28. април 2011.

Акварел пролећног јутра

Не знам како да почнем. Ваљда од твита за добро јутро, у 5 сати и 6 минута, с телефона, директно из кревета с погледом на небо:
Svitanje, posle toliko vremena #win Dobro jutro!

Нисам укључивао рачунар, није ни било потребе. Спаковао свеску, књигу из вероватноће и "Тврђаву", и кренуо са сестром у јутарњу шетњу до станице. Она на посао, ја на Калемегдан.

Мало смо разговарали о пријатном ваздуху, свежем мирису влажне земље и лепоти оног осећаја кад сви спавају, а ти ходаш сама кроз град... Питала ме где ћу ако почне киша. Није битно, снаћи ћу се. Мени киша није непријатељ (мада једном замало да ме убије, поред таквих пријатеља и не требају ти непријатељи).

Изашла је из буса, свако својим путем. Зелени венац деловао ми је необично празно, али су вредни продавци већ полако монтирали своје тезге. А Кнез Михаилова празна. И најлепша је кад је празна. Ево како то изгледа из угла мог дивног апарата (нисам монтирао ништа, тако је испало) :) Прво фонтана, а онда и улица:
Наравно, чисто да се зна, проследио сам и информацију о времену ;)
Divno jutro u Beogradu, kisica se necka, a i ne treba da padne :) (6.29)
Ово је више издодолисало ствар, те сам после имао проблема са капима кише које нисам могао да отерам са листова књиге :)

Ходајући тако, уживао сам у самоћи. Приметио сам да су голубови апсолутни господари овог простора док људи нема:
Ипак, нисам био потпуно сам. Окрећући главу са десна на лево, приметио сам и прве пролазнице, честите и вредне, запричане припаднице лепшег пола, украс и смисао наших живота, које су кренуле на извршење својих данашњих радних дужности. Нажалост, потрајало је док су ми и оне стале у објектив, ако се препознају, слободно се могу јавити да попијемо јутарњу кафицу следећи пут :)
До Калемегдана беше још пар пролазника и неколико уличних чистача. Семафор - црвено, ја се замислио, замало да ми зелено промакне. Наравно, ни лево ни десно никога, само један трамвај је прошао, али ја сам узоран грађанин :)

Уђох у парк. Поново одушевљење оним свежим ваздухом, мирисом влажног лишћа, траве и земље. Ево тог момента:
Док је полако свитало, бацио сам пар погледа преко реке. Не морам да причам о импресији коју на мене оставља град који се буди. Обишао сам и споменике, подигао с бетона један залутали флајер и бацио га у канту, да не квари утисак, стајао мало на месту са кога обично посматрам град (последњи пут кад сам ту био нисам био сам, и то ме мало штрецнуло), а онда се вратио горе... Град се већ полако подизао на ноге:
Друштво на две клупице од мене правио ми је један симпатичан пар који је, судећи по торбама, тек пристигао с пута. Решили да се науживају у призору, изразговарају о којечему и то је било сасвим довољно да по поприлично тмурном и прохладном времену седе и чаврљају :) Друштво су ми правили и голубови, који су неприкосновено владали и око моје клупе. Пар нисам усликао, али зато голубове јесам. И затварач "кока-коле" који се ту нашао. Њега нисам дирао, ионако је било превише пикаваца около. Све ће то средити они који су за то и плаћени.
Жао ми је што је све овако прљаво, али неке ствари се тешко мењају. Одушевила ме кеса са празним лименкама закачена о стубић канте. Ни то нисам усликао.

Осим нас и пар чувара, шеталиште је још увек било празно:
Иначе, на овој клупици сам уживао у "Тврђави", стрпљиво бришући капи ситне кише са страница, све док није постало неподношљиво и за књигу и за мене. Онда сам решио да кренем у поход на неко друго место. Дестинација: Пионирски парк. Прошао сам поново Кнез Михаиловом, овога пута је било и нешто живље. Било је и возила за набавку, људи су отварали радње, увелико се припремао нови радни дан, пун устаљене београдске вреве.

А у Пионирском парку - дивно место за седење, у делу за децу, испод једног горостасног старог ... ах... храста, претпостављам, нисам сигуран... Ужасан сам са ботаником :( Ускоро су око мене почели да промичу шетачи паса, а њихови љубимци су нервозно лајали једни на друге. То ми је само на тренутак засметало, ипак нема ничега лепшег од читања у природи. Ево и пар утисака из Пионирског:
Остао сам ту још неко време, а онда поново кренуо. Уследило је путовање до Земуна. У ишчекивању друга на окретници 83-јке, успео сам да довршим и последњу главу. То сам учинио стојећи пред ћошком једне куће. Пролазници су ме посматрали помало чудно, једно дете се чак окренуло и посматрало неколико секунди, а возачи нису обраћали пажњу на мене. Имали су важније теме - синоћ је Барселона победила Реал итд.

Одатле надаље већ немам фотографије. Елем, отишли смо да преузмемо шаторе за 1. мај, затим наставили до Студентског града. Тамо сам добио ручак (хвала, Иване), и онда кренусмо до Кнеза. Мени је факултет ту, а он од Трга Републике иде даље до свог факултета. Стандардно се испричасмо о свему и свачему, како то обично бива. Лепо је поново филозофирати о животу с неким :)

На вероватноћи сам пар пута готово заспао, али сам ипак испратио све. Губили смо развојна, па сам са Небојшом запалио на билијар. Данас ми је за билијар био катастрофалан дан, губио сам све до једне, али сам свеједно уживао. Заиста.

Не интересује ме епска фантастика. Не налазим ништа занимљиво у њој.

И политичари који се смеју са стубова и зидова... Све их треба по кратком поступку (отерати у...)

Дан пун утисака, сећања, незапамћена испуњеност животом. А тако мала промена. Схватио сам да су ми фотографије размазане, па, пошто је ионако све било разводњено, дао сам посту овакав назив. Извините због превелике дужине, да нема сличица, пост би био краћи :)

25. април 2011.

Путеви и пути

...постанеш свестан себе. Тек у том тренутку будеш сигуран да си то ти. И онда кренеш да филозофираш. Можда и да млатиш празну сламу.

Кренеш и да мрачиш помало. И да бедачиш. Себе, друге...

Онда ти неко скрене пажњу да је све то глупост. Будимо реални?

А све што ти причају нема ни "р" од реалности. Чуј, р, нема ни " " од реалности (што рече професор Бабић, толико је то р невидљиво). И шта онда? На чему смо?

Почнеш да се питаш откуд ти ту. Откуд сви ти људи око тебе? Чиме си их привукао? Да ли је све то било добро? И опет кренеш да бедачиш.

Онда добијеш наду, повратиш мало вере, све ти изгледа супер, на врху си света.

Онда истрипујеш тако гадно, јер кад год си био на врху - ти си уствари имао добре трипове (наркоманчино једна), тако се опустиш и тако ти је добро да заборављаш на све што те је мучило. Заборавиш... Крене да те мучи нешто друго.

После тога будеш будала, јер се још ниси спустио из трипа. Паклени трипови ти трају предуго.

А кад се спустиш на земљу, као после хорса, ти пропаднеш још дубље. А онда истрипујеш све око себе да је све у реду. Нема више дроге, ал биће... Има алкохола, добро је. И сви око тебе су кул, и ти си кул.

И слушаш час народњаке, час панк.

И никако не конташ како су се путеви укрстили. И ништа и даље не звучи онако како је у реалности. Ти се изнервираш ту и тамо, и никако ти није јасно где си.

На крају те одводе у лудницу. А тамо је све шарено. Само ти си у белој кошуљи. Sensation white.

Јасно ти да си испао кретен, али шта сад... Ти то ионако стално испадаш. Иначе те не би довели у лудницу. А у лудници - журка, лудница. Тамо те сви знају, тамо те сви воле. Како и не би. Највећи си лудак.

Али тамо нико не помиње бели каранфил.

А ти си пук'о.

Свака сличност са рандом ситуацијама из живота које нису измишљење је сасвим реална. Није ми јасно шта сад трипујем, али овај текст је супер фузија свих ствари које су ми пале на памет у последњих 10 минута.

21. април 2011.

DVDCT и оно што после дође - пролог (2)

Ово није књига. Ипак, можда једног дана, када се сви текстови споје, и испадне неки честит материјал за књигу. А можда ипак не? Нисам то тако замишљао. Ако нисам, зашто сам је започео Прологом? Јер не знам како бих другачије, просто и једноставно :)

Први део Пролога делује мало суморно. И уопште, кад погледам околности под којима се ова идеја родила, схватим да нема много тога веселог да се каже. Неки се не би сложили са мном. Можда се ни ја у старту не бих сложио са собом. Издвајање неких ствари из контекста у коме су се дешавале може дати погрешну слику о свему. А ако тражимо само ствари са једним заједничким атрибутом (весео или суморан, свеједно), тон у коме посматрамо један ток догађаја попримиће исти атрибут.

Зато је мени за све ово потребан шири контекст. А за шири контекст потребни су ми други људи и њихове приче. Ја из своје мембране нисам претерано излазио, а она је ту и тамо захватала понешто од спољног света, неком врстом ендоцитозе ваљда, како ли то биолози називају. Тако се десило да ми се контекст преклопи са туђим контекстима, али само повремено и само на појединим местима. За боље сагледање, требају ми и њихови углови. Ваши углови.

Причање приче из једног угла је досадно. Одавно проваљена фора: најбољи писци успешно су писали једно те исто из свих могућих углова. Ја нисам један од њих. Не бих себе чак ни писцем могао назвати. Још увек. Не знам ни желим ли да будем. То је превише захтевно.

О чему причам ја?

Сам наслов "DVDCT и оно што после дође" франкофилима и неким полиглотама не би требало да представља превелику загонетку. Ако сте одавде, већ би требало и да претпостављате о чему је реч.

Као што рекох већ негде, постоје ствари које се једноставно вуку за нама, хтели ми то или не. Можда желимо да их се отресемо, да их згазимо, да продужимо даље без њих, али оне и даље остају ту. Ту? У нама, у свим нашим делима, свеприсутне. Погледамо нешто, прочитамо, чујемо неку песму и - ствари се поново врате. Од своје сенке под сунцем и од смрти нико жив не може побећи.

Све што смо доживели остаје забележено негде у оних десет и нешто милијарди ћелија у глави. Нешто се лакше ископа, нешто теже, али све је то ту. Најгоре су оне ствари које покушавамо да заборавимо. Кад би све избиле одједном на површину, човек би у моменту могао да се поздрави са животом. Овако, намерно заборављање и потискивање је природни одбрамбени механизам, против кога се не може, и треба да смо му захвални. Ипак, све то што смо "заборавили" уствари је оставило некакву последицу на нас.

И док ја овако, као киша око Крагујевца, ви полако губите стрпљење. Крајње је време, зар не? Отварање затвореношћу не пије воду...

Деведесете је реч коју слабо користим. Реч која ме је обележила. Претпостављам, и многе од вас. Кад је чујем, крв крене у главу, срце се затетура, киселина у желуцу проради, обрве ми се намрште или очи преврну. Све зависи од контекста. А ретко чујем нешто позитивно везано за њу. Говорим о речи.

Оно што после дође је само њихов наставак. Цитираћу себе (препотентан сам, егоиста и одвратан, може ми се; приметићете да том приликом нисам рекао ништа битно): "Време и не можемо поделити на време "пре ових" и "после ових", јер је све једно те исто време, и ту су све једни те исти људи, само са различитих позиција вуку конце". Даме и господо, овај мој живот подељен је вештачки на две етапе (ваши су вероватно и на више етапа подељени). Хоћу да све то лепо протресемо, не као политичари, већ као људи. Не интересује ме ко је и кад изјавио шта, интересује ме ко је како преживео оно што је уследило. Ништа ново, зар не?

Све су то личне исповести, свако из свог угла. Вађење бодежа из срца, заустављање крварења. За оне који ће то тек прочитати. За оне који ништа о томе не знају. За оне којима не бисмо волели да се икада ишта од тога деси. За оне на којима је то оставило трага, а да тога нису ни свесни. За оне који кажу: "Не поновило се". За оне чија је истина мало другачија од оне коју сви приказују. За оне које нешто од овога сада подсећа на оно тада. За оне који су нешто чули, али и даље не верују. Учимо једни од других.

Замислио сам... Серијал постова. Ништа више од тога. Ни форму, ни начин приповедања. Песме или приче, небитно. Важна је само истина. Логорска ватра. Радионица. Отворени облици комуникације. Колективна терапија. Да не пљујемо кад не знамо, да не кукамо кад немамо појма, да кажемо оно што знамо и што смо искусили. Да сагледамо ствари ван уобичајеног контекста. Да се ослободимо граница. Да исисамо и испљунемо затровану крв.

Ето, толико о томе. На крају ће вероватно остати она Балашевићева Ма јебите се DVDCT (и оно што после дође).

Ако сте вољни да напишете нешто, моју адресу имате. Јавите се. Ја још нисам кренуо, тражим одговарајући почетак. Али Пролог је завршен.

20. април 2011.

DVDCT и оно што после дође - пролог (1)

Опростићете ми за овај серијал постова. Бићу јако пристрасан, пишем историју из свог угла. Немам појма како да почнем, али знам да некако морам. Дефинитивно.

Протеклих 20 година... Мени је ово 21. Значи, читавог мог живота до сада прича се једна прича. Ликова има много, ко би их могао попамтити. Ипак, неки се памте много боље од осталих. Неки су обележили све ове године. Ко је иоле био присутан, на свој начин је обележио то време. Хтедох рећи и да је обележио територију, али то би звучало превише животињски. Ја се не играм тако.

Ја се играм другачије. Бар сам тако мислио. Стасавајући полако (ко зна да ли ће се то икада завршити), упознавао сам друге који се играју као ја. Старије, млађе, вршњаке. Људе који су у ту причу ушли раније, или касније... Људе који су ту причу живели из свог угла. Сваком од њих припао је делић свега. Некима је то била лоптица, некоме бодеж који се зарио у срце. Свако је играо своју велику улогу. Нема малих и великих улога, нема споредних и главних. Свака је велика, свака је главна.

Знате да сам нестабилан, да лако планем, да се смејем или упаднем у депресију практично "из чиста мира". Ништа није без разлога. Тако сам се формирао у том свом стасавању. Било је разних кулиса којима сам се инстинктивно прилагођавао. Могу рећи да је моја прича тотално наивна, или је бар таквом видим. Одувек сам био дете среће. Онај Бог, на кога тако често заборавим и с којим се понекад борим, чувао ме је као свог најмилијег. Шта ли му то дође? Да ли ме зато на путу за "горе" чекају тежи задаци? Да ли уопште идем "горе"? И где је то "горе"?

Знам само да кад шуме и горе крену да горе, ниђе нема горе. И знам да су за мог живота у тако кратком времену више пута горијеле. А ја сам се крио, бежао. Неки нису побегли. Неки нису хтели, неки нису могли. О многима је остала легенда.

Ту и тамо пробуди се у мени нешто негативно. Понека мржња, понеки страх, понека стрепња, понека немоћ, понеки бол. Неко сећање, нека патња. Крену сузе из очију. Кад помислим да немам појма...



Наставићу други пут, не могу више. Хтео сам да позовем све који би желели да гостују, али још ни ја нисам направио увод какав сам хтео.

17. април 2011.

Зашто ћутите?

Последње промене:
18. април 2011. 23.15 - Број текућег рачуна за санацију поплава у општини Кикинда
19. април 2011. 20.43 - Кикинди стигла хуманитарна помоћ Владе Војводине


Испричаћу вам једну причу коју ни сам не бих знао да је нисам чуо од једног доброг пријатеља. Зато ћу кренути од појединачног ка општем, јер ми је управо он скренуо пажњу на општи проблем.

Знате ли Дарка? У блогерским круговима познат и као Lowlander. Завршава компаративну књижевност (даће Бог овог лета), има дивну породицу и отвор величине просечног трупа човека на зиду своје собе. Кућа је на рубу да се сруши. Није једини, проблем је у поплавама и узбурканим подземним водама у селима кикиндске општине. Дарко је из Башаида, који је најтеже погођен овом непогодом. У том селу већ се срушило 30 кућа, а бар још 60 је на том путу [1]. Месна заједница за инвестиције у поправке или изградњу нових објеката нема средстава. На страну то што је тотално страдало и све обрадиво земљиште, људи тамо више немају никаквих услова за живот.


фото: Прва ТВ

Пристигла помоћ за сада је само у механизацији и грађевинском материјалу. Конкретно, ове године је за санацију штете покрајинска Влада одобрила 60000 блокова, који ће бити подељени онима чије куће више нису за становање [2].

Шта се тренутно ради?

Готово свакодневно се обилазе потопљена подручја, разговара се о штети и начинима санације. Општина је отворила рачун за помоћ, али на њега помоћ не пристиже. [3] Раније је било проблема са вишком падавина и подземним водама, али не у овом обиму. Ипак, тек сада прокопавају се нови канали за одвођење воде са потопљених подручја, и чисте се стари. Као и обично, код нас се не поштује она "боље спречити него лечити", бар не онако како би требало.

А држава? Држава на све ово нема никакав одговор. Да ли је ова елементарна непогода мање важна од земљотреса у Краљеву? Зашто нико не реагује, зашто се неко не осећа прозваним? Ја сам се осетио позваним, као неко ко жели да помогне у свакој прилици. Као и тамо, и овде су у питању људи који су, што због природе, што због неодговорног приступа у уређењу земљишта, остали без крова над главом. И они немају куд.

Истражујући мало читаву ову причу, наишао сам чак и на крајње невероватан податак да људи чије куће зврје празне а нису у опасности да се сруше не желе да их својим комшијама уступе на коришћење јер немају поверења и плаше се великих трошкова режија. Ово не желим да коментаришем јер не знам да ли је истина, али нека то иде на њихову душу.

Ето, само сам на све ово хтео да скренем пажњу. Знам да ви, добри људи из заједнице, схватате све ово о чему причам. Имате ли идеју? Како да им помогнемо? Имали смо #jazaKraljevo, имали смо #jazaJapan, имали смо Тужну Мораву... Знам да заједно можемо све, само ако ова прича крене. Јер и сада су у питању људи.

Уколико имате било какве информације, предлоге, сугестије, коментаришите овде. Молим вас да проширите причу где год можете, хајде да реализујемо још једну акцију. Рачун постоји, али га ја и поред све добре воље нисам нигде успео наћи, ако негде сазнате - напишите га, проследите, нека бар крену уплате. Имам утисак да је ова прича остала некако скрајнута иако је важна.

Надам се да ово није узалудно. Унапред вам хвала у име свих људи који су овим погођени и у моје лично име.

--

Измена 17.04.2011. у 18.30:

Још увек покушавам да пронађем упутства за уплату, ако ништа не сазнам, пишем мејл на info@kikinda.org.rs

--

Измена 18.04.2011. у 23.15

Захваљујући нашој драгој Веркић, која је и на свом блогу, а и на Фејсбуку проширила ову вест, а потом се и максимално активирала, сазнали смо неке детаље о начинима уплате помоћи.

У интегралној форми преносим њен извештај са ФБ-а:
Vera Mladjan
Želim sa svim članovima grupe, nadam se i šire, da podelim današnje nove informacije do kojih sam došla, a tiču se pomoći pri sanaciji poplava na teritoriji Kikinde, tačnije MZ Bašaida.

Nakon telefonskog razgovora sa više ljudi u samoj Opštini Kikinda a nakon podužeg traganja, ipak nekako dodjoh do odredjenih informacija. Gospođa Dragica iz njihovog računovodstva, posle par sati, telefonski mi je izdiktirala broj na koji mogu da se uplaćuju novčana sredstva sa naznakom:

Sanacija poplava 2011.g. a broj je - 840-2436740-22


Kako nisam želela da vam prenesem samo ovako šture podatke, nazvala sam i predsednika MZ Bašaid - Petrović Zorana od kojeg sam saznala da je situacija u Bašaidu, sa toplijim vremenom, iz dana u dan sve gora i gora.

Sve više i više kuća se ruši, tačan podatak i veličina ove elementarne nepogode još uvek se ne zna ali će u narednih 10-tak dana Bašaid otvoriti račun za uplatu sredstava isključivo namenjen za pomoć ljudima koji su ostali bez njih.

Dobila sam i obećanje da ću na mejl dobiti i slike najoštećenijih kuća sa konkretnijim informacijama.


Хвала Веркић пуно, сада смо макар мало ближи конкретним начинима за помоћ. Дакле, за санацију штете од поплава на територији целе општине Кикинда могу се уплатити средства на горе наведен начин.

--

Измена 19. април 2011. 20.43

Према информацијама са сајта Владе АП Војводине, данас је председник Владе Војводине др Бојан Пајтић посетио Кикинду и уручио хуманитарну помоћ најсиромашнијим житељима, у вредности од 2 милиона динара. У питању су намирнице за народну кухињу и 500 појединачних пакета са прехрамбеним и санитарним артиклима, уручених најсиромашнијим породицама. Уз то је данас допремљен и грађевински материјал - 60000 гитер-блокова и око хиљаду сетвених јединица семенског кукуруза и сунцокрета, за подручја на којима су високе подземне воде оштетиле куће и направиле штету на ораницама.

"Према Пајтићевим речима, у последњих неколико месеци у општину Кикинда допремљено је око 36 шлепера са грађевинским материјалом." (извор)

--

Више информација, извори:
[1] Експлозив: Поплављени и остављени, 15.04.2011, Прва српска телевизија
[2] KikindaOnline, вести, 11.04.2011.
[3] Вести РТС: Заборављени Кикинђани, 12.04.2011.
... Радио Кикинда онлајн, актуелно

--

Повезани текстови других блогера (за које знам):
Веркић - И ја се осећам прозваном
Амарилис - Да ли сте чули за Башаид - јавни час
Lowlander - Мали Човек и Велики Хероји
Amelie - Будимо људи.
Милош Миладиновић - Помоћ селу Башаид!

Амарилис је написала још једну фину анегдоту везану за Башаид (прочитајте и Миљин коментар, као додатак причи):
Прича о коњу, кнезу и Башаиду

Мој текст је пренела и Зубарица, под насловом #JaZaBasaid - by @Tomcaa

Велико хвала свима који су се укључили у ширење вести, преко ФБ-а, Твитера, блогова, и на било који други начин. Ваша реч пуно значи.

пост подлеже променама у зависности од развоја ситуације

14. април 2011.

Лепо и паметно

Не знам зашто је општеуврежено мишљење да лепо и паметно не иду заједно, али се усуђујем да кажем да сам живи пример како то у пракси функционише. У последње време никако не могу да нађем паметну девојку којој треба овако леп дечко. Не знам зашто, можда због тога што сам својим пролепшавањем мало и ја изгубио на памети. Пристајем на све, а то њима није занимљиво јер могу радити са мном шта хоће, и онда од тога нема ништа. С друге стране, стално наилазим на оне друге, с којима не бих да се дружим јер се осећам превише надмоћно и у исто време немоћно; јављају ми се нагони Терминатора, али сам превише цивилизован па се само склоним.

Како то обично бива, у сваком житу има и кукоља. Јесте, има лепих паметњаковићки и паметњаковића, али они ми не придају важност. Да, да, за њих сам оно што би народ рекао "ситна риба", прогутали би ме у једном залогају. А ја тако волим да учим, и онда седнем у прикрајак и посматрам, ослушкујем, сабирам информације и закључујем. Ту и тамо неко ме пусти да нешто кажем, и ја онда покажем да не умем да се изразим, и опет одем у илегалу.

Икс (најчешћа алгебарска променљива, прим. аут.) пута сам наишао на ултра-мега-гига-рибе (сећате се ове песме Тап нула једанаеста? Сад капирам о коме су "певали"), забезекнуо се (као што вуку на цртаном филму испадне језик), а оне се јаве на телефон и - погађате - ја истог момента изгубим интересовање. Изгледа да сам и комуникацију почео да типизирам, када чујем нешто што нисам очекивао, израз лица ми се промени, преврнем очима и окренем главу. "Па да, шта си очекивао?" је најчешће питање које постављам себи у таквим тренуцима.

О свему томе размишљао сам јутрос док сам стављао сенф на виршле. Ето, сад видите чиме се мој тупави мозак оптерећује у најнеочекиванијим моментима своје историје. Али, такви моменти најчешће доносе просветљење. Тако сам схватио да су ми се виршле охладиле.

*

Ко није сконтао, намерно сам погрешно променио по падежу Тап 011, у циљу дочаравања своје заглупљености ;)

13. април 2011.

Гурање и последице

Да ли има потребе да пишем овај текст? Сви већ знају какве последице остају после гурања. Ако још нисте видели, последње веће гурање које се десило је оно на скупу подршке народу Јапана. Ако још нисте видели, не знам ни како сте уопште доспели на овај блог.

Ако обратимо мало пажњу на тај народ, видели бисмо да би се просечан Србин у кожи Јапанца вероватно стидео што му овакви људи пружају подршку. Океј је подршка, али на овакав начин? Питам се да ли би се и Јапанац у кожи Јапанца постидео. Толико мало, нажалост, знам о њима, а толико тога се може рећи, да једноставно немам представу каква су њихова морална начела у вези са тим.

Не знам у чему је квака у нашем менталитету, стварно не разумем неке људе (под термином "неки људи" подразумевам превелику групу људи, тако да не бих могао набројати).

Углавном, стојим ја тако на станици већ дуже време. Уствари, лоше сам се изразио, свакодневно стојим на станици "већ дуже време". То је зато што се ред вожње поштује. Захваљујући Јапанцима, још увек имамо ту и тамо редовне линије, иначе не бисмо ни аутобусе имали. Елем, стојим тако и посматрам. Зелени венац је у питању, почетна станица за многе линије, на њему вечита гужва.

И тако, наиђе 706 и стотину људи се сјати у њега. Нема везе што нема места, увек може стати још један. Згурају се, згрче се, немам представу како се возе (једном сам се возио у гужви и упорно говорим себи да то не сме да ми се понови). У тој гужви, наравно, не може се без псовања, проклињања, отпадања руку, ногу и глава, и свих других непријатности кад немате основни простор за дисање.

Оде 706, не прође пет минута, долази нови и у њега улази десетак људи. Схватате поенту? :)

Други доживљај. Прекјуче на путу ка факсу, у новој, функционалној 84-ци, неки људи (што случајно, што намерно) упорно су притискали дугме "стоп", сигнал возачу да треба да стане. Пошто је бус функционалан, свако мало се чуло звоно, возач се нервирао, али је реаговао углавном учтиво. Последња станица, неко притиска "стоп", он стаје, сви крећу да излазе, чујеш њега: "Да л' је то стварно тол'ко занимљиво?!"

На повратку, опет исти бус, возач није исти. Ах, да, гурање, свакако. Било је доста људи, не онако као што у 706 и остале ванземунске (за Батајницу, ЗП) уме да уђе, али поприлично фул. Уживам у ветру и неком металу који на квалитетним слушкама слуша лик до мене. Човек пада у несвест. Нема времена за дугме "стоп", нико није ни научио да га користи. Уместо тога, креће вика на возача да стане и све ми личи на још једну стандардну фрку коју гомила направи на улици. Људи су се ту и тамо збили, направили простора да човек може да дише, неколико најближих му је притекло у помоћ. Ја сам повукао прозор да уђе више ваздуха. У општем метежу и галами човек је једва успео да извуче ногу коју му је возач нехотично отварањем врата заглавио. На крају су га изнели из аутобуса.

И за крај, мало фикције која ми је била у глави док сам посматрао 706 како се спрема да оде. Замислите, на некој станици, незнано где, стојите са више људи него што може стати у било који бус. Долази бус, неозначен, једини логични начин да се извучете из ове недођије. Људи почињу да се гурају, губе главе, падају, улазе једни преко других, газе се и шутирају. Ви стојите са стране са неколицином, смешкате се и посматрате призор. 400 људи је ушло у бус за њих 90. Сви су се некако спаковали, нико не зна како. Последња прилика, врата су још увек отворена, али су улази практично блокирани свим телима која су унутра. Вас напољу је мало и не усуђујете се да кренете за њима. Бус креће, пали се светлосна ознака на предњој страни. Шта мислите, у који круг иду?

Чује се обавештење - неће бити више полазака. "Крените полако пешке у показаном смеру". Полако и стрпљиво крећете... Шта мислите, колико сте слова "п" скинули са чела? Да ли сте добили неко?

Стварно смо чудан народ...

10. април 2011.

Или прођеш...



Биће овде и текст у догледно време...

-едит-

...И ево догледног времена (12. април 2011. 17.59)

Био сам ту негде, око вас. Ипак, ових дана нисам пискарао. Био сам заузет (или обузет, боље речено) неким другим стварима. Имајући то у виду, ја бих да вам се јавно извиним овде што постављам бесмислене постове, као што је био овај (пре него што сам додао текст који управо пишем). И што сам вас запоставио, наравно.

Кажу неки да свуда стижем и да сам свемогућ и да ми се диве. Ко каже? Па ево, нпр. Мит је то рекао негде по коментарима на свом блогу. Могу, сад смем заправо, јавно да кажем да се преварио.

Јесам ја свуда и све стижем. Толико, да се понекад не обазирем на реалне приоритете. Неки ће можда разумети шта сам хтео да кажем.

Тотално сам неорганизован ових дана. Направим план, и, што рек'о Ајзенхауер - планови су ништа, а планирање је све... Углавном их не остварујем ни под разно. Штавише, све што могу данас ја - не могу данас, већ одложим за мало касније, или за сутра. Врло лоша навика.

Могло би се рећи да сам се мало преоптеретио. А то је зато што нисам радио на време оно што треба, него сам ланзао по нету. Јесте, ја и на нету најчешће учим, али то што учим нема ама баш никакве везе са оним што ми треба за посвршавање предмета у овом семестру.

И тако сам пројекат који се ради реално неких 8 сати пробао да урадим за 4. Наравно, није успело. Стигао сам, по Зекиној процени, до 67% и ту сам стао. Да сам се сетио да убацим акцелераторе у Window и Help насловне меније, добио бих 68%. Али, толико сам се збрзао са свим осталим опцијама у менијима и њиховим иконицама (да, креирао сам иконице у фотошопу, јеа!), да сам их једноставно - пропустио.

Добра ствар код овог пројекта за мене је што се скалира на 10 поена, тако да сам технички још у могућности да добијем 10. Лоша ствар је што је то само техничка могућност, и практично је неизводљива због прегршти теорије која треба да се набифла за испит, а коју ћу ја вероватно позаборављати.

TIL: (поново) Направи листу приоритета, сортирај је, поштуј је и ради увек оно што је најбитније. Не мора да буде хитно, али ако га одлажеш - може да постане, и тада најчешће нема шансе да стигнеш све.

Иначе ћеш, вероватно, да испушиш својом кривицом, Бајагиним жаргоном речено.

Ето, сад имате и текст. Мислим да ова сличица није требало да се односи на то, али - шта је било, било је, нећу да залазим у детаље. Рецимо да сам предвидео све ово.

06. април 2011.

На Твитеру ништа ново...

Напомена: линкована је гомила твитова... Углавном од данашњег дана. Последња два нису од мене :)

Погубим се. Под креветом прашина. Пада ми пуна торба на под. Просипају се беле латице. Кроз прозор осећам мирис пролећа. А бус пун стараца мирише на чекаоницу.
(а ово је требало да буде почетак песме)

Понестане ми идеја. Клинке пусте нешто што сматрају музиком. Твитнем "Где је СОКОЈ кад ти треба?" Чујем комуникатор. Неко од нас је ренџер.

Искључе ми мрежу на факсу. Не могу да се излогујем, мора рестарт да ради. Записујем упутства и кораке. Бацам се на вероватноћу. Не разумем ништа... Ирена објашњава поступак. "Прављење простих корака води вас кроз компликоване путеве".

Седим с колегама, галамимо о политици, факултету и неким глупостима... Да нема тих тренутака, студирање би било шупље.

Причам са добром пријатељицом. Свашта ми се дешава у глави и околини. Остајем изгубљен. На крају крајева, како рече један мудар човек кога не познајем, и даље причам ни о чему.

03. април 2011.

Тик-так-тика-така

Време тече. Време струји. Да ли је то еквивалентно? Струја је ток. Ваљда јесте.

Ми, оптерећени неким роковима, неким стварима које су нам можда битне или не, повремено бацамо поглед на своје часовнике. Није лоше знати колико је сати и колико нам је остало времена за нешто.

Да ли вам се десило, да ли сте запазили да постоји неко типично време када гледате на сат? Неко време кад погледате и онда помислите: "Да ли је могуће? Зар опет?", или тако нешто?


Моје време је 12.44. Скоро сваког дана у то време ја обавезно бацим поглед на сат. Не ишчекујем га, једноставно се деси. Или сам ја то тако запамтио... Углавном, од данас сам почео да записујем дане када погледам на сат у то време. Желим статистички да проучим овај догађај и да видим да ли сам у праву. Можда би требало да записујем сваки пут кад погледам на сат, и да онда увидим да ли је 12.44 заиста чешће на листи од осталих времена. @iva_tanackovic каже да је њено време 1.23 (што је много интересантније, има форму набрајања). Да ли је све то ствар асоцијације? Можда асоцирамо то време са нечим у нашој глави и кад год се појави ми примећујемо и памтимо баш њега...

Тешко је записивати сваки пут кад погледаш на сат. Мислим да на сат гледамо много чешће него што то заиста примећујемо. Понекад немамо јасан повод, једноставно је то ствар навике. Погледамо на сат и наставимо даље. Код мене постоји навика повременог проверавања времена. Често извадим телефон, видим колико је сати и после 10 секунди немам појма шта сам видео.

Да ли сте ви приметили неке феномене у свом односу са временом? :)

02. април 2011.

Тотално - наставак

У склопу савршеног дана за било шта осим за учење, колеза и ја смо одрадили два подзадатка по спецификацији пројекта. Пре тога смо јели одличне ћевапе, а после тога отишли на билијар.

Шетња по Земуну, јурњава за превозом којег никад нема кад ти треба, свеж ваздух и пријатно сунце које се на тренутак изгубило пред кишом у покушају, младе даме из окружења и све то тако лепо уклопљено, да човек не пожели да ради ништа корисно.


Од прве, катастрофалне партије, одиграо сам безброј феноменалних потеза и просто сам почео да се дивим себи на скилу који сам стекао у међувремену. Али ни он није био лош, морам признати. Имали смо проблем са црном куглом, ишла је увек тамо где не треба, ја сам је два пута убацио намерно да бисмо окончали партију.

Е сад, зашто пишем о билијару, немам појма. То је тотално запањујућа игра, захтева ужасну концентрацију и прецизност, да не причам о познавању физике и оштром оку за процењивање догађаја. Савршена интерактивност :)

Ја о томе не знам пуно, али ми је ужасно забавно. Наравно, волео бих да вежбам 18 сати дневно, али немам баш услова за то.

Вратио сам се кући нешто касније. Дочекао сам нову осамдесет четворку у улици Цара Душана. Стајао пред њом 10 секунди док се нису врата отворила. Онда сам се смејао као манијак сваки пут кад треба да се отворе или затворе, што је било на свака два минута, тако да практично нисам ни престајао да се смејем све време xD Непроцењив осећај!

Наравно, већ су се нашли неки клинци који би да све што је ново упропасте, тако да ће нови бус већ сутра остати без сигурносних чекића, а вероватно ће бити и истагован, онако фино како само овдашњи момци знају то да одраде.

И тако, то је то. Немам појма шта даље да пишем, надам се да сте уживали у данашњем дану, бар колико ја. Сутра ме очекује целодневни посао, али шта ћеш, мора човек некад и да се забави мало.

Тотално

Шта се дешава? Залудео сам се за све и свашта и заборавио на обавезе. То и није баш лепо. Од викенда (следећег) крећу колоквијуми. Јип, нисам спреман за живот. А треба да се спремим.

Зашто су данас улице тако веселе? Зашто сунце греје тако лепо? Зашто ја морам да седим у соби и да радим нешто што ми се не ради? Зашто летњи семестар у ово време?!



Али правила су ту да би се поштовала. Знам да сте очекивали да кажем да су правила ту да би се кршила, али данас ћу морати да поштујем правила. Мора да се ради, јбг :)

И тако, немам шта више да кажем. Књига (или лаптоп, у мом случају) у шаке, и на посао.

Нисам писао ништа о Hacklabu, можда је требало, али не знам, видећу. Било је то једно занимљиво и ново искуство, упознао сам неке нове људе, нисам се много мешао међу њих... Видећемо шта ће даље бити.

Поздрав из стана мог колеге који ме је данас фино угостио. Уз швепс, пошто не пијем алкохол :D

Blog Archive