29. мај 2011.

Обећана срећа

Овај текст је експлицитне садржине и није за особе са слабим стрпљењем.


Ухваћен на делуЗакључак: овај текст није за мене. Написаћу га брзо, да не бих потпуно полудео.

Данас је био савршен дан. Данас сам вам обећао текст. Данас сам имао надокнаду наставе из развојних окружења. Данас нисам имао појма да направим нит. Данас сам мислио да пун круг има PI радијана.

Данас сам куповао у "Метроу". Данас сам са сестром јео тортиља-чипс на станици, чекајући превоз пола сата.

Данас нисам урадио задатак који сам планирао. Данас нисам урадио 90% ствари које сам планирао. Данас сам тотално фејловао.

Данас сам слушао Del Arno Band. Данас сам био срећан!

Данас су опет рушили Београд. Данас је РТС опет пустио кајрон. Данас су клинци опет чукали излоге. Данас ми ортак умало није страдао од каменице.

Данас је Шешељ подржао Младића. А Младић рекао да је Шешељ кретен.

Данас је Ђоковић развалио.

А мене спопало неко лудило, почео сам да одречно климам главом као у бунилу. Побегао бих од свега.

Ове недеље нисам имао дан за одмор.

А обећао сам и текст. Јер сам запоставио блог. И читаоце. Блог, уствари, нисам, мало сам га дорадио... Можда је неко приметио, можда и није; кога брига. Поставио сам и анкету.

И данас ми је тако доста свега. А тако сам захвалан.

Данас сам био емо мафијаш. Нешто између Траволте и Елвиса.

Пук'о сам тотално. Данас. За сутра не гарантујем.

25. мај 2011.

Младић

Јесам. Јер данас је 25. мај. Иначе се осећам старије.

А у међувремену... Радило се доста ових дана. И тек ће се радити. Стога и нисам имао времена да се дружим са вама. Жао ми је због тога, али - шта је, ту је.

Знам да сам млад кад провалим да сам с врло мало проблема пропустио целу једну партију спавања. Да сам везано радио преко 30 сати уз пар кратких пауза. Да се не осећам уморно и да се и даље смејем животу. Малкице ми се спава, но шта сад; идемо даље.

Дан младости
Знам да сам млад јер сам полетан као сва она негдашња деца комунизма. Ето, супротно свим начелима, кренуо сам да правим апликацију коју смо развијали последња три месеца од прапочетка, и планирам да је завршим у року од две недеље.

Знам да сам млад кад се погледам у огледалу. Иако сам озбиљан, видим само боре смејалице.

Знам да сам млад јер брзо преокренем ситуацију, променим план и реорганизујем људе. Онако, одокативно, без неке специјалне школе и искуства. Сложим слагалицу на брзака. Јер могу. Млад сам.

Знам да сам млад кад ме неки старији гледају са дивљењем и носталгијом. Осећам се надмоћно, али ми их је помало и жао. А још је рано да жалим, они су све ово моје прошли...

Није то све. Али 25. мај је управо прошао и сад се осећам старије...

Јесам младић. Али нисам модеран. И драго ми је због тога.

22. мај 2011.

Користите све што вам стоји на располагању

Пишем ово за време паузе. Какве паузе, данас је недеља? Е, па кад се не држите наслова, једино што вам преостаје је да цео викенд преседите са лаптопом на топу лапа™ и да грејете столицу (у мом случају кревет) док вам се вода (читај: зној) цеди низ руке, ноге и лице...

Паузу сам, наравно, сам измислио - она не би требало да постоји, али би ми мозак још жешће прокувао. А ионако ме спопала омара нека цео дан. Није да се жалим, сам сам тражио овакве услове живота и рада. С друге стране, да сам радио на време, кад је још било кишовито, тмурно и хладно (иначе, то су периоди у којима се свакоме спава, па и мени, иако нисам спавао), сад би све било у реду. Могао бих чак и да се сунчам негде. То је хипотетички, пошто мене сунце иначе воли за пет минута да опржи да му не излазим на очи у следећих годину дана.

Није ово хејтерски пост. То што ја више не умем да пишем као некад, што сам некада био срећан, романтичан, фантастичан - сад олако качим мачку о реп. Сад сам благо горак, бритак као "швепс" који пијем (шта пијеш, такав си) и углавном реалан. Иако сам оптимистичан (да нисам, сад бих одустао од свега, ионако је бесмислено), нешто ме вуче да се мало изјадам, нисам одавно.

Користите све што вам стоји на располагању
Нервозан сам, да, негде у дубини душе. И сад кад куцам ово, та нервоза просто избија из мене. Почео бих да гризем, ал ми се не да. Немам шта да гризем. То ме подсети, нисам ручао, сад више не знам да ли ћу, пауза ми истиче. Доручак је био добар :)

Нервоза настаје од притиска. Кад видиш да имаш 18 тачака, а да ти за једну у просеку треба сат времена и да за два пуна радна дана активности не би могао да завршиш, онда ти се свакакве небулозе мотају по глави. Е па, седи брате и ради на време. То увек говорим себи.

Данас и није лоше што сам узео, какав сам био пре само пар месеци - могло је да се деси да узмем тек сутра. То би била (говорим о фактима, не о теорији) немогућа мисија. Рок је - уторак.

У чему је поента? Користите све што вам је расположиво. Кад осетите да имате вишак времена и да немате шта да радите - вежбајте. Ако имате пар пројеката који чекају - започните нешто. Не чекајте последњи тренутак. Ако имате неки код који личи на то што радите - прекопирајте га и измените оно што треба. Немојте губити време на нешто што је неко већ одрадио. Ако имате колегу који виси на нету, а треба вам помоћ - питајте га. Обично ће се потрудити да вам изађе у сусрет. Немојте увек сами са собом да радите и истражујете - драгоцено време одлази на то. Концентришите се и користите ресурсе само за оно што је битно. Када сте у цајтноту, фокусирајте се на то што радите. Данас сам од 9 до малопре свега један сат био на нету. Ипак нисам сложио 8 сати активног рада, јер сам се приде бавио још неким другим стварима, невезаним за пројекат.

Ако сте довољно јаки и концентрисани, нема те ствари која ће вас спречити да успете. Ако нисте - вежбајте. Постаћете, с временом.

Ето, пожалио сам се. Сад могу да наставим да радим. Али врућина ме уби...

20. мај 2011.

Да ли је статистика бесмислена?

Један сам од џангризала кад су неке ствари у питању. Једна од њих је дефинитивно статистика. Никада је нисам волео. Њу, ни њену сестру по бабине линије вероватноћу. Зашто? Зато што уз сву теорију и практични део који се заснивао на неким мени неразумљивим стварима, никако нисам могао да сконтам људе који би се бавили тиме. Оно, ти сад имаш неку тамо расподелу (како ког врага видиш да ли је одабир слова која куцам на тастатури расподељен Пуасоновом или Гаусовом расподелом?!), и на основу ње доносиш некакве закључке...

Опет, радимо неке задатке, ту и тамо. Наравно, јер математика нема смисла ако се не примењује практично, а задаци су бајаги симулација реалности. Али брате, дато ти све у старту - толика и толика је вероватноћа да ће сијалица да буде неисправна, толико се сијалица пакује, расподела тога и тога је толика - и ти примениш формулу и израчунаш. Мислим, не може све из једне формуле, али на то се своди.

Гаусова (нормална) расподелаНего, та практична примена... Контам да би морало да се експериментише доста да би се дошло до неке априорне вероватноће. Нпр. узмем број слова која сам до сада искуцао овде, и пребројим свако слово понаособ - израчунам колика је вероватноћа да ће следеће слово бити нпр. "з". Проблем код такве статистике је што слова нису насумично распоређена; ваљда постоји нешто као варијациони низ. Нпр. ако сам написао з, сигурно одмах до њега неће доћи ж. Тј. није сигурно, али вероватноћа да ћу написати "зж" тежи нули. Ето, написао сам :Р

И тако, статистика је тотално зезнута ствар. И ја је и даље не контам. Али има практичног смисла, ако се бавите само њоме и сваког дана пребројавате и експериментишете. Сводите на неке расподеле, куцате у калкулатор којешта и добијете неке бројке. Е, те бројке су показатељи колико је нешто добро. Па ипак, није све у томе... Ето, Блогер је ономад на неком тесту прошао као тотално стабилан, ни једног момента у току месец дана (или колико беше) се није срушио. А пре неки дан га затворили и није радио 2 дана због техничких проблема. Неки блогови су тотално пошандрцали пре него што се то десило. Ја се сећам да сам тада имао проблем са словима, некада ми је приказивао некакве квачице, кукице и ко зна шта... Ко би помислио на основу статистике да ће се тако нешто десити (колико сам упознат, тако нешто се у току мог досадашњег блоговања није десило ниједном, а ту сам још мало па 3 године).

Сад, апостериорна вероватноћа да ће се блог срушити после овога је нешто већа. Мизерно, али јесте већа. Ни Блогер није Чак Норис, јбг.

Значи од "не волим статистику и немам појма како ради" дошао сам на "не волим статистику, али ћу се потрудити да је научим, схватим и применим како бих је заволео". Вероватноћа за овакве промене у мом животу све је већа из дана у дан. Неко рече да само будала никада не мења мишљење, и да га само будала мења свакодневно. Рачунам да кад се овако нешто деси нисам будала, али и за то су мале шансе... :)

Е, да, овај, баш смо радили домаћи јуче, двојица колега и ја. И као, било је, израчунати апостериорну вероватноћу да је производ који је одбачен неким тестом као неисправан уствари исправан. И изађе неких 66%. Коментар - много је, брате, немогуће... Зашто? Па велики број... Шта је велики број? 0.66? Мислите о томе :D

18. мај 2011.

Планирање је незаменљиво

Јутрос сам планирао двоминутни пост, али сам схватио да је то превелики залогај, чак и за мене.

Знате, пишем оне TO DO листе. Користим TeuxDeux, искрено - прво ме привукао назив, онда и минималистички приступ и крајње једноставна употреба... Лепо је написати све што треба да урадиш и имати то пред собом у сваком тренутку. Пошто је једна од првих дневних рутинских активности за мене укључивање Google Chrome-а, TeuxDeux листа ми је, уз незаобилазни GMail, отворена аутоматски.

Знаш, пробудиш се, видиш шта си испланирао, то ти помаже да нешто не заборавиш, и кренеш да прецртаваш једну по једну ставку. Радујеш се томе. Нарочито је занимљиво ако уз то имаш и временска ограничења, па се трудиш да у оквиру њих одрадиш што више. Сваком задатку доделиш нпр. сат времена, или онолико колико очекујеш да ће ти требати за њега. Евентуално неки "термин" можеш променити или прескочити. На крају крајева, листа је ту да те подсети на план и да ти измери напредак.
In preparing for battle I have always found that plans are useless, but planning is indispensable.

/У припремању за битку увек сам долазио до закључка да су планови бескорисни, али планирање је неопходно./

* Dwight David Eisenhower


Велики проблем је кад имате све до танчина испланирано, а онда се деси нешто непредвиђено... Нпр. олуја у току ноћи вас натера да искључите све могуће уређаје, па и телефон, и не добијете буђење на време. Тако сам јутрос окаснио са применама планова читавих 20 минута. Таман онолико колико сам планирао да искористим за јутарњу гимнастику :(

У току дана планови се мењају по неколико пута - додајете нове ставке, бришете неке непотребне, одлажете оно што није најхитније. Битно је ипак држати се неке основне структуре и најважнијих задатака. Уколико осетите да би нечему требало посветити више времена на уштрб нечег другог - урадите то истог тренутка. Боље је прецртати ставку и више је немати на листи, него оставити недовршени делић који сте могли стићи да урадите за само петнаестак минута.

Колико тога ћете стављати на листу зависи од ваше способности да памтите и контролишете своје дневне задатке. Ја често заборавим нешто после само пар минута - нпр. слуша ми се нека песма или добијем инспирацију за пост и, док се комп укључи, заборавим зашто сам га укључио и завршим на нечему стотом. Вечерњом ревизијом плана за сутра и јутарњим прегледом допуштате себи да се укратко упознате са планираним садржајима за тај дан и неке најбитније ствари задржите у глави.

Планирајући ствари унапред спречавате евентуално заборављање битних ствари. Учите се да контролишете своје време на најкориснији начин. Посматрајући прецртане и непрецртане ставке најлакше вам је да уочите колики сте прогрес направили. Сам процес планирања доводи до критичког осврта на оно што вам је преостало. Слагање ставки у прави редослед некад може бити добра загонетка. Размишљајући и решавајући је, истовремено се забављате, али и учите. На крају дана можете измерити колико сте далеко од циља и какве су вам реалне шансе за даље напредовање са задацима.

Добра ствар код TeuxDeux је да планирано а неиспуњено пребацује за следећи дан... Са слике видите како то изгледа, прецртане ставке сам исекао јер су на дну :)

Да ли ви планирате и колико? Да ли видите користи од планирања? Колико често остварите све што сте испланирали?

16. мај 2011.

Ново данас

Првобитни наслов био је Да ли има смисла? Схватих да нема. Зато нећу написати оно што ми је прво пало на памет, јер би ме то стрпало у исти кош са некима. А они то ионако не би разумели.

***

Мењам тему. Први пасус није бесмислен, али нема потребе да се било ко препозна у њему. Ипак, оставићу га овде, можда неко наслути да сам управо победио.

У свем том самосавладавању и дисциплиновању које сам самом себи наметнуо ових дана, никако да се напокон одрекнем одлагања. Променио сам изражавање, променио сам понашање, подигао сам конверзацију на виши ниво, ослободио сам се неких стега, постао самоуверенији. То што ми руке и даље дрхте мислим да има везе са нечим другим, што још нисам открио. Родитељи хоће да ме воде лекару због тога. Можда су у праву.

Корак по корак. Свакога дана у сваком погледу, све више напредујем. Ово не говорим пред огледалом, већ само каткад приметим. Потребно је много више од пуке аутосугестије да би се напредовало. Потребно је стално размишљати о томе што радите, што говорите, како се држите, како се осећате и како то другима изгледа. Имати себе пред другима и друге пред собом. Умети истовремено размишљати као свако понаособ. Све је то ствар менталне кондиције. Ако вам ово не иде, пробајте да на своју аутосугестију делујете тако да она не садржи само пуки израз задовољства неким имагинарним напретком који сте себи приписали да бисте се осећали боље, већ и покретачку енергију за реални напредак.
winning strategy
Ако желите да реагујете, размислите добро како ћете то учинити и да ли је уопште вредно реакције. Ако сте погрешили, анализирајте грешку, извуците поуку из ње и трудите се да је више не поновите. Постепено ће вам то прећи у навику и радићете то тако брзо да нећете ни приметити да сте направили монументални корак у свом напретку.

Ако неко ради нешто погрешно, пробајте му помоћи. Ако група људи ради нешто погрешно и не дозвољавају вам да им помогнете, пустите их да греше. На крају ће сами затражити помоћ. Немојте им спочитавати то. Помозите им. Од некадашњих противника створите сараднике. За све то време размишљајте да ли је то што радите исправно. Ставите се у њихову ситуацију, проучите начин на који мисле и закључите да ли вреди упуштати се у подухват "опамећивања". И увек имајте у виду да нисте најпаметнији и да ће и вама једном требати помоћ, можда баш од истих тих људи.

Ето, свашта сам научио, све то мање-више примењујем, али никако да се одрекнем одлагања. Не помажу ни све листе света, само ме подсећају шта треба да урадим, али прецртавање ставки које захтевају више од пола сата напора је поголем корак. Управо у моменту док сам ово куцао, пало ми је на памет да би сваки посао могао да се подели у етапе и да уместо целокупног посла радим део по део више различитих послова, један за другим. Тако би дошло до видљивог помака у свим задацима, а ја се не бих преоптеретио презахтевношћу појединачних задатака.

Наравно, ништа без осмеха. Ако у своје послове улазите са позитивном енергијом, време ће вам брже проћи, а сваки успех ће вам набацити осмех на лице и помоћи да наставите. Пред спавање прочитајте кратку причу. Могла би то бити басна или некаква загонетка... Битно је да заспите са одређеним наравоученијем, или макар са темом која би вас натерала да ствари сагледате кроз неку перспективу коју до тада нисте имали, или сте на њу заборавили. Пробајте исто и уз јутарњу кафу, чај или шта год да пијете. И такве поуке могу утицати на ваше дневно расположење.

Какве су ваше стратегије за постизање циљева? Да ли су вам дани успешни? Да ли примећујете свој напредак?

10. мај 2011.

Još jedan utorak kako starim...

Probudilo me sunce, desetak minuta pre budilnika. Ne sećam se šta sam poslednje sanjao, ali je bilo awesome, pa sam se probudio nasmejan. Onda sam pomislio kako je sunce već odavno budno, setio se da je utorak i da nema puno vremena za razbuđivanje, i u dan ušao sa poprilično ironičnom porukom.

#Onokad ustaneš rano i shvatiš da je kasno.

Onda sam ustao, @rosscott mi se zahvalio na linkovanju njegovog stripa :) Saznao sam da ne mora sve biti igra reči, u vezi sa Džonijem Rackovićem, prosvetlila me @mandarinesukul. Dobro jutro mi je poželeo @ETFovac, upao sam kao padobranac u par konverzacija sa njim i @zubaricom i zaključio da moram da govorim ako želim da budem viđen. Pogrešno sam razumeo tvit o REM-u koji je izbacio @EddieMcCleister i ponovo se ispalio.

Smorio sam se kad sam video da nema čaja od nane... Dan sam započeo Balaševićem, usledilo je "Kako starim, sve te više volim", ne znam iz kog razloga. Ako se po jutru dan poznaje (mrzim tu rečenicu), biće ovo super dan, iako je totalni #fail.

Ah, da, obavezno pogledajte:
#LOL RT @Borrsky: delić svih vas #ewf http://bit.ly/k4kGgF dobro jutro #prvasmena #prvasmjena #trecasmena


Kakav je vama utorak? :)

09. мај 2011.

Из блока (за скицирање)

Знате, то су они мали блокови. Ма колико мали били, они имају своју сврху. Ми смо некад у њима цртали ћелије и ткива посматране под микроскопом... А шта смо тад знали, били смо клинци. Отада је пуно прошло.

И не знам зашто сам овако започео текст. Ваљда ми недостаје то скицирање. После сам налазио те блокове, празне, неискоришћене, и црткао нешто по њима. Погубило се то, с временом. Нешто је и побацано, вероватно.

Много цртам по свескама. Иначе, то је врло честа појава, 90% људи с којима сам ишао у школу стално су то радили. Сад, како ко, углавном људи и немају свеске, па не цртају по њима. И то је жалосно, што људи немају свеске. Мислим, није да немају пара за свеску... Знам сигурно, купују цигаре, новине, пиће, имају за једну свеску вала. Али их све нешто мрзи...

Ја не знам како бих без своје свешчице. Вероватно бих полудео да немам где да пискарам и црткам све и свашта. Јер, иако сам концентрисан на оно што се ради, мени рука механички креће по неким кривудавим линијама. Онда ту настају разни пламенови, димови, листови, срца, очи. Некад од базичног облика направим читаву једну сложену слику.

Своје радове овде вам повремено изложим као неку илустрацију. 99% никад нисам објавио, али људи који копирају моје свеске имају прилике да виде све и свашта xD Било је ту неких реакција, али све је то нормално.

Углавном, не знам што сам ово писао, ваљда да ме прође воља. Нисте морали да читате, али 'ајд сад, кад већ јесте, кажите нешто и ви :)

07. мај 2011.

Перипатетичка школа, #osnujitinesto

Гледајући TL синоћ, приметио сам да људи стално увећавају #osnujitinesto. Нисам (и даље) сконтао шта им значи то увећавање и чему оно служи, но хајде... Као и сваки млада особа (којој би урођено требало да буде да је амбициозна и пуна идеја), рекох да бих и ја да оснујем нешто. Господин @Xpirit69 ме је одмах подржао, вероватно мислећи да већ имам идеју, што у датом моменту није било тачно. Ипак, после пар минута поигравања мојих мисли и назови-идеја, пало ми је на памет и написао сам:
Основаћу неку нову перипатетичку школу, све сте позвани. Биће то као tweetup, само боље... :) #osnujitinesto
Fri, 06 May 2011 20:18:31 from TweetDeck

Исти твит је наишао на интересовање и подршку од @DobrilaM и @MilicaPepsi и уопште ме не брине што је то "само" подршка од њих две - значи да је идеја ипак добра и само треба да заживи :)

Дакле, шта сам оно хтео... Ових дана, приметили сте (надам се?), мало се бавим филозофијом ослобађања духа и довођења свести до стања потпуне стабилности и смирености. Ко зна како бих то могао објаснити, неке ствари се речима тешко могу описати, али се могу осетити и препознати. Знате већ ону причу о срећи од пре пар дана, тако нешто, и још шире, имам на уму.

Сви знамо да филозофија нема баш пуно смисла ако је с неким не поделите, проширите, расправите, коригујете... Ја могу до сутра да думам и измишљам којекако, и да дођем до нечега заиста великог, али да то остане само у мојој глави. Таква филозофија не би имала никаквог смисла нити практичне примене. Могао бих је применити само ја, бескрајно мудар и (вероватно) потпуно несхваћен и усамљен. Чему то? Тежња среће је да се прошири на што више људи, па је и којекаква филозофија о њој корисна само ако је што више људи прихвати, разради и рашири. У потрази за истом људи су прегазили стотине километара трновитих путева и милионе светлосних година у свом уму...

Ето, зато сам предложио ову својеврсну перипатетичку школу, не улазећи у то по чему је тачно она добила назив код Аристотела, и везујући се само за обавезни чин шетње. Моја замисао: окупимо се, запутимо неком планинском стазом (може и равничарска, битно да је у природи), онако, као школска деца кад крену на излет, и ходајући разговарамо. Шта је ту чудно, питате се, то је сасвим уобичајено, открио си топлу воду, ТоМЦее... Ех, да, али колико често ви причате и размишљате као филозофи? Знам, стално се виђате, причате о послу, политици, блоговима, Твитеру, Интернету, SEO, SM, S&M, сексу, љубави, храни, алкохолу, животињама, књигама, филмовима, телевизији... Или обрнуто све. Водите једноставне животе, шта ће вам више од тога.

Е, па, треба вам. Нисте ни свесни колико вам је потребно да се усредсредите. Да изгубите лудачке пориве и реакције. Да смањите нервозу и нестабилност. Да се примирите, фокусирате и да доведете себе до узвишености. Да престанете да тумарате около, пуни незадовољства и фрустрација јер нисте нашли оно што тражите. Знате ли шта тражите? Тражите ли га на прави начин? Да ли сте спремни да га пронађете? Шта ћете после?

Знам да сам у праву, у то не морам ни себе ни вас да убеђујем. Достигните тај зен који ту и тамо споменете, али не само да кажете да сте га достигли... Живите зен. Мудраци кажу да се његова суштина не може изрећи речима, али се може осећати. Тако много у једној трословној, једноставној речи. Размислите о овоме...

Буда је у једној сутри пренео поучну причу:
Човек је ишао пољем и налетео на тигра. Нагну у бег, а тигар појури за њим. Стигавши до ивице провалије, човек се ухвати за корен дивље лозе и остаде тако висећи. Тигар је био тако близу да га је одозго могао оњушити. Дрхтећи, човек баци поглед на доле где опази још једног тигра како чека да га прождере. Живот му је зависио од јачине лозе.
Два миша, један црни а други бели, почела су, мало по мало, да глођу лозу. Гледајући око себе, човек опази сочну јагоду. Држећи се једном руком за лозу, другом је узбрао јагоду. Како је само била слатка!

(из књиге "101 зен прича" Пола Репса; оригинални наслов)


Мој циљ није да вам будем учитељ, јер је моје сазнање о свему зрнце песка у пустињи. Није ми циљ ни да се сви заједно замонашимо, или не знам шта (ко зна шта мислите, пошто помињем будизам)... Циљ је да мало сагледамо своје животе и у њих унесемо нешто ново, нешто што би нас заиста могло усрећити и усмерити у нека ведрија јутра.

Свако од нас би из "школе" могао понети нешто ново. Ако ништа друго, сигуран сам да би овакво окупљање било дивно искуство и дружење у природи. Упознали бисмо једни друге на мало другачији и несвакидашњи начин. Ако упали, може постати и традиција :)

Јавите се, да видим овде питања, мишљења, предлоге, сугестије, примедбе, жалбе, молбе... (мали омаж др Перишићу :))

Хвала колеги Младену Јокановићу за скретање пажње на све ове дивне ствари око зена и на књигама које ми је позајмио!

06. мај 2011.

Први мај, #Grza и још понешто

Овај Први мај провео сам негде, за разлику од десетак претходних којих се не сећам и још десетак које сам провео код куће. С тим у вези, рекох, хајде да напишем нешто, да остане у сећању и кад ја побенавим једног дана. Знате, Гугл не заборавља. Да поменемо читаву екипу, по азбучном реду: Дуле, Иван, Пера, Стефан, Ћира и Чупави ТоМЦаа. Везао сам профиле на твитеру, пошто сам их помињао ових дана...

Све је почело много раније, отприлике пар недеља, или шта ти ја знам. Уствари, сећам се да је Иван питао Стефана још негде крајем фебруара: "Шта ћемо за Први мај?" :D То је било грешком, пошто је Иван иначе склон да се изгуби у времену, као и ја.

Договорили ми све то лепо. Одржали смо конференцију преко нета, небитно на које све начине, битно да је то било супер организовано.

Биће ово подужи текст.

Кренули смо 30. априла рано. Ја сам једини имао две џиновске торбе и пар кеса, остали су кренули углавном са по једним ранцем на леђима. Захваљујем тати и мами, све је оно послужило, мора им се одати признање :D Од свега ћу издвојити чувени џиновски дуплирани јорган који нам је свима у "Марио" шатору спасао леђа (колеге у "Луиђи" шатору су се смрзле, част изузецима са врећама :Р). Иначе, и шаторе смо купили пар дана пред одлазак, преко allegro.rs, пошто смо добили обавештење да горњи планинарски дом нема дозволу да нас прими на конак :D И ако, било је још боље :л)

И време нас је, хвала Богу, послужило. Могло је бити баш мокро и хладно, али је, напротив, само мало овлажило негде око 4 ујутро 1. маја. У Параћину се за то време разбила киша. Ни ветра није било код нас, а у подножју се ветар разбио...

Како смо први стигли ми из "Марио" шатора (са оба шатора), док је "Луиђи" екипа дошла нешто касније из техничких разлога (а код њих је био комплетан F&B програм), ми смо се задовољили флашом воде коју нам је мој отац дао, а која није била из хладњака, Дуле, формирали основну структуру кампа и распалили ватру (и одржавали је сатима...). Са "Луиђи" екипом стигао је Иванов отац, гомила хране, пића, деда-Дулетова велика секира, чекић, конопац, најлон и шаторско крило... Све се то лепо склопило и живот је могао да почне. Химна нам је била Да ме види бабо. Смучила ми се та песма, искрено, али је кул :) Не знам ни зашто је била химна, чак се нисмо ни опијали (част изузецима), ни јегер нисмо имали, али је кул и даље... Камп, здравица и пиће у 'ладној Грзи која је и сама за пиће (ја сам је пио, не знам за остале):

Већ смо увелико били "утврђени" кад су наишле прве комшије. Није их било пуно, гужве није било ни првога, све због кише које су се људи бојали. Нама је било лепо. Музику си имао какву волиш (неки је и не воле, али добро сад), наравно да је било оних који су дошли да се не отрезне док не оду (два или више дана; све то из комшилука).

Толико има ствари које неће овде стати. Горе је иначе лудница, нема сигнала, чист ваздух, заборавих на технологију и твитнух само пар пута кад сам се спустио до доњег дома :D

Ватра се није гасила (осим оно кад је почела киша), сви смо деловали екипно. Похвалио бих мајсторе за пљескање, Ћиру и Перу, који су нам на хм... креативан начин показали како се то ради на примеру млевеног меса. Остали су пекли и презнојавали се, мували се око ватре, правили се паметни (ја сам представник оних што се праве паметни) :)
Пера лупа шамареТоМЦаа загасује

Морали су да ме слушају, сви. Није да нису хтели. Понео сам фрулицу из Врњачке бање, што ми мама купила прошле године, је л'те :D Родила ме та иста мама за све, кеве ми.

Инциденте нећемо да помињемо, јер их није било (:D).

Комшијски шатор је власника променио десетак пута, видели смо педесетак различитих људи распоређених у разна доба дана и ноћи тамо... Мора да је неки бордел био. Само, био је плав и широм отворен.

Колико је малолетница и оних мало старијих малолетница прошло поред нас преко дрвеног мостића, о томе и да не причам. Прошло је кључна реч. Нису хтеле да прилазе нашој сект... овај секцији палеонтолога, јесте. Ево и зашто:
ованован и камп

Ја сам се играо са ватром цело јутро, маја првога. Екипа се разбежала, неки су спавали, а неки ишли до доњег дома. Имали смо примедбу пијаног комшије Буце да 24 сата дневно печемо роштиљ. Ех, да је тако...

Елем, 1. мај је протекао у знаку мог незаборавног концерта. Незабораван због тога што сам певао више сати без престанка, све гласније и гласније, на крају за целу околину и све пролазнике. Незабораван и због тога што 90% мојих песама нико није знао. Незабораван и зато што ми је било лепо и што сам био у неком Fool on the hill трипу. А комшијама је исто било лепо, чим нико није потегао секиру или пушку на мене. Искористио сам своје познавање (оних правих) народњака, па сам свашта певао и пролазницима (и пролазницама), као да је све то сасвим нормално (што и јесте) :D

А све је почело кад смо сконтали да комшија Буца на разглас пушта један исти CD са 15-ак песама 20 пута на дан у круг и кад нам се његова музика смучила.

Кафу су кували у Периној конзерви од "ред була". Врло креативни и сналажљиви људи, са правим инжењерским приступом (један архитекта, један математичар, један официр, један камионџија и два информатичара кад се саставе, мора нешто да се направи). Улоге: Стеле - вештачка рука, Иван - осовина, Ћики, за промену, држи чашу у руци.

Свакаквих ствари је било.

Ћира баца магију ветра на другареЋира баца магију ветра на Дулета и Стелета

Неко нам је у току ноћи оставио секирче, по коју сутрадан цео дан није дошао, па смо је ми утрапили ћалцима у замену за 4 литра "апатинског" и пола литра шљиве. "Апатинско" ме овог пута пријатно изненадило (питкије ми је од "јелена", што нисам могао да замислим!), мада сам се задржао на шљивовици, због гласа.

За крај, #epic тренутак сусрета у граду другог маја: Ћира ми уручује виљушку, Стеле шерпу, Иван нож :D

Ето, немам шта да додам више, сморио сам, ионако. Уз фотке је све јасније. Ја сам овај чупави ружни са плавом тренерком. Познаћеш ме и по мраку по висини и мераку... :D

Овога пута нећу о рушењу здравих стабала од стране неких људи из комшилука, њима ћу посебном, следећом приликом, да се наје*... знате већ. :@

Захваљујем Ивану и Пери на фотографијама за пост. Ако сам нешто изоставио а битно је, лупите коментар ;)

05. мај 2011.

Фантазирање и срећа

Тако је једноставно бити срећан.

Ако се по јутру дан познаје... Мрзим ту реченицу.

Пробаћу поново.

Бити срећан је јако једноставно. Срећа је врста дроге, кад је једном осетите - навучете се на њу, и после имате гадне трипове кад се превише опустите па заборавите да узмете дозу. Дневну дозу среће узимате из малих ствари које вас окружују - ведро небо, живјела зелена трава, јутарњи секс, прва кафа, твит са обавезним #prvasmena, масни бурек и јогурт са 0% м.м, Фарма, Фридрих Ниче, Бетмен... Али то није права срећа. То је само пролазно задовољство, и само тражите још и још. Ви незасити створови.

Да ли сте размишљали да би све то могло бити другачије?

Да ли бисте могли развити своју срећу у толикој мери да у свакој ситуацији задржите смиреност, прибраност, да само зажмурите на тренутак и шта год да је око вас - срећа вас не напушта? Да ли је срећа у овом случају нешто друго? Не бих рекао да је то оптимизам.

Могли бисте. Кад бисте се концентрисали на своје мисли и довели их у исправан поредак. Какве су вам мисли, такав вам је живот, рече неко паметнији од мене. Можда тај неко и није био паметнији од мене, можда сам то могао и ја да кажем, али се он само, игром случаја, први сетио?

Будите део нечега изистински. Не само својим каквим-таквим присуством, то није право решење. Будите потпуно у нечему, дозволите му да вас увуче у себе и да вас провоза кроз све своје вртлоге. Нипошто се немојте препуштати - будите активни. Учествујте у хармонији која се око вас ствара, испробавајте нове могућности, управљајте својом кочијом и путем који ће се пред вама тек створити. На почетку ће то бити само искра, али ако се довољно удубите, ускоро ће пред вама бити непрегледни простор са небројано много могућности за обилазак. Границе су само у вашем уму.

срећа
У једном тренутку ћете допустити таласу да вас избаци на обалу. Осетићете да сте другачији, и богатији за цео један нови свет. Не мислим на Мондо, то је она дневна доза које се покушавате ослободити. Своју испуњеност енергијом, и поред исцрпљености, нећете лако заборавити. Концентришите се на такве тренутке, а када се догоде - наставите да мислите о њима.

После неког времена, приметићете да се чешће смешкате. Приметићете и да другачије размишљате. Приметићете да сте организованији, да вас не боли глава, да су вам руке одрешене и да се не осећате као роб. Приметићете да лакше дишете и да много мање бринете о стварима које су иначе неважне али вам задају бригу. Можда нећете приметити кад те ствари престану да постоје као важне у вашем животу.

Бићете спремни на све, увек одморни, живот вам више неће бити бесмислено тумарање по простор-времену, све ће добити некакав уређен и сасвим привлачан ток. Током ћете сами управљати, и како год га променили, увек ћете знати куда сте се упутили. Пустите машти на вољу и проживите и оно што вам се чини сувопарним, безвезним и обавезним. Нека вам сваки тренутак буде нова авантура.

Када приметите да нешто није у реду, одвојите времена и удубите се у себе. Прочистићете се брзо и почети испочетка, као да ништа није било, као да сте се тек родили, само богатији за сва своја дотадашња искуства.

Тако је једноставно бити срећан.

Да ли се и вама чини?

03. мај 2011.

Како се изборити са сопственом мржњом

Ја сам Милан Томић и ја мрзим.

Има људи који се плаше, па због тога мрзе. Има људи који мрзе, па се због тога плаше. Припадам овој другој категорији.

За овај експеримент потребни су вам следећи састојци:
  1. Спознаја проблема
  2. Утврђивање чињеничног стања
  3. Извор позитивне енергије
  4. Особа од поверења
  5. Снага да се суочите са проблемом


Да кренемо редом...

1. Спознаја проблема


Чини се да је овај састојак најлакше прибавити. Ипак, мора се узети у обзир количина острашћености у датом тренутку, колико сте при чистој свести и да ли је то заиста то. Знате, кад некога мрзите, то није исто као да му завидите, да сте љубоморни, да сте љути на њега или тако нешто... Мржња је озбиљна работа, и треба добро размислити пре него што дође до спознаје проблема.

2. Утврђивање чињеничног стања


Када сте проблем спознали, наравно да следи утврђивање чињеница. Ово је одговор на питање "Зашто?" Шта је то што је изазвало проблем? Утврђивањем чињеница како је дошло до проблема већ сте на пола пута да га решите. Овај моменат је врло битан, захтева добру концентрацију на све узроке који би вам на памет могли пасти. Пошто су у питању чињенице, пробајте (без улепшавања, али и претеривања) да саставите листу свих ствари које су довеле до ваше мржње. Будите максимално реални.

3. Извор позитивне енергије


Када чињенице имате пред собом, не треба очајавати. А то је управо оно што вам се дешава. Мржња изазива западање у очај због безнадежне ситуације у којој се налазите. Запамтите - шта год учинили, због своје мржње на крају ћете највише ви испаштати.

Против негативности боримо се позитивношћу. Супротставите ставкама са листе све позитивне ствари којих бисте се могли сетити. Пробајте да изнесете своје захтеве и упоредите их са чињеницама. Можда сте ипак претерали у формулацији?

Прочитајте неко занимљиво и поучно штиво, размислите о томе што сте прочитали. Разговарајте са неким, невезано за све ово што вас мучи. Покушајте из тог разговора извући оно најбоље. Крећите се, дишите, гледајте у небо, миришите ваздух и осећајте како вам се тело пуни позитивном енергијом. Мислите лагано, дишите дубоко, примирите узбуркану воду и распирену ватру у себи.

4. Особа од поверења


Неко коме верујете као рођеном психијатру. Један од најфинијих начина је написати писмо. Најбоље је да му (јој) га пошаљете, јер ћете се у том случају моћи надати још једној, мање или више непристрасној реакцији. С друге стране, писмо можете и сачувати за себе. У сваком случају, овакав вид поверавања захтева чврсту и непоколебљиву пријатељску везу, а оно што добијете од њега је да још једном сагледавате проблем од почетка до краја и подсвесно се сами крећете ка решењу.

5. Снага да се суочите са проблемом


Оно што вам вероватно представља највећи проблем је сусрет. Очи у очи са оним кога мрзите. Како да реагујете? Како да се суздржите? Да ли да будете фини или да му-јој све саспете у лице? Обратите пажњу на позитивне ствари са листе, занемарите оне негативне. Дишите дубоко и споро, осетите како вам ваздух клизи кроз дисајне цевчице и примирите се. Ако постоји могућност за комуникацију, можете отворено поразговарати о проблему. Ако се суочите на прави начин, можда увидите да је све то што осећате тотално погрешно и средите своје мисли и осећања. Нека из вас говори разум.

Бежање није решење. Мржња је један од најтежих облика беде. Да бисте се ослободили, потребан вам је чист ум. Када је се ослободите, напокон ћете имати и чисто срце. Са чистим умом и чистим срцем можете све.

Ја се још увек прочишћавам.

Цртеж сам пронашао у свесци за вероватноћу, судећи по заглављу настао је 16.03, а на њега ме је подсетио Благоје прошле недеље кад је копирао моју свеску за претходни колоквијум. Рађен је тотално подсвесно и две целине немају никакве везе, па је и реч HATE прецртана када сам схватио то.

Blog Archive