22. јул 2011.

Још једна незапочета прича

Тих дана му је понестајало повода да настави да живи. Често су му се дешавале сличне ситуације, ни ова није била ништа посебно, осим што је, сама по себи, била најмлађа. Није волео да оставља ствари недовршеним, радије је бирао онај пут којим се ређе иде - кад би увидео да у нешто не верује довољно, не би то ни започео. Баш зато је често и био у сличним ситуацијама.

Мало му се вртело у глави од свега; од свих људи које је у последње време видео, са којима је причао и делио оно што му је преостало после последњег пожара који му је уништио све. Дружио се с разноликим светом, виђао је којекаква чудеса, али ништа му није било интересантно. На крају крајева, шта је он имао од тога? Увек би наставио да хода даље. Кадикад би само застао, окренуо се и загледао у оно што је оставио иза себе. У прве дане би му и која суза знала потећи, иако је стајао чврсто и увек одлучно настављао даље. Временом је и то престало. Само је настављао да хода.

Некада су му замерали што је тако отуђен. Волео је ноћ и кишу. Волео је када остане сам на свету и миљама около не види никога. Волео је да се губи у вировима које би тада имао у глави. Са људима око себе то није могао; од превише буке, свађа, смеха или само нечијег присуства губио је свест о себи и претварао се у духа. Људи су били једини облик постојања који није могао поднети.

И те ноћи је ишао даље. Осетио је хармонију с природом; овога пута природа му је дала све своје најбоље - ноћ, кишу, понеки гром негде у даљини, тек као знак распознавања. Подарила му је самоћу и слободу. Био јој је бескрајно захвалан. Ходао је, не знајући ни сам колико дуго. Није познавао време. Некада су му минути трајали као вечност, а некада је сатима гледао у једну тачку, мислећи да је тек стигао.

Ишао је, а мисли су надолазиле. Око њега се играо ветар, а у глави су му дивљали усковитлани таласи. Један поглед на муњу у даљини као светионик му је указао пут до оне ноћи. Зар опет? Није могао да поднесе сећање на онај поглед, усне, врат. Кроз маглу на таласима одјекивао је познати смех. Некада милозвучан, сада га је прогонио као онај језиви смех кловнова којих се још као мали бојао. Муње бејаху све ближе. Ветар више није био обичан несташник, већ је намерно ломио гране околних платана. И киша, коју је толико волео, постала је претешка за његов шешир. Хотећи да побегне од свега и да смири буру у глави, журним кораком ушао је у један још увек отворен бирцуз.

Déjà vu. Окружен дебелим типовима у прљавим мајицама, галантном господом у штофаним оделима и јевтино обученим ноћним дамама које су га ту и тамо радознало загледале, увукао се до шанка. Не скидајући капут, свилени шал, чак ни шешир са кога је још увек цурила киша, затражио је чашу минералне воде. Ни за њега уобичајено, ово хладно пиће нанело је оштар ударац ковитлацу у глави и наједном се све смирило.

Присуство других сада му није падало тако тешко. Није му представљало проблем ни сећање на њу. Фрагменте који су наилазили слагао је у редове и колоне, као коцкице. Сваки је детаљно прегледао и спустио на место које му припада. Делић по делић, на крају је увидео да нешто врло важно недостаје. Загледао се у преостале мехуриће на дну наискап попијене чаше. Напокон је завукао руку у џеп капута и извадио испресавијану хартију. По ко зна који пут пажљиво је ишчитао свако слово. Коначно је комплетирао слику. Оставио паре за цех и изишао.

Од све буре у глави, као резултат слике коју је сложио, преостао му је страх. Њен страх, његов страх. Страх да би могло успети, страх да неће успети. Страх од почетка. Страх од краја. Сада је све то била само још једна пропуштена шанса. Ко зна да ли ће је икада поново видети. Ипак, више него икад, веровао је да би сада сигурно било другачије, да би коначно нешто у животу започео.

Киша је одавно престала, небо је било ведро. Сунце се помаљало на хоризонту. Привукао га је мирис свежег пецива.

- Кифлу, обичну.
- Двадесет динара.

Blog Archive