16. децембар 2011.

Срећна Нова 2012.

MMXII
Првог јануара 2012. почиње нова сезона на овом блогу. Ја то најавио данас. До тада ће блог бити у припреми. И даље ћете бити у могућности да прегледате старе текстове, али до краја децембра (тј. ни у наредних 15 дана) неће бити нових текстова.

Какво изненађење спремам? Никакво. Заправо, само сам решио да натерам себе да у следећој години пронађем свој темпо писања. Пробаћу да објављујем три текста недељно, у тачно утврђено време. Ово ће ме натерати да радим много више и одговорније него што сам до сада радио, а да опет имам времена за одмор. На идеју сам се, поред зилион других текстова, коначно решио уз кафицу која ми свакодневно на мејл стиже од Бранчестер (Јунајтед). Раније ми је деловало да је поштовање одређеног распореда сувише тешко, али су ми њене кратке форме показале да је то заправо јако једноставно, када се има у виду забава и радост коју сваки нови текст доноси.

Поштовање оваквог распореда на два блога паралелно натераће ме да останем у форми и професионално, и блогерски. Поврх свега, биће ми задовољство да натерам себе да блогујем поново, не схвативши то као обавезу, већ као професионалну дужност.

Хвала и свима другима чији су ме текстови инспирисали на то. Између осталих, ту је Ива Танацковић која је такође прошла кроз сличан подухват објављујући по један текст на дан, као и незаобилазни Darren Rowse, о коме би његови текстови рекли много више од мене.

01. децембар 2011.

Немој, Миле...

... ништа политички...


Престао сам да пишем. И то ме, онако, поштено копка. Смањио ми се речник, изражавам се чудније него икада, и баш ми недостаје. Недостаје ми оно време кад сам био блогер у повоју. Сад имам 60-ак читалаца (напамет то кажем, нисам ни гледао статистику већ пар месеци) и један текст у месец дана. Бескористан текст.

Заправо, више и нисам неко ко изражава своје мишљење за које га нико није питао. Једна од основних особина класичног блогера је да увек има став о свему, и да га јасно и континуално изражава и стоји иза њега. А мене ухватила нека апатија, нити ме брига за ствари око којих се блогери расправљају, нити имам став о неким глупостима које су претерано глупе да бих имао икакав став о њима (осим да су глупе и неинтересантне).

Е сад, људи се кроз сукобљавање ставова свакодневно здружују, зближавају, формирају групе, удружења, партије, трте-мрте, углавном после неког времена заједничког деловања покаже се да су били у праву и да су успели. А ми, што ћутимо и не изражавамо своје мишљење о свакој глупости, или сматрамо да је нешто превише маторо да би се о томе писало, или да је наш став само још један од многих који су на исти калуп, и кога уопште брига за њега - стагнирамо, стојимо у месту, не дружимо се ни са ким, и питамо се шта ће бити сутра. А иза свега тога је нека очајничка љубомора и жеља да се прикључимо том свету.

Рекле би бабе: "Ти би, сине, да се је*еш а да ти не уђе - неће то моћи". Па да, тако некако.

Тапкам у месту. Додуше, дешавају ми се неке друге ствари. Али опет - тапкам у месту и у тим другим стварима. Ангажујем се на нечему што је минорно, и што се чини да неће бити нека одскочна даска за даљи напредак, бар не превише. Неки траже посао, неки праксу, ја учим, програмирам мало, читам неке текстове, прегледам тајмлајн и зујим у празно. И све се нешто надам да ће од тога бити вајде у будућности.

Љубав ме и даље покреће. Овог пута, коначно, остварена :) Али нећу о томе. То је наша ствар.

Тадић прекинут доласком Новака. Јелена и Цеца прса у прса. Пала магла, клизав коловоз.
А шта ја ту могу?

Барикаде и даље на Косову. Руднику олова и цинка проглашено банкротство. Пад животног стандарда. Закони небулозни.
Зашто на томе не раде?

Ја бих, можда, али сам само један обичан миш. И нисам паметан. Јер су сви паметни док им дужност не допадне шака.

Blog Archive