. Хвала на пажњи!

19. јануар 2012.

Кога сопа пипа?

Све нас, драги моји људи. Вас који читате, мене који пишем, оне који су потписали јуче и они који нису.

Кажу да би свет стао кад би се Интернет угасио. Зато је и направљен тако да не може да се угаси. Међутим, у пракси се показало да тамо где нема Интернета, између људи постоји већа блискост и потреба да буду једни с другима. Управо због тога је и успела она револуција у Египту прошле године.

Узмимо за пример Википедију. Кад је нема, људи су у тоталном хаосу. Замислите данашњег студента да узме књигу у руке и потражи решење за проблем који решава. Надреално, зар не? Гугл, претрага, први резултат - Википедија. Отвори, прочита, сконта, реши.

Не могу рећи да нисам такав. Мислим, Википедији и не верујем увек и много, али ми је добра полазна основа за даљу претрагу и обично је при дну листа референци (не знам да ли ви то примећујете, али мени баш служи као листа извора од којих бих могао сазнати више).

И, није ово упутство за коришћење Википедије. Ни Гугла. Ни Интернета, у крајњој линији. Само сам хтео да кажем кога СОПА ПИПА. Баш све нас. Сваки сајт где је омогућено генерисање садржаја од стране корисника је потенцијална мета гашења. И онда би сваки могао бити black screen of death који смо данас тако често виђали свуда.

Ако вам није јасно, погледајте овај кратки едукативни видео са моје драге Кан академије. Схватићете, ако разумете.



И зато је јуче и овај блог био помрачен. Надам се да сте потписали петицију.

16. јануар 2012.

Животни рецепт из цртаног филма

Сетио сам се јуче ове песме. Уз њу сам се пробудио, уз њу сам се успавао.

Сад, кад боље погледате, то је оно што је мото овог блога. То је и мој мото, и оно што покушавам да усадим другима у главе. Држати се онога што је заиста битно, не бринути због небитних, непотребних, сувишних и непроменљивих ствари, не оптерећивати се стварима које нису заиста неопходне и уживати у животу у складу с могућностима.

То не значи да не треба ништа мењати, нити значи да треба све прихватити здраво за готово. Треба истраживати, усавршавати се, напредовати, али од живота не правити обавезу и мучење, већ прихватити све као једну велику игру. У игри званој живот важно је потући све бриге.

Цртани сам гледао одавно, више се и не сећам приче, али ми је ова фантастична мелодија остала урезана. Да не дужим.

15. јануар 2012.

Станфорд онлајн летњи семестар

Данас вам представљам онлајн курсеве универзитета Станфорд из неколико различитих области (конкретно, највише из рачунарских наука, али ту су и предузетништво, медицина, цивилно инжењерство, електроинжењерство и комплексни системи са укупно једном трећином удела).

У питању су бесплатне онлајн варијанте универзитетских курсева, у видео формату, уз додатак тестова и могућност постављања питања предавачима и другим студентима. Једино што не стичете је право да на основу онлајн курса добијете бодове на самом факултету. Све видео материјале можете гледати кад год желите, тј. варијанта гледања преноса предавања уживо није обавезна.

Курсеви почињу махом почетком летњег семестра, односно од друге половине јануара, а неки и касније, чак и крајем фебруара. За сваки појединачни курс отворена је страница за пријаву са детаљним информацијама о областима које се обрађују на курсу, предавачу који преноси знање, потребним предзнањима, често постављеним питањима, формуларом за пријаву и линковима до свих осталих тренутно доступних курсева.

Курсеви се држе на енглеском. Због интересовања за превођење на друге језике, постоји могућност да ће се појавити титлови на неким другим језицима, али не верујем да ће тако нешто бити подржано за српски. Дакле, опет је потребно познавање енглеског језика на основном нивоу уз добро познавање терминологије предмета који се изучава.

Ево како су курсеви подељени (по курикулумима којима припадају):
Посетите ако вас нешто интересује, проверите да ли вам одговара и пријавите се док још има времена. Ако се питате о мом избору, пријављен сам за криптографију и теорију игара, мада би ми добро дошле још неке ствари, али не могу постићи све због осталих предмета на факултету. За крипто сам се пријавио више из радозналости, да бих упоредио њихов начин рада са нашим. О теорији игара у принципу знам врло мало.

Да додам да никад није касно за усавршавање и учење нечега новог и надасве интересантног :) Само упрегните вољу, и на коњу сте!

12. јануар 2012.

Деда бабу гледа

или Како да пронађете инспирацију

Дошло време за насумични текст. А ја насумично пустио мисли, и немам појма шта ћу. Оно, радио сам нешто јако интелектуално, и већ уморан и никакав треба да напишем нови текст. Отклањање грешака је најинтелектуалнији део програмирања, а ја стигао и да напишем програм и да отклоним грешке у само неколико сати.
... Само неколико капљица уља за припрему помфрита? Колач у тигању? Немогуће!
И тако почео да тражим инспирацију. Прочитао сам и један текст о отклањању анксиозности. Није то лоше, мада опет ништа ново нисам сазнао. И онда ми наједном у глави крене песма:
Деда бабу гледа, а баба му не да, деда бабу гледа, а баба му не да...
Прочитам текст песме, и наједном се пронађем у оном делу кад баба каже: "На сунцу си много био, сладолед се истопио". И тако сам добио инспирацију.

Мислим, ово све нема никакве везе с мозгом. Има, заправо. Мозак ме некако навео на ту песму, а да немам појма како. Нисам је чуо већ вековима. Заправо, никад је нисам ни чуо у целости до данас. А иначе сам је чуо можда два пута у животу највише. Само тај пусти рефрен...
Деда бабу гледа, а баба му не да, деда бабу гледа, а баба му не да...
Просто невероватно како ти се ствари уврте у главу. Стварно си као врућ восак док си клинац.

И тако, да не дужим. Ово је био насумични текст. Бесмислен, тотално. Јер да сам стварно хтео да, не дај Боже, пишем о млохавој ћуни, као Чоловић, ја бих дрпио песму од Хладног пива. Али не, ја сам хтео да пишем о сладоледу. Јер сладолед није никакав кад се истопи на тањиру уз палачинку. Али уопште није лош кад се истопи у гомили чоколаде, плазме, пудинга и којечега. Живео сладолед!

А, ево вам и песме, ако баш хоћете да је чујете. Не одговарам за дојке у позадини.


09. јануар 2012.

Боље лечити, него не лечити

Истинита прича, која би се у једној сложеној реченици могла рећи: "Имао ја 28 зуба, а сад имам 27". Још ми нису умњаци израсли, не знам шта им је.

Углавном, ретко људи воле да иду код зубара. А и што би волели? Свеједно, ја сам као клинац, као већина клинаца, зазирао од зубног лекара. И поред финог осмеха, није да нисам имао проблема с неким зубима. Но, то сам све некако средио пред одлазак на факс. Све, осим једног. Доњег левог шестог, покој му души.

Сад, није се ту могло много шта урадити. Рекли су то они мени одмах у старту. Па опет, докторка у ЗЦ Параћин није хтела да га вади. Мислила је да би ми то у Београду могли средити, јер код нас на централном истоку немају сву расположиву опрему као овде. И тако је смислила да ми остави лек, а ја да се јавим некоме кад одем на факс.

Лепо је то она смислила, паметна жена. А ја, будала, чекао, и чекао, и чекао. Лек је испао, ја сам одлазак одлагао. Трајало је то пар година. Без икаквих болова итд.

И кад сам ја доћеро цара до дувара жваћући гуму за жвакање, дувар заболео. И није престајао. Први дан, све више, док не одох напокон увече у "Мажестик", захваљујући Јовани (@ZlaPatofna) и њеним крајње пријатељским (а професионалним) саветима (ево, опет јој се захваљујем што ми је тако брзо помогла да се снађем :)). И стави доца мени лек, а мени не престаје. Једва преспавах ноћ. Сутрадан опет на њихова врата, докторица погледа и каже да нема друге, мора да се вади. Ишао сам и на снимање, разговарао са још пар људи - не вреди.

Вађење је било прилично болно, да ли због упале или не знам чега, дупла доза анестезије убила је све у мени, али зуб је остао жив. Издржао сам, као Рамбо кад себи сагорева рану, јуначки. Драо се, шутирао, али су уста остала отворена и на месту. Јес' да су ми после сузе ишле пет минута и да сам се тресао као прут од трауме, али јбг. Фина докторка нека, дала ми и миришљаву со (мирисала је на алкохол, али шта год xD). И одлежах тамо десетак минута.

То је било још прошле године. А нема ни месец дана. Поента приче је - ако већ нисте спречили, боље је лечити него пустити да пропадне скроз. Не само зуб, него и било шта друго. Неке ствари се не дају вратити.

08. јануар 2012.

Патрикови видео туторијали за математику

Дошло је време за недељни пост, у коме сумирамо недељу са научне, техничке, технолошке и едукативне тачке гледишта. Прошла година је за научнике и њихове фанове била врло бурна, ова ће вероватно бити још бурнија, и то ћу вероватно и ја испратити. Међутим, да се не задржавам на небитним стварима, данас вам представљам сајт на коме вас Патрик учи како да радите све оно што до сада нисте умели баш најбоље, а односи се на математику.

Сајт ми се појавио међу мејловима, проследио ми га је Иван (@E_dd_ie), а име сајта је PatrickJMT, где JMT стоји за Just Math Tutorials.

Туторијали су тренутно подељени у категорије: алгебра, аритметика, математичка анализа, диференцијалне једначине, дискретна математика, линеарна алгебра, вероватноћа и статистика, тригонометрија и разно. Сви туторијали су у видео формату, окачени су на YouTube и приступ им је слободан. Једина могућа мана им је што су на енглеском језику, па бисте морали да се упознајете са њиховом терминологијом, те нису баш погодни ако не можете да пратите наставу на енглеском. С друге стране, језик математике су формуле, тако да би ипак требало да можете све једноставно похватати.

Иначе, Патрик о себи каже да је 8 година предавао математику на универзитетском нивоу, а 15 година је подучавао. О вама каже да вам је потребно само време, стрпљење и много вежбе. Па, шта чекате? Само напред :)

05. јануар 2012.

Јутјуб клинци

Данас је четвртак, дан за насумични текст. Насумични текстови служе да вам привуку (или одвуку) пажњу неким стварима који нисам могао сврстати ни у животну филозофију (понедељак), ни у науку и технику (недеља). Наравно, могуће је да ће неки од насумичних текстова ипак бити из једне од ове две категорије, можда чак и њихова комбинација. Зато се и зову насумични. У даљим текстовима осим речи "насумични" могуће је да ће се појављивати и реч "рандом", или нека трећа коју успут можда смислим.

2012. је. Вама је 13, 19, 30, 45 година и слуша вам се нека добра стара песма. Укуцате њен назив на јутјубу, појави се, прочитате опис, уживате у музици. Док сте већ ту, да прочитате коментаре...
  1. Лајкујте ако слушате ово у 2012.
  2. Ја имам 10-13-15 година и само ово слушам. Моји вршњаци немају појма шта је добра музика.
  3. Жалосно је како данашњи клинци не знају шта је добро, само слушају гранд и трују се глупостима.
  4. [допишите сами]
Прескочио сам све коментаре који имају везе са текстом песме, све смислене коментаре и све коментаре који се тичу верске и националне мржње. Трололололо...

Није да ме нервира, више бих рекао да је клинцима данас дефинитивно потребно више пажње. Не мислим на то да ли слушају гранд или рокенрол или шта год. Коментари типа овог под 2) су сигуран знак да су деца:
- жељна пажње и запостављена, па хоће да их други похвале како су паметна што слушају добру музику
- горда и препотентна, па хоће да сви знају како су она суперинтелигентна и надмоћна над својим вршњацима јер њихови вршњаци "немају појма"

С друге стране, имамо оне под 3) који некад долазе од клинаца, а некад и од старијих који сматрају да је свет пропао кад је "пропао" рокенрол. Чијом је заслугом пропао рокенрол? Да није заслугом тих клинаца који данас слушају мега-диско, а у време кад се све распадало још нису били ни у мамином стомаку? Не волим да генерализујем, али морате признати да су ваши вршњаци у многоме утицали на то шта сам ја слушао и шта ће моја деца слушати. А и ви сте утицали на своју децу. Или нисте?

Ови коментари под 1) су донекле и симпатични, јер показују да рокенрол (или шта год то било) заправо није мртав док су му деца верна. Па ипак, бесмислени су, јер испливају на врх, а неки вредан коментар падне на дно.

Размислите како утичете једни на друге. И наставите да стварате добру музику. Рокенрол је "умро" само зато што је већини дупе зинуло за паре и престали су да стварају праве ствари. Јесте, мора од нечега да се живи. Не мора од тога. Радите нешто друго, свирајте и стварајте из задовољства. На крају крајева, то је оно због чега музика и постоји. И то је начин како се права музика ствара. Ако хоћете паре, преселите се у фолкере.

И васпитавајте своју децу да уместо гордости шире љубав и толеранцију. Музика није ту да уништава, већ да спаја.

02. јануар 2012.

Савршена стварност

Осврнем се, понекад, на поднаслов блога. Знате ли причу о њему? Настао је негде у оно доба када сам упао у проучавање свакаквих животних мудрости, источњачке филозофије, медитације, слободног духа и томе слично. Негде у то време био је актуелан и феномен "365 лепих дана" и форсирање оптимизма које су неки осуђивали, многи хејтовали, а други прихватали као неминовност живота у Србији.

У то време, изнад свих текстова, а испод наслова, стајала је "порука дана", реченица која је била нешто као савет из колачића судбине, или томе слично. Порука је промењена више пута, да би на крају била сведена на оно што сада пише.
Креирајте савршену стварност за себе и уживајте у њој.
На последњем драстичном редизајнирању блога, одлучио сам да то постане мото којим ће се блог водити, и текст је прешао у поднаслов.

Постоје разни људи, свако од њих има свој живот. Не постоје два иста живота. Сваки живот зависи од неких других. Универзум је једна велика хармонична целина, и наши животи су део те хармоније. Све што се дешава, дешава се да хармонија не би била нарушена. Хармонија је савршенство.

А шта је ваша савршена стварност? Како је креирати? Мислите о томе. Дубоко мислите о томе. Дубоко мислите само о томе.

Размишљајте о томе док сте у шетњи, размишљајте о томе док путујете, размишљајте о томе док разгледате излоге. Размишљајте о томе пред спавање, или за време оброка.

Да ли знате шта вам је заиста битно? Да ли сте препознали без чега бисте сутра савршено добро могли да функционишете? Ја вам нећу дати никакве смернице, оне су за свакога другачије. Уместо тога, мој задатак је да вам дам задатак и да вас наведем да размишљате.

Јесам ли ја решио тај задатак? У теорији - да. У пракси - не још. Зашто? Зато што решавање тог задатка захтева време. Не 10 минута (да скокнем до тоалета), не 4 сата (да одрадим испит), не годину дана (да дочекам рођендан). Решавање тог задатка траје целог живота. Коначно решење не постоји, постоје само довољно добра решења. Мењаћете услове и параметре сваког дана. Можда ћете нешто убацити, можда ћете нешто избацити, нешто изменити. Није то важно. Важно је остати на истом путу, корачати само право и имати исти циљ у глави. Креирати савршену стварност за себе и уживати у њој.

01. јануар 2012.

Нови режим рада

Пре свега, поштовани читаоци, срећна вам Нова година, да сте ми живи и здрави и да остварите све своје амбиције за ову годину. Ако немате ама баш никаквих амбиција, брзо набавите неке, живот не чека!

Ово је први, такорећи почетни, текст у овогодишњој серији. Ова година је преступна, има 366 дана. Да прорачунамо:
366 = 52 * 7 + 2; 7 = 3 + 4; 52 * 3 + 2 = 158
Ако се нисам зезнуо у прорачуну, дужан сам вам, после овог, још 157 текстова ове године. У овом тренутку делује ми амбициозно. Па опет, ево шта статистика каже:
ГодинаБрој текстова
200840
200974
2010215
2011108
просек 08-11109.25
просек 10-11161.5
Одавде се види да сам највише писао у 2010. години, и да сам тад далеко премашио 157 текстова. Такође, ако не рачунамо прве две (тј. годину и по, с обзиром на то да је рођендан блога 6. јун), у просеку сам писао 161 и по текст годишње. Чак и у овој години у којој ме је више пута стрефила лењост, постигао сам у просеку један текст у 3.37 дана. Из свега овога дефинитивно се може видети да ми је оптимум између два и четири текста недељно, па сам решио да узмем средину.

Наравно, све ово са статистиком урадио сам накнадно, када сам већ донео одлуку да ћу писати три текста недељно. Ето, и научно сам поткрепио свој овогодишњи план.

Приметите да сам за два дана која су "вишак" такође наменио текстове. Први дан 2012. је недеља, последњи је понедељак. Распоред часова за ову годину је:
ДанБлог
ПонедељакШтриц-штриц
УторакNoob C Coder
СредаNoob C Coder
ЧетвртакШтриц-штриц
Петак:7
СуботаNoob C Coder
НедељаШтриц-штриц
Евидентно ми радна недеља за овај блог почиње у понедељак, а за онај други у среду.

Ето, сад кад сте обавештени, знате шта да очекујете од ове 2012. Пријатно читање!

Blog Archive