06. новембар 2011.

Програмски језик C од нуба за нубове

И, оно што се збивало у мојој глави пре пар дана, коначно је експлодирало. Услед нечега што ми је скренуло пажњу са кодовања и теорије информација (у даљем тексту: "кити"), бацио сам се на тражење одговарајућег домена, те креирање новог налога на GMail-u, Twitter-u и Blogger-u. Заклети сам блогераш, не могу онај бесплатни вордпрес. Можда једног дана, кад не будем ишао на бесплатно.

И тако је настао Noob C Coder, ваш ресурс једноставних а интересантних проблема писаних у језику C, са објашњењима тамо где је потребно - практичне примене устаљених школских задатака, са имплементацијама или платформски независним, или одрађеним и за Windows и за Linux. Цео блог је на енглеском језику (жао ми је, али перспектива блоговања о C-у за регионално тржиште није баш велика / могуће је да ћу у будућности објавити неки e-book на српском). Уосталом, претпостављам да већ знате бар основни енглески ако кодирате у C-у, мада ко зна, свашта сам виђао.

Сви кодови биће open source, за све критике, коментаре, похвале, предлоге (о дизајну, темама, исправкама) био бих вам захвалан. Блог је отворен тек јуче, и трудићу се да га редовно допуњујем, у складу са слободним временом (дакле, више нећу ни имати слободног времена). Ако желите да се укључите у рад, тј. да допринесете својим прилозима, за сада вам не могу плаћати, али ако постанемо профитабилни једног дана - зашто да не. Имаћу у виду ко је био са мном од почетка :)

Дакле, блог је на адреси http://noobccoder.blogspot.com/, а можете запратити и званични твитер налог @NoobCCoder. Поздрав! :)

04. новембар 2011.

Демотиватори и шта против њих

Поглед од јутра бацим на тајмлајн, то ми је стандардно укључивање на почетку дана. Укључује се мозак, укључује се рачунар и заједно функционишу.

Видим шта има у скроз левој колони, бацим неки јутарњи позитива твит, погледам десно у инфо и вести колоне и налетим на гомилу негативних ствари. Погледам само оно што је најважније, али углавном све саме лоше вести од јутра.

Запитам се како је људима који се буде уз телевизију и новине. Гомила шаренила, речи које вам се урезују у меморију... Ово поскупело, онај убијен, она се убила, овај претио ономе, тај и тај оптужен, та и та злостављана... И, што више читају, све се горе осећају. У најави виде грозан дан пред собом, који само треба преживети некако.

Морам рећи да је све то једна погрешна перспектива. Људи се примају на лоше вести, и онда су демотивисани, и немају воље ни за шта, и само желе да преживе. Погрешно. Не знам, мени је то демотивишуће на пар минута, а онда - живот иде даље, и мотивисан сам још јаче да исцрпим све што могу из данашњег (или било ког) дана. Изолујем се, преживећу ако будем неинформисан о стварима које ми нису битне; неке опште ствари сазнам из наслова, прочитам опширније само оно што ме интересује, и кроз десет минута већ сам оран за нови дан. Зашто?

Време тече. Скоро ништа што се десило неће утицати на мој радни дан. Замислите, у овом тренутку се дешава небројано много ствари на свету; оно што мене заиста дотиче је на нивоу статистичке грешке и то је оно што ми је најбитније. Увек издвојен од света, на ствари гледам позитивно; ствари које некога демотивишу, мени су само подстрек да урадим најбоље и дам све од себе док још имам времена.

И тако... Не обраћајте пажњу на оне који вас покушавају демотивисати. Ако већ морате да се сретнете с њима, потражите позитивну страну у томе. Само негативни људи могу у свему видети само негативно. Ви то нисте, зар не?

Степен корисног дејства

Рад је од човека створио магарца.
Приметили сте да ме ових дана нема. Можда и нисте, пошто ме нема. Кажу да је ваздух добро чувати пре него што га угледамо. Неопходност воде уочимо тек кад останемо без ње. И тако даље.
Кога нема, без њега се мора.
У међувремену, нисам био ни на каквом интересантном послу о коме бих вам сада причао. Заправо, прилично дуго сам пресипао из шупљег у пуно (из главе у рачунар), па сам сад морао нешто да оптимизујем. Оптимизација се свела (пошто ме мрзело да купујем било шта) на претрагу, архивирање потребних фајлова, брисање непотребних и то је доста средило стање на мом чврстом диску. Онда сам решио да поново ставим у функцију линукс, овог пута игла је пала на Linux Mint верзију 10 (јер мој напаћени XP није лепо преснимио фајлове, па је десетка остала на флешу уместо да се сними једанаестица). Погађате да се сада осећам сјајно.

Знате, пре пар сати сам на пола сата морао да се вратим у прошлост. Сконтао сам да сам губио страшно много времена на виндози, док она одрађује све своје послове и тумара по диску без икакве потребе. Ово сада је потпуно ново, чисто, функционише, а и интересантно је, морам признати. Стално нови изазови :)
Онај ко се не бави немогућим стварима, није довољно hard-core. *
Без панике сам приступио инсталацији свега што ми је овде требало. И, покушавајући да на сваки могући начин ове године избегнем java програмирање, коначно сам пронашао систем који ми одговара. У моје залуђеништво за језик C (а од лета помало и Linux), као и све оне концепте отвореног софтвера, савршено се уклопила библиотека freeglut. После само мало интуитивног проучавања кода који сам такође нашао као пример, ускоро сам OpenGL искористио за графички приказ рада Грахамовог алгоритма за конвексни омотач. Ето, ништа није немогуће, успео сам после да исто инсталирам и на виндози, специјално за @aleksandar6630, те да га компајлирам. Ради и тамо, исто као и на менти :)
Није то тако лоше као што изгледа. **
Некако време брзо пролази кад се човек посвети нечему. Стижу нам колоквијуми, и ових дана ће бити све више учења и истинског рада. Осим факултета, желим да се посветим још неким стварима. Имам нешто у малом мозгу, али то треба разрадити. А треба остварити и неке сарадње. Наравно, ни љубав се не сме запоставити.

Толико. Очекујте новости, враћам се на сцену!

--

* - Парафраза речи које се (колико сам сконтао) приписују покојном Стиву Џобсу из једног приватног разговора, мени пренео колега Јокановић из друге руке.
** - Ко то тамо пева - једна од реченица које су ми остале у сећању.

01. новембар 2011.

Аршини

Аршини
Немој, сине, говорити криво
ни по бабу, ни по стричевима...


Настаде лудница. Не зна се ко кога којим оружјем. Ваљда се не зна прецизно ни због чега. Такви смо људи, кажу.

Сви меримо. Кога врага меримо, Бог свети зна. Углавном нам се мерила знају разликовати од случаја до случаја. Е, то је мука. Не можеш пропустити све кроз исто сито, но мораш неке на крупније, а неке на ситније, за сваког посебно.

И тако, кроз та мерења, отпадају једни овакви, други онакви, трећи пролазе... И онда се деси да се омане.

Свако мерење, учили сте то из физике у шестом разреду основне школе, има своју грешку. Ниједан мерни инструмент није довољно добар, па да смо га сами измислили у глави. Увек ће се неко ту провући где не треба.

А кад се провуче где не треба, па се покаже да се грешка одавно догодила, само што је занемарена (као што вас из физике уче целог века да занемарите ово и оно), онда крив ђаво. А није ђаво крив, криви људи.

А криви људи тешко могу да се исправе. Исто као и Дрина. Кад исправе Дрину, биће и сви људи, ваљда, прави.

И онда ће се сви мерити по истом. У'ватиш правац, па докле год досеже.

Blog Archive