30. јун 2011.

#SMDay 3: О успешној стратегији продавања

Ова прича заиста нема превише везе са друштвеним мрежама, али се може успоставити аналогија. На крају крајева, друштвене мреже не морају увек имати везе са Интернетом. Односно, некада нису морале имати...

Замислите једну мапу, и на њој исцртане линије између Вас и особа које познајете. Линије које сте исцртали су гране једног графа, чворови су особе. Овакав граф често моделује и односе на друштвеним мрежама.

Него, да се вратим на тему. Седимо Ћики и ја јуче на улазу у Кнез Михаилову из Сремске. Знате, има оних контејнера тамо, па има онај зидић, па бетонске коцке... Е, на тим коцкама седимо. Млатимо неку празну сламу, што о порнићима, што о математици, што о оружју, што о комунизму и плановима за светску доминацију. Стандардна прича.

И прилазе нам две слатке девојке, једна мало слађа но друга (то смо после приметили), обе речите, са осмехом на лицу и - честиткама у рукама. Знате, оне честитке за помоћ... сад ћу вам рећи (узима честитку и чита)... Дневном боравку за децу и омладину са сметњама у развоју Обреновац. Заслужују помоћ, свакако.

Ћики без лове тотално, ја имао још шестсто динара што ми остало од маркице за превоз. А оне све на фињака, прво да те питају за здравље, те да ли си вољан (што се после на фињака исто претворило у "мораш, од обе"), осмех, причица... Она има још 3 комада, ова друга лепа има 9 (тотално нелогично, или логично у другу руку, после смо то размотрили). А ја као ја, кад ме ухвате у шему за помоћ, не могу да одбијем.

Елем, рекох не могу да узмем од обе, јбг, требају ми паре (...за пиво после xD) Ма, хајде, као, изабери. И узмем ја једну лепу жуту, на којој Душко замишља пенетрацију а Лола једва чека (и о томе смо дискутовали после, порнићарска деформација).


А колко то дође, 200? Рекох, једино ако има да ми врати кусур од 500. Она лепа се развукла по Кнезу да тражи кусур, ова елоквентна ми да честитку... И тако ти ја купим честитку за 200 динара, лепа дође, врати ми кусур и да ми још једну на поклон. Фино.

Једини проблем је што на честиткама пише да је цена 100 динара.

Порнићарска деформација xD

И то ми је било тотално симпатично. Толико да сам после, кад сам срео још пар њих, питао да ли могу да их питам нешто :)

Цуре дефинитивно знају посао. Она лепа је чак испала и фер :)

Наравоученије 1: увек има бољих продаваца магле од забленутог мене.

Наравоученије 2: купуј преко Интернета, постоји дугме Cancel, а физички изглед продавачице те неће деконцентрисати.

Наравоученије 3: ако продајеш, препусти купцу да одлучи колика је цена. Он боље зна од тебе.

Наравоученије 4: ако продајеш, поведи и лепу колегиницу са собом, упалиће.

#SMDay 2: О рангирању

Нешто актуелнија тема у домаћој твитосфери ових дана је рангирање блогова и корисника друштвених мрежа, такође позната као #toplistablogera. Анализу је (колико је мени познато) започео већини нас добро познат лик, господин Драган Варагић, а обухватила је целокупну регионалну блогерску и друштвеномедијску заједницу.


Ја о овоме не знам пуно, погледао сам табелу (више пута) и по неком мом искуству - тамо су углавном заиста познати и (претпостављам?) утицајни ликови из наше широке заједнице. Недостатак мог интересовања за тако нешто је:
1. и најосновније - нисам један од оних који би се икако могли наћи на листи
2. блогови са листе углавном имају нише које се мене не тичу, или ме јако мало дотичу с обзиром на оно чиме се бавим
3. ко год да је на тој листи, ја и даље знам кога пратим, чији рад ценим, и ко ме, на крају крајева, интересује.

Међутим, листа није ни намењена мени. Заправо, нисам ни сигуран коме је намењена. Претпостављам да су циљне групе новинари, пиарови, секретарице, трагачи за идејама или средствима и сви они којима треба информација с ким треба ступити у контакт и ко је релевантан за неку област. Ја то тако видим. Зашто?

Ако сте неки тамо лик (нпр. мој отац) који појма нема ко је сад ту релевантан и битан за шта, кога треба пратити, од кога ћете прво нешто сазнати и научити и кога тражити ако нешто појма немате а желите да знате - ова листа је за вас. Ако сте иоле истраживачког духа, на ове људе ћете лако набасати - они су свуда око вас. С друге стране, ако сте истог тог истраживачког духа, знаћете да са њихових сајтова дођете ко зна докле, до неслућених извора информација. С треће стране, ако вам се не свиди њихова концепција, начин рада, оно што говоре - листа вам ту ништа не помаже (осим да схватите кога не желите да пратите).

Ето, тако ја то видим. Поени, утицаји, јединице мере - све је то тотално релативно. Знам људе који прате мене, а за Нетокрацију никад нису чули. Њима сам, ваљда, ја утицајан, иако нисам на листи на којој, реално, и не заслужујем да се нађем, бар не у догледно време. Ако знате шта тражите и ко вам одговара - табеле вам дефинитивно ништа неће значити. А ако вам ипак због нечега треба, ту је и Блогодак, слободно приступите ;)

#SMDay 1: О цензури

Данас је Дан друштвених медија, на Твитеру #SMDay. Некада ми је ова скраћеница могла значити свега две ствари, ето, увели сте још једно. Углавном, ово је први у низу текстова које ћу данас објавити, а који садрже моју поприлично уопштену рекапитулацију актуелности последњих дана (или недеља, мени време, нажалост, све мање значи). Како је сваког чуда три дана доста, вероватно ћете препознати застарелост тема. Сигуран сам, пак, да неке теме не могу застарети.


Почећу од цензуре коју свуда у свету велики полако угуравају кроз мале вратнице. Код нас се много причало о томе када су МУП и Теленор потписали споразум о безбедности на Интернету, а који се односи на блокирање сајтова који садрже елементе сексуалног злостављања деце, у циљу спречавања ширења "илегалне дечије порнографије" (Дачић).

"Теленор је иницијатор споразума и показали су спремност да заједно са нама раде на решавању проблема илегалне дечије порнографије. Позваћемо и друге оператере да учествују у акцији, јер нам ништа не значи да покријемо само део Интернет мреже у нашој земљи", рекао је Дачић.


Резиме:
1. Дечија порнографија је свуда илегална (не контам зашто је нагласио то, али тотално је небитна та ситница)
2. МУП потписује споразум са Теленором ван било каквих законских аката - државна институција даје себи за право да некоме (у сарадњи са приватном компанијом чији су корисници грађани Србије) укида слободан приступ Интернету (који је уврштен у основна људска права и све земље потписнице Декларације УН о људским правима и Европске конвенције о људским правима (требало би да) омогућавају широкопојасни приступ Интернету) и поставља полицајце који ће вас надгледати
3. Не ради се на уклањању таквих садржаја са Интернета и хватању криваца (кривци се ту и тамо хватају, по томе је наша полиција позната, али то су заиста ретки примери)

Да се разумемо - било какво злостављање деце је најгнуснији могући злочин и заиста не постоји довољно добра казна за кривце. То је неоспорна чињеница и свако ко тврди другачије има неки проблем у глави (сећам се једног случаја да је старијем човеку који је одједном постао педофил пронађен тумор на мозгу, и када је он отклоњен - човек се вратио у нормалу; нажалост, то деци није помогло да избришу трауме). ЗАТО је важно борити се против овог проблема на свим могућим нивоима.

Међутим,
оно о чему причамо не може бити вид борбе против злостављања деце. Сакривање проблема НИЈЕ решавање проблема. Блокирање приступа тим сајтовима НИЈЕ начин да се решимо ЉУДИ који то раде. Заштитити нашу децу да не набасају на те сајтове? Како уопште једно дете може доспети тамо својом вољом? Треба радити на системској едукацији сваког становника ове државе; не, сваког становника света. Деца морају знати како се треба понашати на мрежи и у какве проблеме их непоштовање одређених правила може увалити. Не заваравајте се - данашња деца су деца која одрастају на мрежи и све ово им је много ближе и познатије него вама. Једино проблеми нису.

Даље, МУП се обавезао да редовно доставља Теленору списак "неподобних" домена. Ово је још једна проблематична ставка: на исти начин ће једнога дана блокирати нешто друго, а ми ћемо то својевољно прихватити јер смо навикли на постојање "прихватљивог" и "неприхватљивог" садржаја. Да ли вам је ово познато? Интернет није телевизија, Интернет није радио, Интернет нису новине. Оно што је тамо "смело" (не би требало, али је устаљена појава), на Интернету је недопустиво.

Даље, на РТС-у су коментари на ову вест цензурисани, на крају је испало да их је само 3 (многи су се жалили на овај проблем). Звучи познато?

Још једном, основно људско право. Размислите...


Још пар текстова у вези са овим:
Државна ЦЕНЗУРА на корпоративна врата (Пиратска партија)
Не желим да убијам, желим да живим ("Све оно што имам да кажем")

24. јун 2011.

Мало о фамилији Culicidae

Разврстани су они у три племена, као Словени. Само што нису Јужни, Источни и Западни него Anophelinae, Culicinae, Toxorhynchitinae. Појма немам шта све ово значи, али хтео сам да им видим порекло.

Мени ретко навраћају у госте. Не знам зашто, али тамо где сам ја, ако сам сам, нема их. И моја фамилија углавном не може чудом да се начуди како то да им свима долазе у невреме (они увек долазе као незвани гости), само мени никако. Свима сметају, сви се на њих жале, а ја их не примећујем око себе. Наравно, само кад сам сам. Кад ми се неко приближи, обично га прати и бар један представник ове чудне путујуће фамилије, расејане свуда по свету.

Комарац
Mosquito by Alvesgaspar

Упаљено светло, угашено светло - исто је. Нема их, брате. Дође сестра, пита ме за савет. Не знам шта да јој кажем.

Свуда су око нас. Сви се жале, чим дође лето. Разголитите се, а онда вам пију крв. Обожавају то да раде.

Фармацеути зарађују на томе. Али од мене не. Ја тих брига немам. А вама ко је крив - кад не знате да се споразумете, чешите се.

У чему је поента? Немам појма. Ето, хтео сам да се похвалим да сам у мирнодопским односима са комарцима. Углавном ме заобилазе, не знам зашто. Имају, ваљда, неки интерни договор. Само један је слетео на мене овог лета и кренуо да срче. То му је била последња вечера. Изгледа да је то био Комарштуница.

22. јун 2011.

Саопштење (за јавност): Куд плови овај брод?

Размишљао сам нешто... (зашто ми увек кад ово кажем на памет падне и додатак - е сад смо наје*али?)

А онда ми је на памет пала и песма. Сад сам је послушао и контам да није примерена овој прилици. Тј. све је примерено, осим рефрена. Али, рефрен је толико озбиљан да заслужује засебан текст. Опростићете ми што сада нећу писати о насиљу, морам да се вратим на тему.

Повод за моје размишљање биле су стагнација и пропадање, тј. њихова периодична смена. Рећи ћете да нисам имао времена да се посветим било чему. Та, студент сам, побогу. Један од оних што су увек преоптерећени, иако су заправо ефективни тек кад дође стани-пани. То подразумева и да њихово студирање заправо није ефикасно. Приметићете и да нисам поменуо напредак - само стагнацију и пропадање. То је бар јасно - зашто бих радио икакву ревизију ако све иде као по лоју?

Прави разлог мог размишљања је што ја заиста волим да размишљам. Један сам од оних џабалебароша, некад су их звали филозофима, што тако стану па размишљају до бесвести, а никако конкретно нешто да ураде. Знам, најлакше је тако. Ја заправо не волим лакше путеве, али некако на крају увек завршим на једном од њих. Зашто? Зато што нисам кренуо на тежи пут на време, и онда са тежег пута скренем кад приметим да нећу стићи нигде у предвиђеном року. Кад год нисам то урадио, резултати су били неповољни.

И тако сам се ја замислио над судбином овог овде места. Не, не Земуна, већ блога. Било је тих случајева кад ми је блог нешто скривио, па сам хтео да га забраним. Али, овога пута је другачије. Нити ми је нешто скривио, нити имам воље да га угасим. Оно што ми заиста смета код њега је што у последње време ништа квалитетно нисам прочитао на њему. Претпостављам да нисте ни ви, али то зависи од тога шта сматрате квалитетним. Број ваших коментара свакако показује шта не сматрате квалитетним.

Оно што ће уследити је детаљна ревизија досадашњег постојања овог места, категорисање необележених текстова, издвајање фаворита, издвајање оних других фаворита (тј. креирање топ листа најбољих и најгорих текстова икада), а све у циљу проналажења математичког модела успешности. Схватили сте, све ово је било једно истраживање (о да, оно још увек траје), и хвала вам на учешћу, без обзира да ли сте само навратили, били неко време па одустали, или сте још увек ту. Ко буде у току, приметиће (надам се) некакве промене, биле оне благе или драстичне.

У току истраживања наилазио сам на разне успутне компоненте које би се могле укључити како би се истраживање само по себи унапредило и учинило занимљивијим. Ствари које сам до данас задржао, а које су настале тим "увођењем", дефинитивно доприносе нечему. Неке сам избацио као тотални промашај.

Ко је редовно пратио, вероватно се сећа да сам у више наврата покушао да с(в)е доведем у ред. То са мном уопште није једноставно, јер сам по природи јако хаотичан, иако можда не одајем такав утисак. Ко ме зна, зна да волим да све буде јасно, прецизно, без непотребних детаља али са свим неопходним појединостима. Зна да не волим стилске фигуре, јер оне омогућавају вишесмислености и неспоразуме, а то је оно што ми најмање треба у животу; и кад говорим јасно - опет не умем да комуницирам. Тако, ово није један од тих покушаја, само да се зна. Кад год сам рекао да ћу нешто надаље увек радити, од тога сам после неког времена одустајао, јер ми је стварало замор и терет. Хаотични људи не воле терет, воле да лутају слободно. Можда се зато нисам до краја сконтао ни са једном, али то је већ друга прича. Да не умем да волим као човек - то је трећа.

Све ове апстрактне категорије... Испуњавања, среће, љубави, клинци, палци... Све је то тако релативно, и на крају се све сведе на опште незадовољство.

Тако ја никад нисам задовољан. И то врло често излети из мене. Али људе то не интересује. Не може их ни интересовати, јер не износим никакве сочне детаље, само једноставно искочим и лупим пар реченица, чисто да се зна, и побегнем. У алкохол и музику, углавном. Па у кревет.

Лични дневник који сви читају није приватна ствар. А блог је јавно гласило. Као такав, овај овде има гомилу текстова који никоме не требају. Реално гледано, не требају ни мени, они су своју сврху испунили. Ипак, нећу их брисати... Чисто да могу да се подсетим шта сам све у животу радио.

Проблем са мном је што ништа не радим у животу. "Ти си студент". Па шта, има да радиш, бре! Слушај, ја ово моје студирање качим мачку о реп, дане и дане сам провео само висећи по нету и не знајући шта да радим. "Изађи негде, дружи се с људима, упознај стварни свет!" Да, стварни свет ме интересује. Онако, из трећег лица. Где, бре, ја да се дружим с људима, где сте ви то видели? На шта личи кад се ја с неким дружим, а да није на пословно-колегијалној основи? Част изузецима који су нашли начин да ме откључају.

На мрежи учим. Константно. И то баш онако, из трећег лица. Као из сигурне куће. И зато сам свеприсутан, иако без правог разлога. Могу вам послужити само као техничка подршка, као ризница некаквих сазнања која сам покупио успут. И ја, заправо, уживам у томе. Помагање људима, онако, из позадине, што би се рекло. Као експертски систем. Поставиш му питање, он ти каже шта има, и ти возиш даље. Реално, једина проблематична ствар у томе је што си на крају сам.

Велика дигресија, зар не? Сећате се, ово је саопштење поводом блога. Али ја сам хаотичан, а ово је мој блог.

Шта ће бити даље?

Не знам појма. Да ли је знање заиста проклетство, да ли га се заиста треба ослободити да бисмо доспели до самих себе... Открићу, кад завршим "Сидарту". Претпостављам да ни он није открио. Умро је као ја. Или као Јозеф Кнехт, спознајом да за поучавање других даје свој живот, јер је то најважније. Опет, као ја.

Углавном, суштина је да се ово може развити на два начина. Први је да ово остане рандом место, а да на неком другом пишем озбиљне ствари. Ја, озбиљан? Добар покушај. Други је да престанем да вас давим својим глупостима. У сваком случају овај брод ће ускоро потонути ако не урадим нешто. Ваљда зато што је капетан успешно извршио евакуацију свих присутних, али је емотивно везан за њега, па ће брод заједно с њим. Ако га закрпим, позвани сте да се поново придружите. Помоћ од вас тражити не могу, немам право на то. Ипак сте само путници. А да предам кормило неком другом и да се повучем - биће ми драго, ако има заинтересованих.

Ако заједно успемо да подигнемо ово место - наставићу да пружам логистичку подршку. На крају крајева, то је оно што сам одувек и радио, изузев овде.

21. јун 2011.

Нови пост

Осећам се некреативно, одсутно, запостављено, усамљено, усиљено, уништено, пепељасто, суморно, безнадежно, немоћно, тужно, смешно, изиграно.

А све то поред толике радости. И без разлога.


Осим што сам некреативан, незанимљив, па стога и невидљив. Не заслужујем пажњу.

ШКК причам?

оОпет лечим коОмплексе. А таман сам биоО у метафизичким воОдама, оОдвоОјен оОд живоОта. КакоО сам се вратиоО? ЗаштоО?!

Енеде. Јадан овај блог, шта све мора да трпи од мене. Али од мене бар нешто трпи.

19. јун 2011.

Fought the law (and won)

I am the law, so...

Кренуо на факс данас. Оно, јесте недеља, па шта? Углавном, одбрана домаћег. Одбранио сам га мушки... xD Бацам се на развој.

И тако, враћам се кући, кад на станици:


Не знам тачно како је до овога дошло. Узрок (ових већих) налепница су (претпостављам?) графити који су у последње време свањавали свуда по станицама. Пример који је мени баш БАШ упао у очи немам забележен на фотографији, јер нисам усликао на време а убрзо је био уклоњен. Углавном, она код "Југославије" је баш била розикава прошле недеље.

Наравно, и ово се одиграло док нисам био ту, тако да нисам успео да документујем на време. Све важне ствари дешавају се док ја нисам на лицу места. Или то, или сам први који вам је скренуо пажњу :D

А мања налепница? Наравно...


Најболнија реч од три слова

Нисам сигуран како је до тога дошло. Највероватније је у питању још једна систематизација градива, једна од оних што се дешавају на крају дана у коме ми нешто по ко зна који пут кврцне у глави.

Углавном, опет сам имао блиски сусрет с Немцима. Било је то у сивим нијансама, као у серији "Отписани". Тамо, испред библиотеке у Параћину, одједном се нашла граница. С једне стране наши, с друге стране, како сам се окренуо, створише се оне њихове кућице, рампе... И колоне црних возила, стилизованих специјално по налогу великог вође.

Тутњава, па фијук. И сирене, и сирене, свуда око нас... Упадам негде, не знам где, изгледа као подземни вод из електране; помажем раднику да почупа каблове. Тада је већ све добило боју.

Онда неки кафић, са неким познатим ликом, мислим да је глумац. Прича са пуно ентузијазма како планира неку акцију у којој би учествовали виђенији људи из света позоришта, филма, телевизије... Говори са још једним познатим ликом, ваљда уредником неким: Планирали смо то да одрадимо овог пута озбиљно, требаће нам јака подршка, очекујем екипу "Експреса", можеш ли то да одрадиш? Требаће нам и нека опрема...

Негодовање с друге стране... Брате, знаш како стоје ствари, ту више не могу ништа. Желим ти срећу, ја палим у Аустрију, колико сутра.

Као да се данима спрема за ово, глумац је већ донео и летке. Текст нисам упамтио. Симбол манифестације је изгледао отприлике овако:

пркос
Да, тако некако. И оно најстрашније је што ништа није деловало тако страшно, једино онај фијук и чупање каблова... Није то равнодушност, има ту нечега пркосног, неке воље за отпором, за заједничким деловањем, за учвршћивањем веза. Па опет, толико су сви навикнути на тај ужас, да настављају да функционишу нормално, као да се ништа не дешава.

Све је деловало као још један обичан дан. А био је све, само не обичан.

13. јун 2011.

А јеа...

Сваки бесциљан текст овде доживи необично велику популарност, а ја не знам зашто је то тако. С тим у вези, ни овај данас неће имати ништа више смисла, чисто да останем у форми.

Знате, нећу да вам се жалим. Сморио сам више. Ни на твитеру ме нема у последње време. Нема ме ни овде. Једино где сам мало био (реално) је она причаоница коју смо отворили. Тј. Топи је отворио, ја сам је мало уредио и сад је то, онако, званично. Константно гурамо рекламу на твитер, али то је твитер, а твитераши нису баш прави за IRC. Разумете шта хоћу да кажем. И ту сам као робот, укључим mIRC и чекам да зазвони неко, пошто зврји празно, а ја радим друге ствари. Тако ме једино то не омета :)

Стварно би било ред да навратите тамо. Ако ништа друго, да нас подржите :Р

Ево, Топи сад нестаде, пукла му веза. Опет сам остао бескрајно сам на каналу.

Енивеј, ових дана се доста радило. Изнервирао сам се безброј пута, углавном због преправљања багова које нисам ја направио, па нисам могао да их нађем. То су страшне ствари.


Сад, кад је све мање-више прошло, спремају се испити. Имамо нека испитна питања, ни горих питања, ни горих одговора. Мислим, одговоре смо исто нашли. Наравно, ја сам их прво тражио другачије, али онда кад сам пронашао и видео како изгледају ови који су као "званични", рекао сам себи да нема смисла претурати по књигама. Ипак, мислим да ћу тумарати по књигама за свако питање опет, јер су и одговори бесмислени и не могу се научити.

Ових дана сви нешто пишу о сексу. Постали су мејнстрим. Чак и Ива, од које се то очекивати могло најмање :P Тако, ја нешто размишљам јутрос, како ја уопште не пишем о томе. То је ваљда јер немам проблем са сексом. Јок, бре, брате. Неки мисле да сам исфрустриран. Зашто? Па, као, секс ми је фрустрација. Леба ти? Онда нисам исфрустриран, нема секса - нема фрустрације. Да. Није ваљда да то толико избија из мене? Ма 'ајте, молим вас.

Осим тога, ових дана сам доста кодирао све и свашта. Морао сам чак и да се бацим на програмирање mIRC-а, јер су ми се помешале скрипте па сад свашта багује. Али debug програма који ти асистент да да наставиш на њему је нешто непроцењиво. Мислим, ти наставиш, уградиш своје функције, све то лепо функционише у теорији али - негде пуца. Зашто пуца? Баја ти дао код који не ради оно што треба. Ако знаш боље - испрограмирај.

Зашто нам то радиш, човече? Задатак за који ми је требало 40 минута максимум радио сам 5 сати због тога. Од тога сам 3 сата тражио своју непостојећу грешку, да бих је на крају нашао у твом коду...

Е, ово је била моја фрустрација.

Ајд, уздравље, видимо се ускоро неђе. Иде ми се у кафану, само никако да скупим времена, а и пара ми понестало. А јесте, треба и у Параћин да идем. И, узгред, треба да почнем да трчим, обећао сам Флајлорду.

Јеа.

05. јун 2011.

Нема више превођења

У току последње две недеље, на блогу је била постављена анкета о коришћењу регионалног преводиоца. Иначе, ако нисте приметили, он је имао опцију превођења странице на хрватски, словеначки и македонски. Оно на македонском ми је било најдраже - блог се звао "Чичко-чичко" :D

Резултати гласања изгледају овако:

Резултати анкете о преводиоцу
Хвала свима који су гласали. Ово није прво статистичко истраживање које сам спровео на блогу, са овим већ имам искуства - кад ви нешто кажете, то је скоро увек тачно. Стога, на основу узорка који чини око 22% тренутно пријављених читалаца (нисте сви пријављени, али неки од пријављених не посећују блог, па је то компензовано), могу да закључим да је присуство овог преводиоца не само непотребно, већ чак и непримећено.

Уклањање преводиоца имаће пар позитивних последица: брже учитавање странице (за оне који имају спору везу или којима веза пуца, уклањање js кода биће осетно), смањење броја елемената у десној колони, побољшана прегледност, а вероватно и уочљивост неких елемената и томе слично.

Да не дужим, од данас је фора са преводиоцем застарела и ја је бацам у канту.

Хвала свима што су учествовали у овом истраживању!

04. јун 2011.

Мој први твитап - #cttw

Ма нема силе да не напишем овај текст пре него што се поново бацим на учење :D

Прво - што је све испало тотално спонтано, нисам имао појма да ли ћу ићи, да ли ћу стићи, ни са ким бих могао отићи (лепа реченица? :)). И кад сам то твитнуо, @skljuc је брзо реаговала и претворила моје "можда" у "да", а цео мој 3. јун 2011. постао је као цртани филм. Био сам еуфоричан, радовао се, успут јурио тамо-овамо по граду са лаптопом (који је послужио скроз другој сврси јер професор није дошао да чује моју презентацију!), теглио 30кг хране од станице до Зелењака узбрдо убрзаним темпом (а колико сам ван кондиције, то је отприлике као гурање камена узбрдо, само што сам ја свој камен носио у рукама). Бескрајно захвалан сестри што ми је испеглала мајицу док сам се ја зачас средио (шта ти је војска, само никад у њој нисам био). И она седамнаестица, кад ће више кренути...

И тако, нађох се у Блоку 25, а око мене нигде никога... Тек, прилази ми једна фина госпођа, лаганим и сигурним кораком, а ја покушавам да проценим да ли трипујем или ми заиста прилази. Ето, тако је то изгледало :D И могу вам рећи да је Шкљуц (да, није Скључ! поново сам био у праву :Р) стварно царица, од почетка до краја практично ми је тамо била као мама, водила ме од човека до човека и упознавала с људима које у животу нисам видео (сем на ТЛ, наравно) и о сваком је имала неку анегдотицу :) Тако сам се прво упознао са @jasnamatic, скроз лудо је било кад је наишла @ZabaMala, па @lajavikrelac (не звучи вам занимљиво?), наравно - нисам смео себи да дозволим да не упознам @vjevrosimovic пошто нас је човек овако лепо окупио; врхунац - долазе @ZlaPatofna и @NenadPantelic с којима смо остали да седимо (а и стојимо :)) до краја вечери.

И, човече, ја скроз онако повучен, мада опуштен, ни да бекнем... По обичају. А они, људи, расплели причу као да се знају сто година - доста ми да седим с њима, бацим каткад поглед на небо и осећам ту хармонију живота. Једино што је незгодно кад имате више од једне занимљиве конверзације око себе (а скоро све су занимљиве), па не можете да пратите као на ТЛ - све је у реалном времену, изговорено се не понавља и не ретвитује... Мозак ми се заморио у тим покушајима :D

Сврнуше ту и @ivancosic на кратко, па @nebilebilekulus (!Ааааааа коначно сам запамтио, избламирао сам се тотално - пратим човека а не могу да преломим како се зове :)) на мало дуже, па @neshasr... Сви доприносе хармонији, сви весели, чили, ведри, спремни на разговор и дружење (и ја сам испрва био спреман, али ми је маца појела језик, а еуфорија мисли). Јесам се изјурио у току дана, немам појма одакле ми енергија, али ми је невиђено драго да све то нисам пропустио!

Баш штета што нам се @iva_tanackovic није придружила, али пао је договор да је следећи пут њено присуство обавезно. Ја сам позвао и @EddieMcCleister, али човек није имао појма где треба да дође, па је радије остао у дому. Фалио је и @aleksandar6630, али је имао другу журку са које није смео да изостане :D

Ето, после вишесатног мудровања, закључио сам да смо сви окружени фантастичним људима и да је само потребно да се нађемо. А најбоље што сам умео да кажем (јер ја умем само да пишем) било је отприлике:
Страва, много ми је било драго што сам вас упознао, стварно сте супер, значи оно... Немам појма, писаћу нешто по твитеру.

Јеа... По глупости сам заслужио да се нађем у оном "Антидепресиву", само што нисам јавна личност.

И нису ми дозволили да платим такси.

Ноћни 704, па кући, а успут твиткање с телефона :)

Велико хвала, народе, још једном. Једва чекам да се видимо поново. Шта друго да кажем... Живот је леп :)

Ја фотке немам, али нема везе, важније је имати људе ;)

PS: (После сам се сетио) ево албума од ComTrade :)

02. јун 2011.

Гљивице и бобице

Можда нема свако кошмаре, али ја сам их повремено имао и познајем такве ситуације врло добро. Ово јутрос кошмар није био. Било је тотално стварно.

Да, јутрос, оно кад сам изјавио да идем да прилегнем јер ме чека дуг дан после треће смене. После тога ме нисте видели.

Psilocybe Tampanensis by Workman
Psilocybe tampanensis
by Workman
Прилегао ја тако и успавао се. После неког (релативно кратког) времена нешто ме притисло, не знам ни сам шта али је живо. Грли ме, стеже, притиска, и изговара неке чудне речи, неку бајалицу, клетву, шта ли... Отварам очи, видим праву правцату руку, људску, широку и меснату, и даље чујем исти глас, женски, све јасније, иако као шапат. Покушавам да се померим, рука ми лежи, ја активирам мишиће да је подигнем, али авај - рука и даље непомично лежи, а место које сам свесно покушао да активирам помодрело. Гласа да пустим нисам могао, а нисам ни хтео - покушавао сам да разаберем необичне и непознате речи из текста који је нада мном изговаран.

Углавном, зажмурим ја поново, мислим - трипујем, нестаће, сањам, шта ли... Отварам очи, а ситуација иста, само се глас појачао, и притисак... Део себе који сам видео као да је поцрвенео од притиска; и даље сам везан. Питам се шта ћу, нити могу да се померим, нити да се окренем да видим чија је рука, тек - бајалица се заврши и рука ме пусти; нешто ми пролете испред очију, и док сам стигао да се разборавим, нестаде га.

После сам се успавао и све је било нормално, али ово сигурно нећу заборавити.

--

Друга моја реалност је да је кренула да ми опада коса. Престравио сам се тотално јутрос док сам је прао, није то у праменовима, али ипак ми се досад није дешавало да ми коса остане у рукама. Мислим да морам да мењам животне навике. И шампон.

Blog Archive