17. октобар 2011.

Непознати моменат

У непознатом моменту нашао сам се у непознатом моменту. Нисам знао шта се дешава, када и како сам баш тада туда пролазио. Нисам знао ни како да реагујем, па сам реаговао на непознат начин. Непознати ентитети око мене са непознаницом су посматрали моју реакцију и, не верујући својим очима, упућивали се сви скупа раздвојени у непознатим смеровима. Окренуо сам се, коначно, и схватио да сви беже од непознате црне масе која се ширила иза мојих леђа. Непозната рука је пробала да ме шчепа за ногу, али сам већ увелико трчао испред ње непознатом брзином. Трчећи, прошао сам кроз непознате пределе, упознао тајновите и непознате шумске и планинске стазе непознате дужине. После непознатог броја сати трчања, коначно сам стигао до непознате пустиње и, роварећи кроз песак, налетео на непознат симбол нацртан на великом кружном плеху од непознатог материјала. Стао сам на плех и он се наједном преврнуо, пустивши ме да упаднем у тунел непознате дубине, и песак да ме затрпа. Плех је тада остао да стоји усправно и на њему је писало да ту почива

13. октобар 2011.

Денис Ричи

Image attribution: boingboing.net

Последњи поздрав човеку који нас је све задужио, без кога ни покојног Стива не бисте онолико жалили. Слава му и хвала.

exit(0);

09. октобар 2011.

Понекад се питам

  • да ли вам недостајем. Свет постоји и без мене. Кога нема, без њега се мора, кажу. Можда се и не би морало, да тај сам не одустане на свом путу. Свеједно се може. Навикли смо да остављамо људе иза себе и да идемо даље.
  • да ли сам у праву. Кад помислим да је све ово трајало тако дуго, и да је одједном престало, више не осећам ништа. Никакву тежину, никакво стезање срца, никакву језу, никакве очи пуне суза, никакву кнедлу у грлу. Не знам чак ни да ли осећам празнину. Једно велико ништа.
  • како себи да објасним себе. Другима себе упорно објашњавам, неки ме схвате, неки не. Већина ме ипак прихвати таквог какав јесам. Не сећам се да ме неко скорије одбацио. Свеједно, ја себе никако да прихватим. Увек ме гризе неки црв, чланковити, онај што те добро очеше док се кроз тебе провлачи.
  • докле ће трајати. Из неког разлога, не престаје никако, иако сваког трена очекујем. Шта очекујем? Црно. Или бело. Без бола, без патње, без адреналина, без страха, без љубави, без суза. Само, и тек тако. Крај.

Blog Archive